Цилиндар () је амерички мјузикл хумористички филм из 1935. године, режисера Марка Сандрича. Фред Астер игра Џерија Траверса, америчког степ плесача, који долази у Лондон да глуми у представи коју је продуцирао Хорас Хардвик (Едвард Еверет Хортон). Он упознаје и покушава да импресионира Дејл Тремонт (Џинџер Роџерс) како би придобио њену наклоност. У филму се такође појављује Ерик Блор као Хардвиков собар Бејтс, Ерик Роудс као Алберто Бедини, модни дизајнер и Џеријев ривал за Дејлину наклоност, као и Хелен Бродерик у улози Хардвикове напаћене супруге Меџ. Године 1990, Конгресна библиотека је изабрала филм за чување у Националном регистру филмова због „културног, историјског или естетског значаја.”
Сценарио за филм написали су Алан Скот и Двајт Тејлор, а песме Ирвинга Берлина, „Top Hat, White Tie and Tails” и „Cheek to Cheek”, постале су класици америчких песама. Многи филмови су одали омаж потоњој песми, укључујући Пурпурну ружу Каира (1985), Зелену миљу (1999) и Малог шефа (2017).
Астер и Роџерсова су заједно снимили девет филмова за -{RKO Pictures}-, међу којима су: Весела распуштеница (1934), Роберта (1935), Следи флоту (1936), Време свинга (1936), Заплешимо заједно (1937) и Безбрижан (1938). Цилиндар је био најуспешнији филм њиховог партнерства (и други најуспешнији Астеров филм после Ускршње параде), достигавши друго место на светским благајнама 1935. године. Док неки плесни критичари тврде да је Време свинга садржало боље плесне сцене, Цилиндар остаје, до данас, најпознатије дело поменутог партнерства.
Радња Амерички плесач, Џери Траверс, долази у Лондон да глуми у представи коју је продуцирао неспретни Хорас Хардвик. Док практикује степовање у својој хотелској соби, он буди Дејл Тремонт на спрату испод. Она одјури горе да се пожали, након чега се Џери безнадежно заљубљује у њу и наставља да је прогања по целом Лондону.
Дејл замењује Џерија са Хораса, који је ожењен њеном пријатељицом Меџ. Након успеха Џеријеве премијере у Лондону, он прати Дејл у Венецију, где посећује Меџ и моделира/промовише хаљине које је креирао Алберто Бедини, италијански модни дизајнер са склоношћу према малапропизмима.
Џери запроси Дејл, која је, још увек га сматрајући за Хораса, згрожена што би се муж њене пријатељице могао тако понашати. Уместо тога пристаје да се уда за Алберта. Бејтс, Хорасов енглески собар, преруши се у свештеника и венчава их; Хорас је послао Бејтса да прати Дејл.
Током вожње гондолом, Џери успева да убеди Дејл и они се враћају у хотел где се претходна конфузија брзо разјашњава. Помирени пар плеше током заласка сунца, уз мелодију „Piccolino”.Adapted from Billman (1997)
Улоге
| Фред Астер || Џери Траверс |- | Џинџер Роџерс || Дејл Тремонт |- | Едвард Еверет Хортон || Хорас Хардвик |- | Ерик Роудс || Алберто Бедини |- | Хелен Бродерикј || Меџ Хардвик |- | Ерик Блор || Бејтс
Продукција thumb|left|Џинџер Роџерс и Фред Астер у филму
Снимање филма је почело 1. априла 1935. и коштало је 620.000 долара. Снимање је завршено у јуну, а прве јавне претпремијере одржане су у јулу. Ово је довело до резања отприлике десет минута филма, углавном у последњем делу: карневалска секвенца и парада гондола који су снимљени да би се показао огроман сет били су у великој мери исечени. Додатна четири минута су избаченаИзбачене сцене укључују једну у којој Бејтс, прерушен у возача гондоле, вређа италијанског полицајца. Ова сцена је обновљена у неким верзијама. cf. Croce (1972), pp. 78 пре премијере, након чега је филм оборио бројне рекорде, зарадивши 3 милиона долара током приказивања у биоскопима и постао најпрофитабилнији филм -{RKO}--а 1930-их. Био је други најуспешнији филм 1935. године, после Побуне на броду Баунти.
