Кети Акер (Њујорк, 18. април 1947 [спорно] – Тихуана, 30. новембар 1997) била је амерички експериментални романописац, драматург, есејиста и постмодернистички писац. Позната је по свом идиосинкратичном и трансгресивном писању које се бави темама као што су траума из детињства, сексуалност и побуна. На њу су утицали песници из школе Блек Маунтен, Вилијам С. Бароуз, Дејвид Антин, Кероли Шнеман, Еленор Антин, француска критичка теорија, мистицизам и порнографија, као и класична књижевност.
Биографија
Рани живот Она је једино дете Доналда и Клер (рођена Вајл) Леман, Акер је рођена као Карен Леман у Њујорку 1947, иако је у Конгресној библиотеци њена година рођења 1948, док су уредници Енциклопедија Британика навели годину њеног рођења 18. априла 1948, Њујорк, Њујорк, САД и умрла 30. новембра 1997, Тихуана, Мексико. Већина некролога, укључујући The New York Times, наводи њену годину рођења као 1944.
Њена породица је била из богатог, асимилованог, немачко-јеврејског миљеа. Нису били верски Јевреји. Њена бака по оцу, Флоренс Вајл, била је аустријска Јеврејка која је наследила мало богатство од мужевљевог посла производње рукавица. Акерова бака и деда отишли су у политичко изгнанство из Алзас-Лорене пре Првог светског рата, због растућег национализма преднацистичке Немачке, преселивши се у Париз, а затим у Сједињене Државе. Према самој Акеровој, њени деда и бака били су „прва генерација француско-немачких Јевреја“ чији су преци пореклом из Пале насеља. У интервјуу за часопис Tattoo Jew, Акер је изјавила да јој религиозни јудаизам „ништа не значи. Не бежим од њега, само ми ништа не значи“ и прецизирала да су њени родитељи били „високонемачки Јевреји“ који су имали културне предрасуде према источноевропским Јеврејима који говоре јидиш. („Учена сам да бежим од пољских Јевреја.“)
Трудноћа је била непланирана; Доналд Лехман је напустио породицу пре Карениног рођења. Њен однос са својом доминантном мајком чак иу одраслој доби био је пун непријатељства и анксиозности јер се Акер осећао невољено и непожељно. Њена мајка се убрзо поново удала, за Алберта Александра, чије је презиме добила Карен, иако је списатељица касније описала мајчину заједницу са Александром као бестрасни брак са неуспешним мушкарцем. Карен (касније Кети) је имала полусестру Венди из другог брака своје мајке, али оне никада нису биле блиске и дуго су биле међусобно отуђене. До Кетине смрти, она је захтевала да њени пријатељи не контактирају Венди. Акер је одрасла у кући своје мајке и очуха у четврти Сатон Плејс у просперитетном делу Менхетена. Године 1978. Клер Александер, Каренина мајка је извршила самоубиство. Као одрасла особа, Акер је покушала да уђе у траг свом оцу, али је одустала од потраге након што је открила да је њен отац нестао након што је убио преступника на својој јахти и провео шест месеци у психијатријском азилу, док га држава није ослободила оптужби за убиство.
Образовање Акер је похађала школу Birch Wathen Lenox приватну школу за девојчице на Апер Ист Енд-у. Као додипломски студије на Универзитету Брандеис, студирала је класику и „искористила је попуштање обичаје, и суделовала је у оргијама које су организовала деца из позоришта“. Године 1966. удала се за Роберта Акера и узела његово презиме. Роберт Акер је био син пољско-јеврејских имиграната ниже средње класе. Њена мајка и очух су се надали да ће се удати за богатог човека и нису очекивали да ће брак са Акером дуго трајати. Заинтересовала се за писање романа и са Робертом се преселила у Калифорнију да похађа Универзитет Калифорније у Сан Дијегу, где су јој међу наставницима били Дејвид Антин, Еленор Антин и Џером Ротенберг. Дипломирала је 1968. године. Након пресељења у Њујорк, похађала је две године постдипломских студија на Сити колеџ Њујорк у области класичних наука, специјализујући грчки језик. Није дипломирала. Током боравка у Њујорку, била је запослена као службеница, секретарица, стриптизета и порно извођач.
