Литвански крсташки рат је био серија оружаних сукоба Тевтонског и Ливонског реда у циљу насилне христијанизације паганске Велике кнежевине Литваније. Ливонски ред је окупирао Ригу 1202. године, а Тевтонски ред је освојио Кулмерланд 1230-их. Прво су покорили друга суседна балтичка племена — Курше, Семигале, Латгале, Селоњане и Старе Прусе — у Ливонском крсташком рату и Пруском крсташком рату.
Први налет против Литванаца и становника Жемогитије био је 1208. године. Од тада, редови су играли кључну улогу у литванској политици, али нису били директна претња све до 1280-их. У то време, Велика кнежевина Литванија је већ била централизована држава и могла је да се брани. Током века, ред је организовао годишње колонијалистичке упаде у земље Жемогитије и Литваније, без великог успеха, али уз огромну људску цену. Погранични региони у Жемогитији и Сувалкији постали су ретко насељена дивљина због етничког чишћења, иако је ред добио врло мало територије. Резултујући ратови између Тевтонског реда и Литваније били су један од најдужих сукоба у историји Европе.
Велико војводство је коначно прешло на хришћанство 1386. године, када је велики кнез Литваније Јагело прихватио крштење из Пољске пре венчања са краљицом Јадвигом и крунисања за краља Пољске. Међутим, крштење није зауставило крсташки рат, јер је ред јавно оспорио искреност преобраћења на папском двору. Литванија и њен нови савезник, Пољска, поразили су ред у одлучујућој бици код Гринвалда 1410. године, која се често наводи као крај литванског крсташког рата и пољско-литванско-тевтонског рата. Коначни мир постигнут је споразумом у Мелну (1422), којим је окончано 225 године ратовања.
Позадина мини| Промене на територији Литваније од 13. до 15. века. На свом врхунцу, Литванија је била највећа држава у Европи. Крсташи су тврдили да воде рат да би силом преобратили нехришћанске „невернике“ у хришћанство. У 12. веку свети Бернард од Клервоа је писао да је и убијање незнабожаца оправдано: „Хришћанин се хвали смрћу незнабожаца, јер је Христос прослављен“. Тек у 15. веку, на сабору у Констанци, то гледиште ће бити оспорено и започета је расправа о правима пагана. И сама Литванија је прихватила различите религије — за време владавине краљева Миндовга и Гедимина, фрањевачки и доминикански манастири су већ били основани у Литванији са литванским монасима. У својим писмима папи, Гедимин се жалио да су крсташи уништавали хришћанске цркве да би имали изговор за рат.
Балтички крсташки рат започео је 1197. Први сусрети милитантних хришћанских мисионара са Литванцима догодили су се 1185. године, када су Литванци напали Светог Мајнхарда (први ливонски епископ). Литванске трупе су такође подржавале локални отпор Семигалаца и Латгала. Тевтонском реду је 1220-их година Конрад Пјаст дао земљу близу Торуња, чиме је крсташе приближио литванским земљама. Са доласком првих тевтонских крсташа, предвођених Херманом Балком, у Хелмнинску земљу 1230. године, верске традиције данашње Естоније и Летоније почеле су полако да се окрећу католичанству. Већ су постојала заједничка религиозна веровања између германских и литванских народа, попут поштовања бога Перкунаса.
Тридесетих година 12. века дошло је до војних сукоба између хришћана и Литванаца у близини северних граница тадашње Ливоније. Ливонијско братство мача, основано 1202. године, започело је походе за ширење на ово подручје. Кроз Ливонски крсташки рат освојили су Теру Маријану која се граничила са Литванском Жемогитијом, што је појачало сукобе. Ти сукоби су достигли врхунац 1236. године у битци код Саулеа близу Шјауљаја — Ливонско братство мача претрпело је катастрофалан пораз. Преживело је само 10% њихове војске, а убијено је више од 48 њихових витезова. У светлу њиховог пораза и неизмирених дугова, ред је био приморан да постане огранак Тевтонског реда под називом Ливонски ред.
