Зависност од порнографије је научно контроверзнаИзвори за „контроверзно”: ; ; ; као и Sale, Julie „Preface”. примена модела зависности на употребу порнографије. Порнографија се може сматрати делом компулзивног понашања, са негативним последицама по физичко, ментално, социјално или финансијско благостање појединца. Иако је Светска здравствена организација у својој класификацији ICD-11 (2022) препознала поремећај компулзивног сексуалног понашања (CSBD) као поремећај контроле импулса, CSBD није зависност,Извори за тврдњу да није у питању зависност: ; ; ; ; ; . а Америчко психијатријско удружење у својим приручницима DSM-5 и DSM-5-TR не класификује компулзивну конзумацију порнографије као ментални поремећај нити као бихејвиоралну зависност.
Проблематично гледање порнографије на интернету, познато и као проблематична употреба порнографије (ПУП), представља гледање порнографије на интернету које појединцу представља проблем из личних или друштвених разлога, укључујући прекомерно време проведено у гледању порнографије уместо интеракције са другима, као и олакшавање прокрастинације. Појединци могу пријавити депресију, социјалну изолацију, губитак каријере, смањену продуктивност или финансијске последице као резултат прекомерног гледања порнографије на интернету, што омета њихов друштвени живот.
Дијагноза
Зависност од порнографије се често операционално дефинише учесталошћу гледања порнографије и негативним последицама. Једини дијагностички критеријуми за бихејвиоралну зависност у приручнику DSM-5 односе се на патолошко коцкање, и слични су онима за злоупотребу супстанци и зависност, као што су преокупираност понашањем, смањена способност контроле понашања, толеранција, апстинентска криза и штетне психосоцијалне последице. Предложени су дијагностички критеријуми и за друге бихејвиоралне зависности, и они се обично такође заснивају на утврђеним дијагнозама за злоупотребу и зависност од супстанци.
Предложена дијагноза за хиперсексуални поремећај укључује порнографију као подтип овог поремећаја. Обухвата критеријуме као што су време потрошено на сексуалне активности које ометају обавезе, понављано упуштање у сексуалне активности као одговор на стрес, понављани неуспешни покушаји да се ова понашања смање, као и узнемиреност или оштећење животног функционисања.
Према Америчком друштву за медицину болести зависности, неке психолошке и бихејвиоралне промене карактеристичне за промене у мозгу услед зависности укључују жудњу, импулсивност, ослабљену извршну функцију, десензитизацију и дисфорију. Резултати BOLD fMRI (функционалне магнетне резонанце) показали су да појединци са дијагнозом компулзивног сексуалног понашања (CSB) показују појачану реактивност на окидаче у регионима мозга који су традиционално повезани са реактивношћу на лекове. Ти региони укључују амигдалу и вентрални стријатум. Мушкарци без CSB-а који су имали дугу историју гледања порнографије показивали су слабији одговор на порнографске слике у левом вентралном путамену, што вероватно указује на десензитизацију.
Став Америчког друштва за медицину болести зависности је да сексуална зависност није призната дијагноза.
Неуропсихофармаколошка и психолошка истраживања зависности од порнографије спроведена између 2015. и 2021. године закључила су да је већина студија била у потпуности или готово искључиво фокусирана на мушкарце у анонимном окружењу, и да су налази контрадикторни. Неки истраживачи подржавају идеју да се зависност од порнографије квалификује као облик бихејвиоралне зависности у оквиру ширег концепта хиперсексуалног понашања или као подскуп компулзивног сексуалног понашања (CSB), и да је треба лечити као такву. Други су открили повећану активацију вентралне стријаталне реактивности код мушкараца на окидаче који предвиђају еротске, али не и новчане награде, као и на окидаче који сигнализирају еротске слике, што сугерише сличности између зависности од порнографије и конвенционалних поремећаја зависности.
