мини|десно|250п|Mapa prikazuje jezero Asuanska brana je nasipna brana koja se nalazi na reci Nil, kod grada Asuana, u Egiptu. Ponekad se naziva Nova asuanska brana ili Visoka asuanska brana, kako bi se razlikovala od Stare asuanske brane koju su početkom 20. veka sagradili Britanci. Ova brana je izgrađena između 1960. i 1970. godine od strane domaćeg stanovništva uz veliku pomoć SSSR-a. Kada je završena, bila je to najviša zemljana brana na svetu, nadvisujući branu Čatudž u Sjedinjenim Državama.
Prva brana kod Asuana izgrađena je u periodu od 1899. do 1902. godine, 5 km uzvodno od grada. Visoka je 54 m, ima 4 prevodnice za brodove i hidroelektranu. Nova, velika brana izgrađena 1960ih godina, 4 km uzvodno od stare, a visoka je 111 m. Gradnja asuanske brane predstavlja jedno od najvećih i najspektakularnijih dostignuća građevinarstva 20. veka. U poslednje vreme asuanska brana je predmet kontroverzi zbog erozije tla u delti Nila, odnosno povećanog zagađenja u Sredozemlju. Zvanično je otvorena 15. januara 1971. godine.
Gradnja asuanske brane predstavlja jedno od najvećih i najspektakularnijih dostignuća građevinarstva 20. veka. S druge strane, bila je povezana s nizom problema. Zbog izgradnje brane i stvaranja Naserovog jezera pretila je opasnost potapanja mnogih vrednih spomenika, uključujući kompleks u Abu Simbelu. Zbog toga je pod pritiskom Uneska sproveden kompleksni postupak premeštanja na novu lokaciju. U poslednje vrijeme Asuanska brana je predmet kontroverzi zbog erozije tla u delti Nila, odnosno povećanog zagađenja u Sredozemlju.
Asuanske brana
Dizajnirana za navodnjavanje i za proizvodnju električne energije, brana uključuje niz relativno novih karakteristika, uključujući veoma duboku zavesu za injektiranje ispod svoje osnove. Iako će se rezervoar na kraju zasuti, čak i najkonzervativnije procene pokazuju da će brana služiti najmanje 200 godina.
Istorija Prvi zabeleženi pokušaji regulacije protoka Nila dogodili su se još u 11. veku, ali sve do 19. veka ljudski uticaji na protok reke nisu bili veliki. Staru Asuansku branu (engl. -{Low Aswan Dam}-) projektovali su britanski inženjeri. Gradnja je započela 1898. godine i završena 1902. godine. Uskoro se pokazalo da je brana premala za zadovoljenje svih potreba, te je u dva navrata nadograđivana. Egypt bond
Potreba za ponovnim povišenjem brane pojavila se opet 1946. godine, ali Britanska uprava se radije odlučuje za gradnju nove veće brane uzvodno od postojeće. Gradnja nije počela jer su usledile godine prilično uzburkanih političkih događanja. Monarhija i kolonijalna vlast su svrgnuti 1952. godine. Proglašena je republika i osnovano revolucionarno veće, a 1954. godine vlast preuzima Gamal Abdel Naser. Planovi o gradnji nove brane takođe se obnavljaju 1954. godine, ali Velika Britanija i SAD iz političkih razloga odbijaju da podrže projekt."The Aswan Decision in Perspective", James E. Dougherty, Political Science Quarterly, 1959, published by: The Academy of Political Science Egipat tada pomoć za gradnju traži od Sovjetskog Saveza. Financiranje brane Egipat osigurava nacionalizacijom Sueskog kanala (1956), što je bio povod za vojni napad Velike Britanije, Francuske i Izraela na Egipat (Suecka kriza), iako je Egipat ponudio nadoknadu za bivše vlasnike. Rat se pod pritiskom SAD i Sovjetskog Saveza završava povlačenjem okupacionih snaga (Francuska, Britanija i Izrael).Smith Charles D. "Palestine and the Arab-Israeli Conflict", Boston/New York: Bedford/St. Martin’s. 2007.
Asuanska niska brana, 1898–1902 Britanci su započeli izgradnju prve brane preko Nila 1898. Izgradnja je trajala do 1902, a brana je otvorena 10. decembra 1902. Projekat je dizajnirao ser Vilijam Vilkoks i uključivalo je nekoliko eminentnih inženjera, uključujući ser Bendžamina Bejkera i ser Džona Erda, čija je firma, John Aird & Co., bila glavni izvođač.