Војни походи реформисаног Ливонског реда против Литванаца и даље су били неуспешни. Чак и уз подршку Тевтонског реда, хришћански Ливонци су претрпели велике поразе у биткама код Дурбе (1260), Карусе (1270) и Аизкраукле (1279). Ови губици су ослабили Тевтонски ред, што је омогућило Велики пруски устанак. Када је преобраћени краљ Литваније, Миндаугас, убијен 1263. године, регион је ушао у еру нестабилности. Литванци су подржавали пруске устанке и заједно са Прусима и Јотвинзима организовали војне нападе. То укључује опсаду замка Велува (Wehlau) из 1264. у Самбији за време владавине великог војводе Трениоте и освету Пољској за Јотвинге.
Тек 1283. године, након поновног освајања Пруса, Тевтонски ред је усредсредио своје походе на крхку, новоформирану Краљевину Литванију.
Циљеви мини| Границе Тевтонске државе 1226. и 1260. године,где се види како је Жемогитија поделила територије реда Тевтонски ред је првобитно планирао да целу Литванију укључи у састав Тевтонске државе, као што је то био случај са Пруском, али су ти планови наишли на снажан отпор Литваније. Главни циљ Тевтонског реда био је да освоји литванску равничарску област, Жемогитију, и да тамо изгради тврђаве како би учврстио своју контролу. Попут клина, Жемогитија је раздвајала територије које је освојио Тевтонски ред и оне које је освојио Ливонски ред. Покоравањем Жемогитије, ред би могао да уједини своју управу на обе територије. Почевши од владавине Гедимина, Литванија је такође почела да се брзо шири на исток, освајајући рутенске земље и добијајући више ресурса за своје дуготрајне ратове.
За ред је промоција хришћанства имала снажан идеолошки подстицај. Када су битке око Јерусалима престале након пада Акре 1291. године, хришћанске верске групе су усмериле своје војне напоре ка источној Европи и Пиринејском полуострву, са намером да их освоје. Литвански владари су жестоко оспоравали концепт крштења и редовно су вршили нападе и освајања на германске земље. Као резултат тога, ред се усредсредио на њихово сузбијање као моћног, паганског непријатеља. Међутим, тевтонски аргумент за преобраћење литванских пагана је на крају постао углавном изговор за експанзију.
Иако су своје напоре усредсредили на нестабилне кнежевине Белорусије и Украјине, Литванци нису могли да игноришу агресију хришћанских крсташа. Нити су могли постићи било какав миран споразум са Тевтонским редом, који је захтевао масовна крштења као услов мира. Од тада је одбрана Жемогитије и других рањивих региона постала приоритет за Литванце. Изгледи за плен од Великог војводства Литваније и државе Тевтонског реда погоршали су сукоб, а освајања обе стране су често била краткотрајна или насумична.
Фазе сукоба
Почеци и Витенисова владавина (1283–1315) лево|мини|224x224пиксел| Литвански мачеви из 13. века Године 1283, хроничар Петар Дусбуршки је забележио да је Тевтонски ред завршио своје освајање Пруске и Јотвинга. Неки Јотвинзи су се повукли у Литванију, а неке су крсташи депортовали у Самбију. Литвански крсташки рат почео је у зиму 1283. мини| Локација градине Бисене, 2010. Прва мета Тевтонаца било је утврђење Бисене на западној литванској граници. Теутонски војници којима је командовао Конрад фон Тирберг прешли су залеђену реку Њемен и ујутру напали литванску тврђаву. Пала је поподне и изгорела до темеља. Након спаљивања утврђења Колаињаја 1291. и Бисене 1316. године, Јунигеда (данас Велиуона) постала је најзападнија литванска тврђава дуж реке. Године 1298, литвански вођа Витенис напао је ливонске крсташе у Курландији, делу Ришке надбискупије. Након почетних успеха крсташа, две стране су се бориле у бици код Тураиде након што је Витенис склопио савез са грађанима Риге, града који је наводно био под контролом Ливонског реда.
Сукоби су настављени крунисањем литванског великог војводе Витениса 1303. године. Витенис је желео да се супротстави северним и источним суседима Литваније. Послао је 2.000 наоружаних витезова на своје границе, док су изоловане литванске трупе извршиле препад на Пруску. Стабилнији након гушења пруских побуна 1283. године, Тевтонски ред је послао војне јединице у Семигалију и Скалвију, које су тада биле под контролом Литваније. Уследило је неколико година релативног затишја све док Тевтонски ред није одлучио да нападне Жемогитију.
