Српска деспотовина је била српска средњовековна држава која је постојала од 1402. године када је Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара Хребељановића, добио од византијског цара титулу деспота па до 1459. године када су Османлије освојиле Смедерево, престоницу коју је подигао деспот Ђурађ Бранковић. Српски деспоти настојали су да идеолошки наставе традиције немањићке Србије. Многе институције из државе Немањића наставиле су да постоје у Српској деспотовини. Ипак због нових међународних околности војне службе добијају све већи значај у држави српских деспота. У међународном погледу Српска деспотовина се налазила између све јачег Османског царства и Краљевине Угарске. Она је била зависна од међусобног односа ових сила. После смрти деспота Ђурђа Бранковића, 1456. године, у Србији су почеле борбе око престола међу његовим наследницима олакшали су пропаст државе, па је 1459. године Србија коначно пала под турску власт, чиме је нагло прекинут процес изласка из средњег века и српског кретања ка класицизму и хуманизму.

Увод

Последице Косовског боја биле су велике и тешке по српску средњовековну кнежевину. Погођени су и наследници палога кнеза Лазара, удовица Милица и малолетни синови Стефан и Вук. Како је кнез био угарски вазал и тиме подвео Србију под формалан угарски утицај, угарски краљ је желео да евентуалног наследника прихвати као вазала. Премда је, пред Косовску битку, био пристао на споразум са Србима и имао у Вуку Бранковићу поузданог присталицу за пријатељску политику, он је ипак напао кнегињу Милицу у јесен 1389. године. Осетивши да би је Вук уз помоћ Угара могао надјачати и узети власт у Србији, она је ступила у контакт с Турцима и уз помоћ њихових одреда успела 1390. године истиснути Угре из Србије. Међутим, у замену за мир, кнегиња Милица је морала султану Бајазиту да даје као помоћ своје одреде, да плаћа данак, да пошаље најмлађу ћерку Оливеру султану Бајазиту у харем, а као додатни услов Стефан је заједно са братом Вуком и виђенијом властелом добио обавезу да се сваке године појављује код султана на двору и да му изјављује покорност.

Лазарев син Стефан стицао је војничко искуство учествујући у походима Бајазита: у Малој Азији, где је потчињавао побуњене емире, затим у европским походима, где је ширио круг вазала, а у исто време вазалске земље претварао у османске провинције. Пад Трновске Бугарске и стално продирање турских чета помаганих од стране српских у Босну, Влашку, где је Бајазит поразио војводу Мирчу у битки на Ровинама 1395., и Угарску, где су харали и палили тамишку и крашовску жупанију, нагнало је краља Жигмунда да предузме неке мере против турске најезде. Тадашњи османлијски освајачки залети нису могли да зауставе ни отпор вазала, ни помоћ западних хришћанских држава, ни походи крсташа од којих је један код Никопоља у септембру 1396. завршен с поразом, већ интервенција татарског емира Тамерлана.

Оснивање Деспотовине Огромне промене на Балкану изазвала је навала Монгола на источну границу Османског царства. Турски емири у Малој Азији прелазе на страну Тимура, освајача Индије, Месопотамије, Персије и Златне Хорде. Бајазит је све снаге усмерио на свог противника. У бици код Ангоре (28. јул 1402.) учествовали су Лазаревићи и Бранковићи. Бајазит је тешко поражен и заробљен. Одведен је у заробљеништво у коме је следеће године и умро. У Турској избијају немири. Монголи допиру до Егејског мора освајајући Смирну. Бајазит је имао петорицу синова: Сулејмана, Ису, Мусу, Мустафу и Мехмеда. Најстарији, Сулејман, настојао је да овлада европским делом царства са центром у Једрену. Од српских владара у ропство падају Гргур Бранковић и Оливера; обоје су ослобођени након преговора Стефана и монголског владара. Српски кнежеви су се са ратишта враћали преко византијских територија. Стефан и Вук Лазаревић кренули су најпре у Цариград. При повратку су приметили назнаке нових прилика после Ангорске битке. Сам византијски цар Манојло налазио се тада на путовању на Западу где је молио за помоћ. У Паризу је сазнао за вест о поразу Турака која је продужила живот Византијског царства за наредних пола века. Његов савладар, Јован VII, је августа 1402. године обдарио Стефана деспотском титулом, у царству највишом након цареве. Тиме је Србија стекла статус Деспотовине. У хришћанском свету Византија је и даље уживала углед и, према схватањима средњовековних држава, стајала на челу хришћанског света. Вођени су преговори о браку Стефана и Јелене Гатилузијо, ћерке лезбоског владара Франческа. Брак је касније и остварен. Стефан је тиме прихватио византијску идеју о хијерархији хришћанских држава, иако себе у повељама назива самодршцем или чак самодржавним деспотом.

