мини|Застава ЕОКА ЕОКА - Ethniki Organosis Kyprion Agoniston (), Национална организација кипарских бораца, била је националистичка герилска организација кипарских Грка која је водила кампању за крај британске владавине на Кипру и за унију са Грчком.
Позадина мини|214x214пиксел| Георгиос Гривас Кипар, острво у источном Медитерану насељено углавном Грцима, освојило је Османско царство 1571. године и остало је под његовом контролом до 4. јуна 1878. године, када је после Руско-турског рата предато Британској империји. У то време на острву је такође била успостављена значајна турска мањинска популација. Како су националистичке тенденције расле у обе главне групе становништва, кипарски Грци су се залагали за Enosis - унију са Грчком, која је била део Мегали идеје. Порекло Enosis-а датира из 1821. године, године када је започео грчки рат за независност, а архиепископу Кипра, његовом архиђакону и тројици епископа, између осталих злочина, отоманска колонијална администрација је одсекла главе. Године 1828, Јоанис Каподистријас, први гувернер Грчке, тражио је унију Кипра са Грчком. Године 1878, када је британски генерал Волсли дошао на Кипар да формално успостави британску власт, дочекао га је архиепископ Китион који је, пошто му је пожелео добродошлицу, затражио да Британија уступи Кипар Грчкој. У почетку су кипарски Грци поздравили британску власт, пошто су били свесни да су Британци вратили Јонска острва Грчкој 1864. године. Такође су се надали британским улагањима на Кипар, који је отоманска окупација оставила као осиромашено острво.
Британска влада је 1912. године понудила Грчкој да размени Кипар за поморску базу у Аргостолију, како би преузела контролу над Јонским морем; понуда је поновљена 1913. године. Британци су 1915. године неколико пута нудили Грчкој Кипар у замену за учешће Грчке у Првом светском рату. Док је Грчка одлучивала да ли треба да уђе у рат, британска влада је повукла своју понуду. До 1915, противљење кипарских Грка британској владавини се повећало, видевши да се ни британска инвестиција ни Enosis нису остварили. У почетку, Enosis покрет је имао само неколико присталица, углавном из виших класа. Један број Кипрана који су студирали у Грчкој постали су снажни заговорници Уније по повратку. С друге стране, заједница кипарских Турака почела је да развија сопствени национализам почетком 20. века, пошто су на острво стизале вести о прогонима са којима се суочавају муслимани у земљама које су настале након распада Отоманског царства.
Именовање Роналда Сторса (филхелена) у новембру 1926. за новог гувернера Кипра, подстакло је идеју међу националистима кипарских Грка да ће британска владавина бити одскочна даска за коначну унију са Грчком. Њихов однос се погоршао 1928. године, када су кипарски Грци одбили да учествују у прослави 50. годишњице британске окупације Кипра. Грчка је апеловала на смиреност, ограничавајући ширење антиколонијалних чланака у новинама кипарских Грка. Образовање је постало још једно подручје сукоба доношењем Закона о образовању, који је настојао да смањи утицај Грчке у кипарским школским програмима. Кипарски иредентисти су такође жалили због наводно преференцијалног третмана Малте и Египта на рачун Кипра. Односи су се додатно погоршали када су британске власти једнострано донеле нови кривични закон који је између осталог дозвољавао употребу мучења. Године 1929, чланови Законодавног савета, архиепископ Китион Никодемос и Ставрос Ставринакис стигли су у Лондон, уручујући меморандум секретару колонија лорду Пасфилду који је садржао захтеве за унију. Као и код претходних оваквих покушаја, одговор је био негативан.