Иако се порнографија лажно оптужује као криза јавног здравља у Сједињеним Америчким Државама и другде, при чему се извештава да проблематична употреба интернета и онлајн порнографије од 2000-их година представља све већи терет за јавно ментално здравље, психопатолошким моделима и дијагностичким критеријумима недостаје консензус. Корпус доказа о ефикасности терапијских приступа је још увек оскудан.
Систематски преглед из 2016. године открио је да су студије повезале самоперципирану зависност од порнографије (SPPA) са повећаном изолацијом и распадом веза како за кориснике тако и за њихове партнере. Истраживачи никада не наводе да то представља званични психијатријски поремећај.
Пола Хол (2018) подржава употребу оквира зависности за разумевање и лечење проблематичне употребе порнографије и залаже се за признавање зависности од порнографије као легитимног клиничког проблема.
Хант (2021) је навео да је порнографија део културе, те је стога тешко рећи шта тачно производи штету.
Преглед из 2024. године подржава дијагнозу зависности од порнографије као јавноздравствене кризе. Он се заснива на страници коју је објавило Америчко психијатријско удружење, а која се опет заснива на једном раду из MDPI-а, уместо на статистичкој обради емпиријских података од стране рецензената.
Систематски преглед лонгитудиналних студија из 2025. о употреби порнографије код адолесцената открио је хетерогене резултате, при чему су неке студије указивале на значајне повезаности између употребе порнографије и различитих исхода (укључујући сексуална понашања, сексуалну агресију и задовољство животом), док су други резултати били недоследни. Преглед је закључио да методолошке разлике у начину на који се дефинишу и мере употреба порнографије и проблематична употреба порнографије (ПУП) подривају њену клиничку релевантност. Односно, постојећи докази су од ограничене користи у психијатрији (тачније, неубедљиви су за званичну дијагнозу).
Истраживање јавних политика из 2025, које се делимично бави тинејџерима који користе порнографске медије, наводи: „Докази који би поткрепили ове тврдње остају прелиминарни” (каузалност се не може доказати). Односно, постојећи докази не подржавају ставове јавних политика о томе како тинејџери користе медије. Међутим, преглед се није фокусирао на употребу порнографије, већ ју је само узгредно споменуо.
Дијагностички статус Зависност од порнографије је контроверзан концепт, јер се чини да је „у великој мери морално, идеолошки и политички мотивисан”. Емпиријска подршка за њега углавном недостаје а „индустрија зависности од порнографије/секса заснована је на конзервативним моралним вредностима у вези са сексуалношћу које задиру у клиничку праксу”. Џули Сејл је изјавила: „Нико не оповргава да клијенти траже терапију за помоћ око сексуалних понашања над којима осећају да немају контролу. Проблем је у томе како се ова искуства клијената концептуализују и како клиничка формулација обликује лечење.”Sale, Julie „Preface”
Статус зависности од порнографије као поремећаја зависности, а не само као компулзивности, жестоко је оспораван. Штавише, истраживања сугеришу да употреба ознаке зависности од порнографије може указивати на друштвено (а не клинички) вођену нозологију.
Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје, пето издање (DSM-5) укључује нови одељак за бихејвиоралне зависности, али укључује само један поремећај: патолошко коцкање. Још једна бихејвиорална зависност, поремећај играња видео-игара на интернету, појављује се у стањима предложеним за даље проучавање у DSM-5. Психијатри су у то време као разлог за одбијање укључивања других бихејвиоралних поремећаја, попут порнографије, навели недостатак истраживачке подршке.
Зависност од порнографије није дијагноза у DSM-5 (нити у било којој претходној верзији).Пошто није ни једна од две бихејвиоралне зависности поменуте изнад. „Гледање порнографије на мрежи” се дословно помиње у DSM-5, али се такође не сматра менталним поремећајем.
Неке студије су пронашле неуролошке маркере зависности код корисника интернет порнографије, што је у складу са великим бројем истраживања која налазе сличне маркере код других врста проблематичних корисника интернета. Ипак, друге студије су откриле да кључни биомаркери зависности недостају.