Владавине Стефана Лазаревића

thumb|Битка код Никопоља У Цариград је дошао и Ђурађ Бранковић. Дошло је до неслагања између њега и Стефана, о чему појединости нису познате. Мавро Орбин бележи да је разлог била потајна жеља Ђурђа да се придружи Сулејману. Стефан је наредио да се Ђурађ затвори. У Србији се није знало за њихов сукоб. Ђурђа је ослободио човек по имену Родоп. Ђурађ је побегао Сулејману од кога је тражио војну помоћ за борбу против Стефана. Добио ју је. Одељење српске војске које се враћало у Деспотовину нападнуто је у близини Једрена. Постало је јасно да се тим путем не може натраг у Србију. Турци и Бранковићи запосели су саобраћајницу која је пресецала Косово и Метохију и водила преко земље Бранковића. Стефан и Вук су се, после краћег задржавања на Лезбосу, упутио у Зету. Искрцао се код зета Ђурђа у Улцињу. Крајем октобра 1402. из Бара се Стефан са војском од 260 људи упутио ка средишту земље, ка Жичи. Избегавани су путеви које су запосели Турци. Недалеко од Грачанице чекале су их турске и Ђурђеве чете. Дана 21. новембра вођена је битка код Грачанице (Трипољска битка). Стефан је Вуку наложио да нападне Ђурђа, а сам је напао Турке. Турски вазал, Угљеша, прешао је на Стефанову страну. Тиме је знатно допринео исходу битке. Турци и Ђурађ су потучени. Лазаревићи се повлаче у Ново Брдо. Стефан је пребацивао Вуку непознавање ратне вештине (Вука је потиснуо Ђурађ). Вук је одлучио да напусти земљу и пребегне Сулејману.

Марта 1403. године умро је Бајазит након чега су се распламсале борбе између његових синова. Најпре је избио сукоб између Исе и Мехмеда. Први је подлегао Иса, након чега су заратили Мехмед и Сулејман. Сулејман је снаге усмерио ка истоку, ка Малој Азији, због чега је у Галипољу склопио мир са Византијом, Млетачком, Ђеновом, Наксосом. Византија је повратила Солун и Свету Гору. Стефан је задржао положај који је имао код Бајазита.

Однос са Жигмундом мини|лево|Жигмунд Луксембуршки Стефан Лазаревић је након склапања овог мира потражио ослонац на другој страни. Угарски краљ Жигмунд је користио неприлике у Србији након Косовске битке да је неколико пута нападне између 1390. и 1392. године. До првих преговора о миру дошло је након Никопољског крсташког рата, али споразум није склопљен због противљења Турске и дела српске властеле. Кнегиња Милица и Јелена, ћерка кесара Војихне, је 1398. године на Порти где је спречила одмазду султана. Исте године је и Стефан Лазаревић посетио Порту. Почетком 14. века Угарска је у грађанском рату. Ладиславу Напуљском из династије Анжујаца подршку је пружао и римски папа Бонифације IX. Жигмунд је једно време провео у заробљеништву, а 1402. годину у Чешкој. У Будим је ушао тек августа 1403. године. Ладиславов најмоћнији савезник био је Хрвоје Вукчић. Жигмунду су били потребни савезници. Иницијатива за обнову преговора са Србијом потекла је са двора у Будиму, а Стефан ју је прихватио. Угарско посланство предводио је Филип де Сколарис, познатији као Пипо Спано, иначе тамишки жупан из Фиренце. Дошло је до помирења и успостављања вазалног односа. Стефан је добио Мачву са Београдом. Тиме је отклоњен давнашњи спор између две државе. Спор је трајао од смрти краља Драгутина 1316. године. Срби су скоро читав век покушавали да заузму Београд. Тако је Жигмунд платио високу цену за савез са Стефаном. Огромним напорима, Стефан је градио нову престоницу Србије. Опасана је огромним бедемима, поготово са копнене стране. Отприлике у исто време Србија је стекла и Голубац на Дунаву. Стефанови посланици су 1406. године у Венецији објавили да деспот више није вазал Турака и да је спреман да се против њих бори. Исто пише и сам Стефан у својој повељи Хиландару из 1405. године, а и његов биограф Константин Филозоф. О склапању вазалног односа Жигмунд је хвалисаво обавестио бургундског војводу Филипа 1404. године.