Септембра 1931. Сторс је блокирао одлуку Законодавног савета да заустави повећање пореза који је требало да покрије дефицит локалног буџета. Посланици грчких Кипрана реаговали су подношењем оставки на своје функције. Штавише, 18. октобра, архиепископ Китион Никодемос позвао је кипарске Грке да прибегну грађанској непослушности док се њихови захтеви за унијом не испуне. Дана 21. октобра 1931. године, 5.000 кипарских Грка, углавном студената, свештеника и градских угледника, окупило се на улицама Никозије узвикујући пароле за унију. Маса је опколила зграду Владе, након три сата бацања камења, зграда је запаљена. Полиција је на крају растерала изгреднике. У исто време британске заставе су скинуте са јавних канцеларија широм земље, често су замењене грчким. Ред је заведен почетком новембра. Укупно седам демонстраната је убијено, тридесет је повређено, десет је прогнано доживотно, док је 2.606 добило различите казне, од затворских до новчаних, због побуњеничког деловања.
Законодавно веће и општински избори су укинути, именовање сеоских власти и окружних судија пребачено је на гувернера острва. Пропагирање идеја о унији и вијорење страних застава било је забрањено, као и окупљање више од 5 људи. Кипар је тако ушао у период аутократске владавине познат као Палмерократија (Παλμεροκρατια), назван по гувернеру Ричмонду Палмеру, који је започео непосредно пре побуне и трајао до почетка Другог светског рата.
Педесетих година 20. века основана је ЕОКА са специфичним циљем да се покрене војна кампања за окончање статуса Кипра као колоније британске круне и постизање уједињења острва са Грчком. Тадашње руководство АКЕЛ-а, Напредне партије радног народа, успротивило се војној акцији ЕОКА, залажући се за „гандијевски приступ“ грађанске непослушности, као што су раднички штрајкови и демонстрације.
У почетку, борба је била политичка, за разлику од војне. ЕОКА је, по Гривасовим речима, желела да привуче пажњу света кроз операције које би доспеле на насловне стране новина.
Формација
Вођство ЕОКА је предводио официр грчке војске Георгиос Гривас, ветеран Првог и Другог светског рата. Током окупације Грчке у Другом светском рату, предводио је малу, антикомунистичку групу отпора, под називом Организација X. Током антикомунистичке борбе децембра 1944. у Атини након повлачења Осовине спашен је захваљујући британској интервенцији. Гривас је преузео псеудоним Дигенис везано за легендарни византијски еп Дигенис Акритас. Други по команди у ЕОКА био је Григорис Афксентиоу, такође бивши официр грчке војске. Афксентиоу је дипломирао на Академији резервних официра 1950. без претходног искуства на бојном пољу.
Циљеви Главни циљ ЕОКА је био Унија. Организација је усвојила типичне грчке националне идеологије и заступала религиозне, конзервативне и антикомунистичке идеје. Ово је било у складу са преовлађујућим идејама кипарског друштва у то време. Постојало је широко распрострањено уверење да се левичари противе националним циљевима и пружају извесну подршку колонијалном режиму насупрот другим савременим антиколонијалним побунама у Африци или Азији, које су предводили марксисти.
Гривас и архиепископ Макариос III нису се слагали око начина ослобођења од британске владавине. Гривас је одбацио Макариосов покушај да ограничи кампању на акте саботаже, избегавајући губитак живота. Ипак, он је делио Макариосов став да ће победа бити извојевана дипломатским путем. Гривасов циљ је био да подвргне Британце континуираном немилосрдном узнемиравању.
Припреме Гривас је извршио прво извиђање на Кипру већ у јулу 1951. Макариос је свакако био скептичан, рекавши Гривасу да неће наћи присталице за оружану борбу. Британци су делили исто мишљење. Гривас је коначно стигао на острво почетком новембра 1954. и почео да успоставља своју подземну мрежу. Регрутовао је људе из Кипарског савеза пољопривредника у селима и из два главна покрета младих, Хришћанског омладинског покрета и националистичког Панкипрског покрета младих у градовима. Окосницу ЕОКА чиниле су планинске групе, конвенционалне герилске снаге које су живеле у скривеним логорима у шумама, и градске групе, које су често настављале свој цивилни посао или школовање. Подршку овом наоружаном крилу пружио је много шири Национални фронт Кипра (ЕМАК), који је обезбедио обавештајне податке, залихе, оружје, лекове, регруте и сигурне куће, суочавао се са Британцима на улицама у демонстрацијама и нередима и спровео пропагандну офанзиву.
