Корнеј Хејманс (), Гент, 28. март 1892 — Кноке, 18. јул 1968, је био белгијски физиолог и фармаколог. Добио је Нобелову награду за физиологију и медицину 1938. године за откриће улоге синусних и аортних механизама у регулацији дисања. Биографија Корнеј Хејманс је рођен 28. марта 1892. године у Генту (), Белгија, као најстарији од осморо деце белгијског професора фармакологије Жан Франсоа Хејманса и мајке Мари Хенриет Хејманс рођене у Немачкој. Његов отац је био оснивач првог белгијског фармаколошког института у Генту, који је добио име по њему, Хејманс Институт (). Хејманс је основно и средње образовање стекао похађајући Сент Ливенс колеџ у Генту (), Сент Јозеф колеџ у Турнхауту () и Сент Барбара колеџ у Генту (). Затим уписује студије медицине на Универзитету у Генту () 1911. године да би докторирао 1920. године. Након школовања у Генту, радио је на Колеџ де Франс у Паризу () код проф. Ежена Глеа (), на Универзитету у Лозани () код проф. Мориса Артуса (), на Универзитету у Бечу () код проф. Ханса Хорста Мајера (), на Универзитетском колеџу у Лондону (), код проф. Ернеста Старлинга () и на Медицинском факултету Универзитета Кејс Вестерн Резерв у САД, Кливленд, Охајо (), код професора Карла Ј. Вигерса (). Као професор фармакологије на Универзитету у Генту, почео је да ради 1930. године. Каријера Хејманс је каријеру започео као предавач фармакологије на Универзитету у Генту 1922. године, да би преузео функцију професора фармакологије од свог оца 1930. године. Истовремено је постављен за шефа Катедре фармакологије, фармакодинамике и токсикологије као и за директора Института Хејманс. У оквиру свог истраживања, он се првенствено фокусирао на регулацију дисања код сисара и на то како на њега утичу нервни систем, циркулаторни и метаболички процеси и фармаколошка средства. Посебно се посветио расветљавању телесних структура укључених у регулацију дисања и утицаја различитих физиолошких параметара. Заједно са оцем открио је хеморецепторе који се налазе у луку аорте, преко којих се детектује повећана концентрација угљен диоксида или смањена концентрација кисеоника (хипоксија) у крви и преко вагусног нерва преноси у нервни центар који регулише дисање, што доводи до повећање респираторне активности. Такође су успели да покажу да смањење нивоа угљен диоксида или повећање крвног притиска доводе до инхибиције дисања. Он и његове колеге су почетком 1930-их демонстрирали присуство хеморецептора у каротидном синусу поред барорецептора чије је присуство већ било познато и тако успели да докажу да регулаторна функција синусног региона укључује не само утицај на циркулацију, већ и регулацију дисања. Откриће рефлексогене улоге подручја кардио-аорте и каротидног синуса у регулацији дисања, пре свега, донело је Хејмансу Нобелову награду 1938. године за физиологију или медицину. Због избијања Другог светског рата и окупације Белгије, није могао лично да присуствује церемонији у Стокхолму па му је шведски амбасадор у јануару 1941. године уручио награду у сали за предавања на Универзитету у Генту. Током својих истраживања, Хејманс је објавио око 800 чланака у специјализованим часописима и неколико монографија. Поред своје професорске позиције на Универзитету у Генту, Хејманс је држао гостујућа предавања на бројним универзитетима широм света. Радио је и као професор емеритус од 1963. године. Његов рад довео је до фундаменталне ревизије и проширења раније важећег модела респираторне физиологије. Његова открића су и даље од фундаменталног клиничког значаја у анестезији, као и у хитној и интензивној медицини за фармаколошки третман циркулаторних и респираторних поремећаја. Почасти и награде Изабран је за члана Папске академије наука (), Британског краљевског друштва уметности (), Француске академије наука (), Америчког филозофског друштва (), Хајделбершке академије наука (), Краљевске холандске академије наука () и Њујоршке академије наука (). Био је изабран за председника Међународне уније физиолошких наука (), и председника Међународног савета фармаколога (). Добитник је Нобелова награде за физиологију или медицину 1938. године за откриће улоге синусних и аортних механизама у регулацији дисања. Поред Нобелове награде добио је и више међународних награда и признања укључујући, Бурсуре () награду Париске медицинске академије (), 1930, Де Сајон () награду Универзитета у Болоњи () 1931, награду Берги () Универзитета у Берну (),1931, Монтион () награду Француске академије наука (),1934, као и награду Пије XI () Папске академије наука () 1938. године. Референце

Спољашње везе including the Nobel Lecture, 12 December 1945 The part played by vascular presso- and chemo-receptors in respiratory control Корнеј Хејманс - индексиране публикације на Гугл Академику

Категорија:Белгијски нобеловци Категорија:Нобеловци за медицину Категорија:Чланови Француске академије наука Категорија:Белгијски научници Категорија:Рођени 1892. Категорија:Умрли 1968.