Грађански рат у Деспотовини

Крајем 1403. или почетком следеће године Стефан је кренуо у напад на Бранковиће. Пре октобра 1404. године измирио се са Вуком. Протерао је турске посаде из земље и угушио све устанке. Изгледа да се крајем 1404. године помирио са Бранковићима. Против турске власти је 1404. године подигнут устанак у Бугарској под вођством Константина и Фружина, синова бугарских царева, који су уживали подршку угарског краља. У Деспотовини је четовао неки Караљук (Новак). Турска војска напада град Темско код Пирота, а затим, уз деспотову дозволу, пролази долином Топлице и Лаба у област Бранковића и даље, ка Овчем пољу. Стефан није желео да нарушава мир те је Караљуков плен вратио султану. Земља је улазила у период мира. Стефан је повељом из 1405. године потврдио Дубровчанима повластице ранијих српских владара. Ово је прва повеља о српско-дубровачким односима после 1387. године. Јачање Србије изазвало је забринутост у Венецији за поседе у Зетском приморју. Људи су тамо трпели разне злоупотребе млетачких власти. У Скадру су сужавана права православне цркве. Земља је одузимана Србима и давана Млечанима. То је довело до устанка у скадарској области. Балша III је брзо запосео већину млетачких градова, сем Љеша. Први скадарски рат трајао је од 1405. до 1412. године. Млетачки капетан Марин Каравел успео је да јуна 1405. обнови млетачку власт у Скадру. Преговарао је са већима у Улцињу, Бару и Будви. Балша је надјачан када је изгубио Дриваст. Он се за помоћ обраћа Сулејману. Притекао му је и Вук Лазаревић. Млетачка новцем придобија савезнике. Први преговори отпочели су 1406. године, а Стефан је, са Маром Бранковић и Никитом Топијом, нудио да посредује у склапању мира. Преговори су окончани тек 1408. године склапањем мировног споразума. Међутим, његове одредбе нису поштоване. Млечани 1409. године преговарају са Которанима да се Котор стави под врховну власт Венеције. Раније предлоге су одбијали како не би дошли у сукоб са Босном. Исте године пристали су да плаћају Сулејману харач за градове у Зети и северној Албанији. Купили су и права на Далмацију од Ладислава Напуљског.

Током живота кнегиње Милице није било озбиљнијих сукоба између Стефана Лазаревића и његовог брата Вука. Милица је умрла новембра 1405. године. Крајем 1408. избило је отворено непријатељство међу браћом. Турци су га подстицали. Њихове чете су ранијих година харале по Србији. Посебно јак био је напад јануара 1407. године у параћинском крају. Турцима је пришао Вук који се, изгледа, није слагао са братовљевом проугарском политиком. Жигмунд је 1408. године установио витешки Змајев ред у Угарској. Уз чланове породица Горјански, Цељски и Моровићки, међу најзначајнијим припадницима био је и Стефан. Он је у Будиму именован на првом месту у реду. Крајем 1408. године Вук је отишао Сулејману и добио војску са којом је почетком 1409. године напао Србију. Турке је предводио Евренос, а било их је око 30.000. Рат је посебно погодио Приштину. Стефану је у помоћ притекао Жигмунд који је на пролеће у Србију упутио Пипа Спана, а почетком маја је и сам дошао. Најжешћи напад био је на лето када Турци продиру до Београда. Стефан се повукао у Београд где је одбио да се преда Турцима, али је отпочео преговоре са братом. Изгледа да је Вук тада добио јужни део земље. Заједно са Бранковићима, признао је врховну власт Сулејмана.

мини|Вук Лазаревић