Накба

Накба (), позната и као Палестинска катастрофа, јесте губитак палестинског друштва и домовине 1948, као и трајно расељавање већине палестинских Арапа. Накба је етничко чишћење; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; Палестинаца кроз насилно расељавање и одузимање земље, имовине и ствари, заједно са уништавањем њиховог друштва и сузбијањем њихове културе, идентитета, политичких права и националних тежњи. Термин се користи за описивање како догађаја из 1948, тако и текуће окупације палестинских територија (Западна обала и Појас Газе), прогона и расељавање Палестинаца широм регије.

Током оснивачких догађаја Накбе 1948. године, приближно половина претежно арапског становништва Палестине, односно око 750.000 људи,, pp. 106 ("Simultaneously with the arrival of quality weapons from Prague, Ben-Gurion began implementing Plan Dalet which caused hundreds of casualties among the Palestinians.") and 107 ("the ethnic cleansing policy, which had entered a decisive phase in April"); Pappe 2022, p. 120, "In March 1948, the military campaign began in earnest. It was driven by Plan D, a military blueprint prepared by the Hagana in anticipation of combating the Arab forces in Palestine and facing the Arab armies after 14 May 1948 ... Plan D was put into full operation in April and May. It had two very clear objectives, the first being to take swiftly and systematically any installation, military or civilian, evacuated by the British ... The second, and far more important, objective of the plan was to cleanse the future Jewish state of as many Palestinians as possible."; Khalidi 2020, p. 73, "This first stage saw a bitterly fought campaign that culminated in a country-wide Zionist offensive dubbed Plan Dalet in the spring of 1948."; Masalha 2012, pp. 71–72, "First, there was Plan Dalet. This Haganah plan, a straightforward document, of early March 1948, was in many ways a blueprint for the expulsion of as many Palestinians as possible. It constituted an ideological-strategic anchor and basis for the destruction of Arab localities and expulsion of their inhabitants by Jewish commanders. In conformity with Plan Dalet, the Haganah cleared various areas completely of Arab villages."; Lentin 2010, pp. 109–111, "[p. 109] Dealing first with responsibility: while the ‘new historians’, especially Morris, uncovered individual cases of expulsions and massacres as well as plans – notably Plan Dalet – for the removal of Palestinians, they were unwilling to accept the Palestinian contention that Plan Dalet was a Zionist master plan for ethnic cleansing."; Morris 2008, pp. 93 ("Haganah went on the offensive in early April 1948") and 118-121 ("[p. 118] Plan D, formulated in early March and signed and dispatched to the Haganah brigade commanders on 10 March, was Yadin's blueprint for concerted operations on the eve of the final British departure and the pan-Arab invasion that was expected to follow hard on its heels ... But by the end of the period it was clear that a dramatic conceptual change had taken place and that the Yishuv had gone over to the offensive and was now engaged in a war of conquest. That war of conquest was prefigured in Plan D."); Sa'di 2007, p. 292, "However the conflict was abruptly changed at the beginning of April 1948. The Zionist leadership feared an alteration in the U.S. position, abandoning its support for partition in favor of a plan to place Palestine under international trusteeship (Pappé 2004: 130; Morris, 2001b: 204–5). In response, the Hagana, the main Jewish military force, opened a large-scale offensive. протерано је из својих домова или је приморано да побегне разним насилним средствима, прво од стране ционистичких паравојних формација, а након оснивања Израела, од стране њене војске. Извршено је десетине масакра палестинских Арапа, а преко 500 градова, села и урбаних насеља са арапском већином је напуштено. Многа насеља су или потпуно уништена или поново насељена Јеврејима и добила нова хебрејска имена. Израел је користио биолошко ратовање против Палестинаца тровањем сеоских бунара. До краја рата, 78% укупне површине бивше мандатне Палестине било је под контролом Израела.

Палестински национални наратив посматра Накбу као колективну трауму која дефинише национални идентитет и политичке тежње Палестинаца. Израелски национални наратив посматра Накбу као компоненту Рата за независност којим је успостављена државност и суверенитет Израела. Израел негира или пориче почињене злочине, тврдећи да су многи протерани Палестинци отишли ​​добровољно или да је њихово протеривање било неопходно и неизбежно. Порицање Накбе се све више оспорава од 1970-их у израелском друштву, посебно од стране Нових историчара, иако се званични наратив није променио.

Палестинци обележавају 15. мај као Дан Накбе, у знак сећања на ратне догађаје дан након Дана независности Израела. Године 1967, након Шестодневног рата, догодила се још једна серија палестинског егзодуса; ово је постало познато као Накса (дос. „Неуспех“) и такође има свој дан, 5. јун. Накба је у великој мери утицала на палестинску културу и темељни је симбол тренутног палестинског националног идентитета, заједно са политичким цртаним ликом Хандалом, палестинским куфијом и палестинским кључевима из 1948. године. О Накби је написано много књига, песама и поема. Палестински песник Махмуд Дарвиш описао је Накбу као „проширену садашњост која обећава да ће се наставити у будућности.”

Османски и британски мандатни периоди (пре 1948. године) Корени Накбе сежу до доласка циониста и њихове куповине земље у османској Палестини крајем 19. века.; ; ; ; ; ; ; ; ; Ционисти су желели да створе јеврејску државу у Палестини са што више земље, што више Јевреја и што мање палестинских Арапа. До тренутка када су Британци објавили своју званичну подршку ционизму у Балфоровој декларацији 1917. године током Првог светског рата,; ; ; ; ; становништво у Палестини чинило је око 750.000 људи, од тога приближно 94% Арапа и 6% Јевреја.