Почетак каријере и везе Иако је њено рођено име било Карен, својим пријатељима и породици је била позната као Кети. Њено прво дело појавило се у штампи као део тада растућег књижевног подземља Њујорка средином 1970-их. Током 1970-их, Акер се често кретала између Сан Дијега, Сан Франциска и Њујорка. Удала се за композитора и експерименталног музичара Питера Гордона мало пре краја њихове седмогодишње везе. Касније је имала везе са теоретичарком, издавачем и критичарком Силвере Лотрингер, а затим и са филмским ствараоцем и филмским теоретичарем Питером Воленом. Године 1996. Акер је напустила Сан Франциско и преселила се у Лондон да живи са писцем и музичким критичарем Чарлсом Шаром Марејем. Удавала се два пута. Била је отворено бисексуална.
Каснији живот и смрт Априла 1996. дијагностикован јој је рак дојке и она је изабрала двоструку мастектомију. У јануару 1997. написала је о свом губитку вере у конвенционалну медицину у чланку за Гардијан, „The Gift of Disease“.
У чланку објашњава да је након неуспешне операције, због које се осећала физички осакаћеном и емоционално ослабљеном, одбацила пасивност пацијента у конвенционалној медицини и почела да тражи савете нутрициониста, акупунктуриста, психичких исцелитеља и кинеских травара. Она је сматрала привлачном тврдњу да уместо да буде предмет знања, као у западној медицини, пацијент постаје видовњак, трагач за мудрошћу, да болест постаје учитељ, а пацијент ученик. Након што је практиковала неколико облика алтернативне медицине у Енглеској и Сједињеним Америчким Државама, Акер је умро годину и по дана касније, 30. новембра 1997. године, у 50. години, од компликација рака у клиници за алтернативни рак у Тихуани, јединој установи за алтернативно лечење која прихватио је са узнапредовалом фазом рака. Умрла је у ономе што се звало "Соба 101", на шта је њен пријатељ Алан Мур рекао: "Не постоји ништа што жена не може да претвори у књижевну референцу." (Соба 101, у врхунцу 1984 Џорџа Орвела, испоставља се да је одаја за мучење у којој Унутрашња партија подвргава своје политичке затворенике њиховим најгорим страховима.)
Књижевни преглед Акер је био повезан са њујоршким панк покретом касних 1970-их и раних 1980-их. Панк естетика је утицала на њен књижевни стил. Седамдесетих година прошлог века, пре него што је термин „постмодернизам“ постао популаран, Акер је почела да пише своје књиге. Ове књиге садрже карактеристике које би се на крају сматрале постмодернистичким радом.McCaffery, Larry, and Kathy Acker. Њена контроверзна дела у великој мери позајмљују експерименталне стилове Вилијама С. Бароуза и Маргерит Дурас. Њене стратегије писања повремено су користиле форме пастиша и користиле су Бароузову технику сечења, укључујући исецање и преклапање пасуса и реченица у помало насумични ремикс. Акер је дефинисао њено писање као постојећу европску традицију пост ноувеау романа. У својим текстовима комбинује биографске елементе, моћ, секс и насиље. Заиста, критичари често упоређују њене књиге са писањем Жана Женеа. Критичари су приметили везе са Гертрудом Стајн и фотографкињама Синди Шерман и Шери Левин. Акерови романи такође показују фасцинацију и дуг према тетоважама. Посветила је Царство бесмисла свом тату мајстору.
Акер је објавила своју прву књигу, Политика, 1972. Иако овa збирка песама и есеја није изазвала велику пажњу критике и јавности, ипак је успоставила њену репутацију на њујоршкој панк сцени. Године 1973. објавила је свој први роман (под псеудонимом Црна Тарантула), The Childlike Life of the Black Tarantula: Some Lives of Murderesses. Следеће године објавила је свој други роман, I Dreamt I Was a Nymphomaniac: Imagining. Оба дела су поново штампана у Портрету ока.