АНЕ АНЕ () је био омладински покрет ЕОКА током борбе за унију између 1955. и 1959. године. Омладинска организација је имала орган самоуправе који је био директно одговоран лидеру ЕОКА, Дигенису. Међу њеним активностима биле су демонстрације против британске владавине на Кипру.
Оружана борба мини|Британски војник се суочава са гомилом демонстраната током битке код болнице у Никозији 1956.
Од априла 1955. до смене гувернера Армитиџа (октобар) Оружана борба је почела у ноћима између 29. марта и априла 1955. године. Укупно 18 бомбашких напада догодило се на различитим локацијама широм острва. Најзначајнији инциденти били су инциденти у Никозији од стране групе Маркоса Дракоса, као и рушење предајника Кипарске радиодифузне станице. Напади су били праћени револуционарном прогласом коју је потписао „Вођа, Дигенес“. Гривас је одлучио да своју умешаност у овом тренутку задржи у тајности и употребио је име византијског генерала који је бранио Кипар у средњем веку. Гривас је такође забранио нападе на кипарске Турке у то време, и само је желео да на мети буду британски војници и грчки колаборационисти. Британци, не очекујући овакав развој догађаја, појачали су своје локалне војне базе (Декелија и Акротири) пребацивањем трупа из Египта.
Крајем априла напади ЕОКА су привремено престали, дајући времена Гривасу да организује омладину. Друга офанзива је покренута 19. јуна координисаним нападима бомбама и гранатама на полицијске станице, војне објекте и домове војних официра и високих званичника. У једном од тих бомбашких напада срушена је зграда седишта полиције у Фамагусти. Те нападе су обично пратили спорадични инциденти: пуцњаве, бомбашки напади и повећан јавни неред. Овај други талас ЕОКА напада трајао је до краја јуна, укупно 204 напада од почетка оружаног отпора.
У августу су два члана Специјалног огранка убијена у одвојеним инцидентима. Подизање грчке заставе током демонстрација обично је доводило до сукоба са колонијалним властима, које су је по потреби силом уклањале. Још један велики успех ЕОКА био је бекство 16 чланова ЕОКА из затвора замка Керинеја, укључујући бројне кључне личности, као што су Маркос Дракос и Григорис Афксентиоу.
Британске реакције Чинило се да се ситуација погоршава и британске власти су покушале да сачувају своју позицију на Кипру дипломатским маневрисањем и офанзивом против побуњеника. Први је укључивао хушкање грчке и турске владе једне против друге. Иден је Турску сматрао "кључном заштитом британских интереса" на Кипру. До краја септембра, како је криза ескалирала, британска влада је одлучила да смени гувернера Армитиџа. Британска политика такође је имала за циљ драматично повећање регрутовања кипарских Турака. До почетка 1956. они су постали доминантни у полицији која је бројала 4.000 у поређењу са мање од 1.000 кипарских Грка. Кипарски Турци су били у првој линији против ЕОКА. Неизбежно је да је употреба полицајаца кипарских Турака против заједнице кипарских Грка погоршала односе између две заједнице.
Турске реакције У августу 1955. године Аднан Мендерес, тадашњи турски председник, најавио је да Турска неће прихватити било какву промену у статус кво на Кипру која није у интересу Турске. У турским медијима су се шириле гласине да ће вероватно доћи до покоља заједнице кипарских Турака. Иако су биле неосноване, довеле су до националистичких реакција у земљи и антигрчког истанбулског септембарског погрома који је организовала влада у септембру 1955. У исто време, током Лондонске трилатералне конференције између Британије, Турске и Грчке, споразум није успео због турске непопустљивости. Током састанка између краја августа и 7. септембра 1955. Турска је такође тврдила да ће, уколико статус кво Кипра под британском администрацијом не буде поштован, цео Уговор из Лозане бити неизвестан.
Од октобра 1955. до марта 1956. (Операција Напред у победу, фаза I)