Након поделе Османског царства, британска мандатна Палестина је започела 1922. године. До тада је јеврејско становништво порасло на око 10%. И Балфурова декларација и Мандат за Палестину називали су 90% арапског становништва „постојећим нејеврејским заједницама“.; ; ; ; ;

Након Другог светског рата и Холокауста, у фебруару 1947. године, Британци су изјавили да ће окончати мандат и поднети будућност Палестине новоствореним Уједињеним нацијама на решавање.; ; ; ; Основан је Специјални комитет Уједињених нација за Палестину (UNSCOP), који је у септембру поднео извештај Генералној скупштини УН у којем је препоручио поделу., стр. 115 и 119; Khalidi 2020, стр. 72; Slater 2020, стр. 62; Cohen 2017, стр. 74–75; Morris 2008, стр. 40–41 и 47–51 Палестинци и већина Арапске лиге били су против поделе.; ; ; ; ; . But see: Ционисти су прихватили поделу, али су планирали да прошире границе Израела изван онога што су му доделиле УН.; ; ; ; . But see: У јесен 1947. године, Израел и Јордан, уз одобрење Велике Британије, тајно су се сложили да поделе земљу додељену Палестини између себе након завршетка британског мандата.; ; ; ; ; ; ; ;

Дана 29. новембра 1947. године, Генерална скупштина је усвојила Резолуцију 181 (II) – План Уједињених нација за поделу Палестине.; ; ; ; ; ; ; ; ; У то време, Арапи су чинили око две трећине становништва; ; ; ; и поседовали су око 90% земље, док су Јевреји чинили између четвртине и трећине становништва; ; ; ; и поседовали око 7% земље.; ; ; ; ; ; План поделе УН доделио је Израелу око 55% земље, где је становништво било око 500.000 Јевреја и 407.000-438.000 Арапа. Палестини је додељено преосталих 45% земље, где је становништво било око 725.000-818.000 Арапа и 10.000 Јевреја. Јерусалим и Витлејем требало је да буду међународно управљани corpus separatum са популацијом од око 100.000 Арапа и 100.000 Јевреја.; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ;

Критичари су план поделе сматрали проционистичким, са 56% земље додељене јеврејској држави, иако је палестинско арапско становништво било двоструко веће од јеврејског становништва. План је славила већина Јевреја у Палестини, а ционистички лидери, посебно Давид Бен-Гурион, сматрали су план тактичким кораком и одскочном даском ка будућем територијалном ширењу на целу Палестину.Sean F. McMahon, The Discourse of Palestinian-Israeli Relations, Routledge 2010 p. 40. "The Zionist movement also accepted the UN partition plan of 1947 tactically. Palumbo notes that “[t]he Zionists accepted this scheme [the UN partition plan] since they hoped to use their state as a base to conquer the whole country.” Similarly, Flapan states that “[Zionist] acceptance of the resolution in no way diminished the belief of all the Zionist parties in their right to the whole of the country [Palestine]”; and that “acceptance of the UN Partition Resolution was an example of Zionist pragmatism par excellence. It was a tactical acceptance, a vital step in the right direction – a springboard for expansion when circumstances proved more judicious.”. Pantheon, 1988, , Ch. 1 Myth One : Zionists Accepted the UN Partition and Planned for Peace, pages 13-53 "Every school child knows that there is no such thing in history as a final arrangement— not with regard to the regime, not with regard to borders, and not with regard to international agreements. History, like nature, is full of alterations and change. David Ben-Gurion, War Diaries, Dec. 3, 1947" Виши арапски комитет, Арапска лига и други арапски лидери и владе одбацили су га на основу тога што, поред тога што Арапи чине двотрећинску већину, поседују већину земље. Такође су указали на невољност да прихвате било какав облик територијалне поделе, тврдећи да то крши принципе националног самоопредељења у Повељи УН која људима даје право да одлучују о својој судбини.Sami Hadawi, Olive Branch Press, (1989) 1991 Најавили су своју намеру да предузму све неопходне мере како би спречили спровођење резолуције.Live by the Sword: Israel's Struggle for Existence in the Holy Land, James Rothrock, (3rd Edition)

Накба 1948. Централне чињенице о томе шта се догодило у Накби током палестинског рата 1948. године су добро утврђене, документоване и углавном се слаже већина израелских, палестинских и других историчара. Око 750.000 Палестинаца - преко 80% становништва које је живело на територији онога што ће постати Држава Израел - протерано је или побегло из својих домова.; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; Једанаест арапских градова и преко 500 села је уништено или остало без становништва.; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; Хиљаде Палестинаца је убијено у десетинама масакра.; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; Документовано је око десетак силовања Палестинки од стране редовних и нередовних израелских војних снага, а сумња се да их је било још више.; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; Израелци су користили тактике психолошког ратовања како би застрашили Палестинце и натерали их да побегну, укључујући циљано насиље, кампање шаптања, радио емисије и комбије са разгласом.; ; ; ; ; ; ; ; ; ; Пљачка палестинских домова, предузећа, фарми, уметничких дела, књига и архива од стране израелских војника и цивила била је широко распрострањена.; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ; ;

Новембар 1947. – мај 1948. Мањи локални сукоби почели су 30. новембра и постепено ескалирали до марта 1948. године.; ; ; ; ; ; ; Када је насиље почело, Палестинци су већ почели да беже, очекујући да ће се вратити после рата.; ; Масакр и протеривање палестинских Арапа и уништавање села почели су у децембру,; ; ; ; ; ; ; укључујући масакре у Ал-Хисасу (18. децембра 1947),; ; ; и Балад ел-Шејку (31. децембра).; ; ; ; ; До марта, између 70.000 и 100.000 Палестинаца, углавном средње и више класе урбане елите, протерано је или побегло.; ; ;