Године 1979. привукла је шиору пажњу након што је освојила Pushcart Prize за своју кратку причу „Њујорк 1979.“ Међутим, није добила критичку пажњу све до објављивања Великих очекивања 1982. године. Отварање Великих очекивања је очигледно преписивање истоименог дела Чарлса Дикенса. Садржи њену уобичајену тему, укључујући полуаутобиографски приказ самоубиства њене мајке и присвајање неколико других текстова, укључујући насилни и сексуално експлицитни „Eden Eden Eden“ Пјера Гијота Исте године, Акер је објавио књигу под насловом Hello, I'm Erica Jong. Вукла је утицаје од низа познатих писаца. Ови писци су Чарлс Дикенс, Натанијел Хоторн, Џон Китс, Вилијам Фокнер, Т. С. Елиот, сестре Бронте, Маркиз де Сад, Жорж Батај и Артур Рембо.
Акерова је написала сценарио за филм Variety из 1983. године. Акер је написао текст о фотографу Маркусу Ледердејлу који је објављен 1983. у уметничком каталогу за Молотовљеву галерију у Бечу.
Године 1984., Акерова прва британска публикација, роман Крв и црева у средњој школи, објављена је убрзо након објављивања у Грове Прессу у Њујорку. Исте године потписала ју је Грове Пресс, један од легендарних независних издавача посвећених контроверзном и авангардном писању; била је један од последњих писаца које је Барни Росет преузео пре краја свог мандата тамо. Већину њених радова објавили су, укључујући реиздања важних ранијих радова. Писала је за неколико часописа и антологија, укључујући часописе RE/Search, Angel Exhaust, monochrom те Rapid Eye. Како се ближила крају свог живота, њен рад је био боље прихваћен од стране конвенционалне штампе; на пример, Гардијан је објавио низ њених есеја, интервјуа и чланака, међу којима је био и интервју са Spice Girls. In Memoriam to Identity скреће пажњу на популарне анализе Рембоовог живота и Звука и беса, конструишући или откривајући друштвени и књижевни идентитет. Иако позната у књижевном свету по стварању потпуно новог стила феминистичке прозе и по својој трансгресивној фикцији, била је и панк и феминистичка икона због својих посвећених портрета субкултура, жена јаке воље и насиља.
Између 1990. и 1993. објавила је још четири књиге: In Memoriam to Identity (1990); Hannibal Lecter, My Father (1991); Portrait of an Eye: Three Novels (1992), такође састављена од већ објављених дела; и My Mother: Demonology (1992). Њен последњи роман, Pussy, King of the Pirates, објављен је 1996. године, који су она, Рико Бел и остатак рок групе Меконс такође прерадили у оперету, коју су извели у Музеју савремене уметности у Чикагу, 1997.
Током 2007. Amandla Publishing је поново објавила Акерове чланке које је писала за New Statesman од 1989. до 1991. Grove Press је објавио две необјављене ране новеле у свесци Rip-Off Red, Girl Detective and The Burning Bombing of America, и збирку изабраних дела, Essential Acker, коју су уредили Ејми Шхолдер и Денис Купер 2002.
Три тома њене публицистике објављена су и реиздана постхумно. Године 2002. Универзитет у Њујорку је приредио Discipline and Anarchy, ретроспективну изложбу њених радова, док је 2008. лондонски Институт за савремену уметност приказао вече филмова под утицајем Акер.
Постхумна репутација Збирку есеја о њеном раду под насловом Lust for Life: On the Writings of Kathy Acke, коју су уредили Карла Хрриман, Авитал Ронел и Ами Шолдер, објавио је Версо 2006. године и укључује есеје низа аутора. Године 2009. објављена је прва збирка есеја која се фокусира на академско проучавање дела Акерове, Acker, Kathy Acker and Transnationalism. Семиотекст(е) је 2015. године објавио I'm Very Into You, књигу Акерове преписке путем е-поште са теоретичарком медија Макензи Ворк, коју је уредио Матиас Вигенер. Њена лична библиотека се налази у читаоници Универзитета у Келну у Немачкој, а радови су подељени између библиотеке Фалес Њујорк и библиотеке ретких књига и рукописа Рубенштајн на Универзитету Дјук. Ограничени део њених снимљених читања и дискусија о њеним делима постоји у архиви посебних колекција Универзитета Калифорније у Сан Дијегу.
Године 2013. покренута је награда Акер која је добила име по Кети Акер. Додељује се живим и преминулим члановима авангардне уметничке сцене Сан Франциска или Њујорка, а финансирају је Алан Кауфман и Клејтон Питерсон.