Preludijum Asuanske visoke brane, 1954–1960 Godine 1952, grčko-egipatski inženjer Adrijan Daninos počeo je da razvija plan nove Asuanske brane. Iako je 1946. godine Niska brana bila skoro prekrivena, vlada kralja Faruka nije pokazala interesovanje za Daninosove planove. Umesto toga, favorizovan je plan za dolinu Nila britanskog hidrologa Harolda Edvina Hersta, koji je predložio skladištenje vode u Sudanu i Etiopiji, gde je isparavanje mnogo niže. Stav Egipćana se potpuno promenio nakon svrgavanja monarhije, koju je predvodio Pokret slobodnih oficira, uključujući Gamala Abdela Nasera. Slobodni oficiri su bili ubeđeni da se vode Nila moraju uskladištiti u Egiptu iz političkih razloga i u roku od dva meseca Daninosov plan je prihvaćen. U početku su i Sjedinjene Države i SSSR bili zainteresovani da pomognu razvoj brane. Komplikacije su usledile zbog njihovog rivalstva tokom Hladnog rata, kao i zbog rastućih unutararapskih tenzija.
Godine 1955, Naser je tvrdio da je vođa arapskog nacionalizma, za razliku od tradicionalnih monarhija, posebno hašemitske kraljevine Irak nakon njenog potpisivanja Bagdadskog pakta 1955. godine. U to vreme SAD su se bojale da će se komunizam proširiti na Bliski istok i videle su Nasera kao prirodnog vođu antikomunističke prokapitalističke Arapske lige. Amerika i Ujedinjeno Kraljevstvo ponudile su da pomognu u finansiranju izgradnje Visoke brane, kreditom od 270 miliona dolara, u zamenu za Naserovo vođstvo u rešavanju arapsko-izraelskog sukoba. Iako se protivio komunizmu, kapitalizmu i imperijalizmu, Naser se identifikovao kao taktički neutralista i nastojao je da sarađuje i sa SAD i sa SSSR-om u korist Egipta i Arapa. Nakon što su UN kritikovale napad Izraela na egipatske snage u Gazi 1955. godine, Naser je shvatio da se ne može prikazati kao vođa panarapskog nacionalizma ako ne može vojno da brani svoju zemlju od Izraela. Pored svojih razvojnih planova, nastojao je da brzo modernizuje svoju vojsku i prvo se obratio SAD za pomoć.
thumb|250px|Egipatski predsednik Naser i sovjetski lider Nikita Hruščov na ceremoniji skretanja Nila tokom izgradnje Asuanske visoke brane 14. maja 1964. Ovom prilikom Hruščov ju je nazvao „osmim svetskim čudom“. Američki državni sekretar Džon Foster Dales i predsednik Dvajt Ajzenhauer rekli su Naseru da će ga SAD snabdevati oružjem samo ako se koristi u odbrambene svrhe i ako prihvati američko vojno osoblje za nadzor i obuku. Naser nije prihvatio ove uslove i konsultovao je SSSR za podršku.
Iako je Dals verovao da Naser samo blafira i da SSSR neće pomoći Naseru, pogrešio je: SSSR je Naseru obećao određenu količinu oružja u zamenu za odloženo plaćanje egipatskog žita i pamuka. Dana 27. septembra 1955. Naser je objavio sporazum o oružju, pri čemu je Čehoslovačka delovala kao posrednik za sovjetsku podršku. Umesto da napadne Nasera zbog okretanja Sovjetima, Dales je nastojao da poboljša odnose sa njim. U decembru 1955, SAD i UK su obećale 56 i 14 miliona dolara za izgradnju Visoke Asuanske brane.
thumb|left|250px|Gamal Abdel Naser posmatra izgradnju brane, 1963. Mada je češki sporazum o oružju stvorio podsticaj za SAD da investiraju u Asuan, Velika Britanija je navela taj sporazum kao razlog za ukidanje obećanja o finansiranju brane. Dalesa je više naljutilo Naserovo diplomatsko priznanje Kine, što je bilo u direktnom sukobu sa Dalesovom politikom obuzdavanja komunizma.
Nekoliko drugih faktora je doprinelo tome da su SAD odlučile da povuku svoju ponudu za finansiranje brane. Dales je verovao da SSSR neće ispuniti svoju obavezu vojne pomoći. Takođe je bio iritiran Naserovom neutralnošću i pokušajima da igra obe strane Hladnog rata. U to vreme, drugi zapadni saveznici na Bliskom istoku, uključujući Tursku i Irak, bili su ogorčeni što se Egiptu, uporno neutralnoj zemlji, nudi tolika pomoć.
U junu 1956. Sovjeti su ponudili Naseru 1,12 milijardi dolara uz kamatu od 2% za izgradnju brane. Američki Stejt department je 19. jula objavio da američka finansijska pomoć za Visoku branu „nije izvodljiva u sadašnjim okolnostima”.