Сценарио Двајт Тејлор је био главни сценариста, а сценарио је написао специјално за Астера и Роџерсову. Астер је негативно реаговао на прве верзије сценарија, пожаливши се да је „превише урађен по узору на Веселу распуштеницу”, додајући: „Ја сам представљен као... нека врста младића за осуду, без шарма, симпатије или хумора”. Алана Скота, коме је овај филм послужио као први велики пројекат, и који је наставио да пише шест филмова са поменутим паром, Сандрич је унајмио како би преправио сценарио, и он никада није радио са Тејлором, а сам Сандрич је био уредник сценарија и саветник. Наводно су Бен Холмс, Ралф Спенс и Кароли Ноти помогли сценарију. За саму причу је касније речено да је инспирисана из два извора: Скандалом у Будимпешти Шандора Фарага и Девојком која се усуђује Аладара Ласла.
Хејзова канцеларија инсистирала је на само мањим изменама сценарија, укључујући вероватно најцитирану реплику из филма, Бединијев мото: „За жене пољубац, за мушкарце мач”, који је првобитно гласио: „За мушкарце мач, за жене бич”.reviewing the film in England, author Graham Greene was pleased to find the film "quite earnestly bawdy" and took satisfaction in how this had escaped the British censor. cf Mueller (1986), pp. 80. О својој улози у стварању Цилиндра, Тејлор се присетио да је са Сандричем и Берлином делио „неку врсту дечјег узбуђења. Цео стил филма се може сажети у реч безначајност. Када сам отишао у -{RKO}- годину дана касније, Марк ми је рекао: 'Никада више нећеш видети толико себе на платну.'”Тврдње да је Цилиндар адаптирао Карл Ноти на основу Скандала у Будимпешти одбацила је Арлин Кроче, cf. Croce (1972), pp. 70; међутим, подржао их је Turner Classic Movies, cf. "Top Hat: Screenplay info" TCM.com, и Еванс (2011), pp. 6 По изласку филма, многи критичари су критиковали сценарио, за који су тврдили да је скоро потпуно исти Веселој распуштеници.
Музика и оркестрација Ово је била прва комплетна филмска музика композитора Ирвинга Берлина од 1930. године и он је склопио јединствен уговор, задржавајући ауторска права на партитуру уз гаранцију од десет одсто профита ако филм заради преко 1.250.000 долара. Осам песама из оригиналне музике је одбачено јер се сматрало да нису водиле радњу филма напред. Једна од њих, „Get Thee Behind Me, Satan”, касније је коришћена у филму Следи флоту (1936). Свих пет песама које су на крају биле одабране постале су велики хитови, а у преносу Your Hit Parade 28. септембра 1935. свих пет се нашло међу петнаест најбољих песама одабраних за ту недељу.
Астер је тврдио како је овај успех помогао Берлину да поврати опадајуће самопоуздање. Астер није упознао Берлина пре овог филма, иако је плесао на сцени уз неке од његових мелодија још 1915. године. Уследило је доживотно пријатељство са Берлином који је допринео стварању више Астерових филмова (укупно шест) него било који други композитор. О свом искуству са Астером у Цилиндру Берлин је написао: „Он је права инспирација за писца. Никада не бих написао Цилиндар без њега. Он чини да се осећате тако сигурним.”
Пошто Берлин није могао да чита или пише музику, већ је могао само да бира мелодије на специјално дизајнираном клавиру који је аутоматски транспоновао тастере, захтевао је помоћника у састављању клавирских композиција. Хал Борн – Астеров пробни пијаниста – извео је ову улогу у Цилиндру; он се присетио радних ноћи с њим у хотелу Беверли Вилшир: „Берлин је рекао 'Рај...', а ја сам одсвирао да да ди 'Ја сам у рају' (да-да-ди). Рекао је, 'Свиђа ми се, запиши то.'” Ове делове је касније оркестрирао тим који се састојао од Едварда Пауела, Мориса де Пака, Џина Роуза, Едија Шарпа и Артура Ноултона, који су радили под надзором Макса Штајнера.
Берлин је у овом филму прекршио бројне конвенције америчког начина писања песама, посебно у песмама „Top Hat, White Tie and Tails” и „Cheek to Cheek”, а према Џинџер Роџерс, филм је постао главна тема Холивуда као резултат својих песама.