Међународна класификација болести 11 (ICD-11) одбацила је „зависност од порнографије”.Извори за „одбацила”: ; ; . Конкретно, Светска здравствена организација (СЗО) је написала: „На основу ограничених тренутних података, чинило би се преурањеним укључити [проблематичну употребу интернета] у ICD-11.”
У новембру 2016, Америчко удружење сексуалних едукатора, саветника и терапеута (AASECT) издало је изјаву о ставу о зависности од секса/порнографије, у којој се наводи да AASECT „не налази довољно емпиријских доказа који би подржали класификацију зависности од секса или порнографије као поремећаја менталног здравља, и не сматра да су обука и методе лечења сексуалне зависности и едукативне педагогије адекватно утемељене на тачном знању о људској сексуалности. Стога је став AASECT-а да повезивање проблема у вези са сексуалним нагонима, мислима или понашањима са процесом зависности од порнографије/секса не може бити промовисано од стране AASECT-а као стандард праксе за пружање сексуалног образовања, саветовања или терапије.”
Систематски преглед из 2019. године нуди мешовиту слику о томе да ли се ово може назвати зависношћу.
Међутим, ICD-11 укључује „поремећај компулзивног сексуалног понашања” (CSBD) у одељку о „поремећајима контроле импулса”. Дефинисан је као „континуирани образац неуспеха у контроли интензивних, понављајућих сексуалних импулса или нагона који резултирају понављајућим сексуалним понашањем”. Дејвид Џ. Леј тврди да ово није подршка концепту зависности од порнографије. ICD такође специфично искључује из ове дијагнозе све оне чији је стрес узрокован искључиво моралним конфликтом, иако је морална инконгруенција најснажнији предиктор веровања да је особа зависна од порнографије. Напомиње се да две студије сада противрече овоме, откривајући да нарцизам, посебно антагонистички нарцизам, предвиђа идентификацију са зависношћу од порнографије.
Аутори уџбеника за увод у психологију Кун, Митерер и Мартини, успутно спомињући НоФап, говоре о порнографији као о „супернормалном стимулусу”, али користе модел компулсије уместо зависности. Зависност и компулсија су модели менталних поремећаја који се међусобно искључују, при чему се термин „зависност” избегава, али ICD-11 не подржава постојање „зависности од порнографије”/„зависности од секса”.Извори за ICD-11: ; .
DSM-5-TR, објављен у марту 2022. године, не признаје дијагнозу сексуалне зависности/компулсије (што би укључивало гледање интернет порнографије).
ICD-11 је додао порнографију у CSBD. Међутим, ово је категорисано као поремећај контроле импулса, а не као поремећај зависности. Тврди се да дијагноза CSBD није заснована на истраживањима о сексу.
Ни DSM-5, ни DSM-5-TR, ни ICD-10, ни ICD-11 не признају зависност од секса или зависност од порнографије као валидну дијагнозу. Ротман је изјавила да „порнографија још увек није јасно утврђена као фактор ризика за вишеструке здравствене исходе”.
Став из 2020. године о проблематичној употреби порнографије (ПУП) јесте да је зависност погрешан модел за њу.
Књига коју су 2022. године објавили Мeки, Лицу, Бајрон и Ингам баца озбиљне сумње на модел „зависности од порнографије”, сугеришући да би заправо требало кривити сексуалну срамоту, а не порнографију. Они напомињу да већина истраживања о ефектима порнографије често меша корелацију са узрочношћу, и да су многа истраживања порнографије била нормативна (тј. моралистичка) уместо дескриптивна.
Привара и Боб (2023) признају да зависност од порнографије није призната дијагноза; они такође наводе да нарциси који гледају порнографију имају тенденцију да стекну негативну слику о сопственом телу, што би објаснило пораст козметичких операција (попут лабијапластике). Они тврде да је сексуална зависност снажно повезана са нарцизмом.