Тевтонски витезови су организовали око 20 напада на регион. Витенис је предузео мере да поткопа утицај локалних жемогитијских племића, о чему сведочи све већи број издајника и избеглица. Ливонски ред је консолидовао своју контролу над Семигалијом, где су Литванци имали гарнизоне од битке код Аизкрауклеа. Године 1313. Ливонски ред је заузео замак Динабург (Даугавпилс), који су Литванци контролисали од 1281. мини| Рушевина тевтонског утврђења у Неману, Русија Да би боље одбранио своју источну границу од литванског напредовања, Тевтонски ред је подигао мале тврђаве и утврђене куће. Гарнизони су често садржавали неколико витезова са више војника и штитоноша. Утврде су биле претеће само због свог стратешког положаја. Неке од најимпозантнијих су биле у Неману, Совјетску и Мајовки (Калињинградска област.
Витенис је реаговао на покрете реда 1311. године тако што је своју најбољу коњицу усмерио ка Мазурији и неојачаним областима пруске границе. Упркос 4.000 литванских коњаника, изненадиле су их и протерале снаге које је предводио Ландмаршал Хајнрих фон Плоцке. Али општи страх хришћанског становништва од „дивљих пагана” није се променио победом, посебно не међу немачким колонистима у руралним областима територије реда. Витенисов последњи велики напад догодио се у октобру 1315, непосредно пре његове смрти.
Владавина Гедимина (1316–1345) За време Гедиминове владавине као великог војводе Литваније, рат се заоштрио на северној и западној граници са Тевтонским редом. Гедимин се низом бракова 1325–1328. удружио са пољским краљем Владиславом I Кратким. Пољска је постала непријатељски расположена према Тевтонском реду због њиховог спора око доминације Помераније. Као резултат тога, Локијетек је склопио анти-тевтонски одбрамбени војни пакт са Гедимином 1330–1331.
У зиму 1329. чешки краљ Јован формирао је војску за учешће у крсташком рату. Ојачани овом подршком, витезови реда су успели да заузму неколико важних тврђава у Жемогитији. Сукоби са пољским краљем и ограничени доприноси Јована Чешког одложили су освајање даљих територија. мини| Војвода Маргирис у одбрани Пиленаја од Тевтонских витезова, Владислав Мајерановски, 19. век Пошто је сукоб између Тевтонског реда и Пољске био настављен 1330. године, Велико војводство Литваније је доживело предах. Крсташи су победили Пољаке у Кујавији 1331. Године 1336, велика војска коју су подржавали Јован Чешки и његов зет Хенри XIV, војвода Баварске, прешла је Њемен у Жемогитији и напала замак Пиленај. Увидевши да ће бити поражени, браниоци су спалили добра тврђаве и убили се. Када је тврђава освојена, Тевтонски витезови су је заменили новим утврђењем којим су крстили Бајернбург () у част Хенрија XIV. Надали су се да ће тврђава послужити као упориште за даље походе у региону. Након повлачења већег дела војске реда, Бајернбург су заузеле и уништиле литванске трупе које је лично предводио Гедимин. Према локалном предању, погођен је стрелом испод храста који и данас постоји изван утврђења. Највероватније је умро 1341. године, у предаху борби.
Браћа Алгирдас и Кестутис (1345–1382) Сукоб се поново заоштрио 1345. након што су два Гедиминова сина, Алгирдас и Кестутис, преузела власт збацивши свог брата Јаунутиса, који је био Гедиминов наследник. Њих двојица су делили контролу над територијом као дуумвират: земљу на југоистоку контролисао је Алгирдас, а земљом на западу (укључујући Жемогитију) је управљао Кестутис. Као резултат тога, Кестутис је водио већи део борбе против Тевтонског реда, са различитим резултатима. Године 1349, тевтонски командант Винрих фон Книпроде однео је победу против Литванаца у бици код Стреве, која је одржана на отвореном пољу. мини| Скулптура тевтонског команданта Винриха фон Книпродеа