Сценографија Велики бели сет — како су ове креације инспирисане ар декоом биле познате — одговоран је за највећи део трошкова филмске продукције. Преко две суседне звучне позорнице изграђен је вијугави канал − који је превучен са два стубишна моста на једном крају и равним мостом на другом. Астер и Роџерсова плешу преко овог равног моста у нумери „Cheek to Cheek”. Око кривине овог моста налазила се главна пијаца, џиновска позорница пресвучена црвеним бакелитом на којој је одиграна „Piccolino” сцена. Ова фантастична представа: "Venice as a celestial powder room" Лида у Венецији налазила се на три нивоа који су се састојали од плесних подијума, ресторана и тераса, све украшених црвеном и белом бојом, док је вода канала била обојено у црно. Огромни венецијански ентеријери били су на сличан начин неаутентични, уместо тога одражавајући најновије холивудске укусе.Descriptions adapted from Croce (1972), pp. 76
Керол Кларк, који је радио под општим надзором Ван Неста Полгласа, био је сценограф јединице на свим филмовима Астера и Роџерсове осим једног. Он је руководио тимом дизајнера одговорним за сценографију Цилиндра.
Гардероба: Инцидент са „перјем” Иако је Бернард Њуман номинално био задужен за костиме звезда, Роџерсова је била веома заинтересована за дизајн хаљина и шминку.cf. Billman (1997), pp. 90. Croce (1972), pp. 66. За нумеру „Cheek to Cheek” била је одлучна да користи сопствену креацију: „Била сам одлучна да носим ову хаљину, без обзира на све. А зашто и не бих? Лепо се кретала. Наизглед, нико у глумачкој или филмској екипи није био вољан да заузме страну, нарочито не моју. Ово је било у реду са мном. И раније сам била сама. Бар је моја мајка била ту да ме подржи у сукобу са целом управом, уз Фреда Астера и Марка Сандрича”.
Због огромног труда који је уложен у шивење сваког нојевог пера за хаљину, Астер — који је иначе одобравао хаљине своје партнерке и предлагао модификације уколико је то било потребно током проба — први пут је видео хаљину на дан снимањаAstaire had approved the costume sketch. cf. Billman (1997), pp. 89. и био је ужаснут начином на који је бацала облаке перја при сваком окрету, присећајући се касније: „Била је налик на кокошку коју је напао којот, никад у животу нисам видео толико перја.”cf. Billman (1997), pp. 89 Према кореографу Хермесу Пану, Астер је изгубио живце и викао на Роџерсову, који је одмах бризнула у плач, након чега је њена мајка, Лела, „јурнула на њега попут мајке носорога која је штитила своје младунче”. Додатни ноћни рад кројачица решио је велики део проблема; међутим, пажљиво испитивање плеса на филму открива перје које лебди око Астера и Роџерсове и лежи на подијуму за игру. Касније су Астер и Пан поклонили Роџерсовој златно перо за њену наруквицу и извели јој серенаду песмом која је пародирала Берлинову мелодију.Since Astaire and Pan had to create a tap track to accompany the routine, they also created a joke version, replete with melodramatic female sighs and creaking sounds to accompany backbends for Rogers' amusement. cf. Mueller (1986), pp. 86 Након тога, Астер је Роџерсовој дао надимак „Перје” — што је такође наслов једног од поглавља у његовој аутобиографији — и пародирао своје искуство у песничкој и плесној рутини са Џуди Гарланд у Ускршњој паради (1948).
Астер је такође бирао и обезбедио своју одећу. Он је у великој мери заслужан за утицај на мушку моду 20. века и, према Forbes-овом уреднику мушке моде, Г. Брусу Бојеру, нумера „Isn't It a Lovely Day?”: „приказује Астера обученог у стилу који ће учинити познатим: спортски сако од твида са меким раменима, кошуља на дугмад, смела пругаста кравата, сиви фланели лаког кроја, свилени пејсли џепни квадрат и ципеле од антилопа. Ово је изузетно савремен приступ ноншалантној елеганцији, изглед на који се Ралф Лорен и десетак других дизајнера још увек ослањају више од шест деценија касније. Астер је представио нови стил одевања који је прекинуо корак са шљокицама, целулоидним крагнама и хомбурговима које су носиле аристократске очинске фигуре у европском стилу”.
Музичке нумере и кореографија