Dana 26. jula 1956. godine, uz široko egipatsko priznanje, Naser je najavio nacionalizaciju Sueckog kanala koja je uključivala pravičnu nadoknadu za bivše vlasnike. Naser je planirao da prihodi od kanala pomognu u finansiranju izgradnje Visoke brane. Kada je izbio Suecki rat, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Izrael zauzeli su kanal i Sinaj. Ali pritisak SAD i SSSR-a u Ujedinjenim nacijama i drugde primorao ih je da se povuku.
Godine 1958, SSSR je nastavio da pruža podršku projektu Visoke brane.
thumb|250px|Pogled sa vidikovca usred Visoke brane prema spomeniku arapsko-sovjetskog prijateljstva (Cvet lotosa) arhitekate Pjotra Pavlova, Jurija Omelčenka i vajara Nikolaja Večkanova Tokom 1950-ih, arheolozi su počeli da izražavaju zabrinutost da će nekoliko velikih istorijskih lokaliteta, uključujući čuveni hram Abu Simbel, biti potopljeni vodom akumuliranom iza brane. Operacija spasavanja počela je 1960. godine pod Uneskom.
Uprkos svojoj veličini, Asuanski projekat nije materijalno naneo štetu egipatskom platnom bilansu. Tri sovjetska kredita pokrivala su praktično sve potrebe projekta u stranoj valuti, uključujući troškove tehničkih usluga, uvezenu opremu za proizvodnju i prenos energije, kao i uvezenu opremu za rekultivaciju zemljišta. Egipat nije bio ozbiljno opterećen otplatom kredita, od kojih je većina bila produžena na 12 godina sa kamatom po veoma niskoj stopi od 2-1/2%. Otplate SSSR-u predstavljale su samo mali neto odliv tokom prve polovine 1960-ih, a povećani prihodi od izvoza koji su proizašli iz useva uzgajanih na novozadobijenom zemljištu su u velikoj meri nadoknadili skromne otplate duga poslednjih godina. Tokom 1965–70, ova izvozna zarada iznosila je procenjenih 126 miliona dolara, u poređenju sa otplatom duga od 113 miliona dolara.
Izgradnja i punjenje, 1960–1976 thumb|250px|Centralni pilon spomenika arapsko-sovjetskom prijateljstvu. Spomenik je u znak sećanja na završetak Asuanske visoke brane. Na levoj strani je grb Sovjetskog Saveza, a na desnoj grb Egipta.
Sovjeti su takođe obezbedili tehničare i tešku mašineriju. Ogromnu branu od kamena i gline projektovao je sovjetski Hidroprojektni institut () zajedno sa egipatskim inženjerima. Oko 25.000 egipatskih inženjera i radnika doprinelo je izgradnji brana.
Prvobitno dizajnirana od strane zapadnonemačkih i francuskih inženjera tokom ranih 1950-ih i predviđena za finansiranje zapadnim kreditima, Asuanska visoka brana postala je najveći i najpoznatiji projekat inostrane pomoći SSSR-a nakon što su Sjedinjene Države, Ujedinjeno Kraljevstvo i Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD) je povukli svoju podršku 1956. Prvi sovjetski zajam od 100 miliona dolara za pokriće izgradnje brana za skretanje reke Nil produžen je 1958. Dodatnih 225 miliona dolara je odobreno 1960. za završetak brane i izgradnju postrojenja za proizvodnju električne energije, a nakon toga je oko 100 miliona dolara stavljeno na raspolaganje za rekultivaciju zemljišta. Ovi krediti od oko 425 miliona dolara pokrivali su samo devizne troškove projekta, uključujući plate sovjetskih inženjera koji su nadgledali projekat i bili odgovorni za instalaciju i testiranje sovjetske opreme. Pravu gradnju, započetu 1960. godine, uradile su egipatske kompanije po ugovoru sa Visokom upravom brana, a sve domaće troškove snosili su Egipćani. Učešće Egipćana u poduhvatu značajno je podiglo kapacitet i reputaciju njihove građevinske industrije.
Sa egipatske strane, projekat su vodili arapski izvođači Osmana Ahmeda Osmana. Relativno mladi Osman je ponudio upola manju cenu svog jedinog konkurenta. 1960: Početak izgradnje 9. januara 1964: Završena prva faza izgradnje brane, akumulacija je počela da se puni 1970: Visoka brana, as-Sad el-Ali, završena je 21. jula 1976: Rezervoar je dostigao kapacitet.
Karakteristike brane i hidroelektrane