Покрет за заштиту људских права је организација за заштиту људских права којa је своје активности започела 1. марта 1975. године као Директна акција за самозаштиту. Као политичка странка на републичком, а потом и на савезном нивоу, регистрован је 21. августa 1990. године.
Oдлуком својих оснивача и чланова oд 12. фебруара 2010. године постао је Удружење грађана (Aгенција за привредне регистре, Станка Пауновића 70, 11090 Београд, матични број: 28008490, датум oснивања:12. 2. 2010).
Историјат Покрет за заштиту људских права започео је своје активности 1. марта 1975. као неформална асоцијација бораца за људска права – Директна акција за самозаштиту, устајући у одбрану угрожених права оснивача и нудећи помоћ свим грађанима који се обрате у вези с повредом њихових права из радног односа, становања, пред судовима, у образовним установама или када им је угрожена лична безбедност – због изражавања мишљења, социјалног порекла или неког другог ненасилног разлога.
Првог јуна 1975. Јосипу Брозу Титу достављен је допис са обавештењем да се криза убрзава и продубљује. Упућен је 16. октобра 1978. године допис Четвртом конгресу лекара Југославије у Сарајеву са упозорењем да долази до политизације медицине.
Тридесетог априла 1981. године песник Драгољуб Игњатовић, правник Голуб Бакић и економиста Томислав Крсмановић основали су неформалну и хуманитарну асоцијацију – Акцију за борбу против злоупотребе психијатрије и медицине у политичке сврхе, која је настала из претходне Директне акције за самозаштиту и чији је циљ био мало другачији, као што је назначено у називу – борба против злоупотребе медицине и психијатрије у политичке сврхе супротне здрављу и оздрављењу. Активности су се састојале у прикупљању документације и контактима с државним органима, здравственим установама, послодавцима и породицама у расправама и тражењима решења, координацији активности, обавештавању јавности и различитим могућим облицима подршке жртвама.
Септембра 1984. године упућен је апел јавности да би се привукла пажња на лоше здравствено стање политичких затвореника и бораца за људска права.
Активности две претходне неформалне асоцијације временом су прерасле у Комитет за заштиту људских права, такође неформалну скупину, основану 26. децембра 1986. године.
Политичка странка Омасовљавањем током 80-их година из ова три неформална удружења за људска права настао је Покрет за заштиту људских права. Решењем Републичког секретаријата за правосуђе и управу, број 00 34/90.07 од 2. августа 1991. године, Покрет за заштиту људских права регистрован је као политичка странка у Србији, а потом и на нивоу Југославије. Учествовао је на нерегуларним вишестраначким изборима у Србији и Југославији од 1990. до 1997. године. Републичка изборна комисија је 19. новембра 1990. године (Решење 02 Број 013-127/90) потврдила кандидатуру Томислава Крсмановића за председника Републике коју је поднео Покрет за заштиту људских права, који је имао своје кандидате за народне посланике све до 1997. године).
Покрет за заштиту људских права као политичка странка имао је Статут.
Активности су садржане у Програму Покрета за заштиту људских права.
Покрет за заштиту људских права је тада имао свој страначки лист.Решењем Секретаријата за информације Републике Србије број 632-03-70/91-01 од 08.03.1991. године је усвојен захтев оснивача Странке људских права - Покрета за заштиту људских права, за упис у Регистар јавних гласила свога страначког листа ЉУДСКА ПРАВА под бројем 1012 од 08.03.1991. године
Форум људских права је основан 22. маја 2000. године са циљем да промовише људска права.Тадашња страница и тадашња адреса електронске поште: [email protected] У том тренутку је имао више од 400 чланова, а касније 261 члана.
Активности На почетку активности Покрета за заштиту људских права одвијале су се у врло сложеним околностима. Тињајућа криза почетком 1970-их година све више је узимала маха, јачале су центрифугалне силе и републички сепаратизми, дошло је до побуне на Косову, широм земље обесправљени народ почео је да диже главу и захтева своја права. Економија растрзаване Југославије претила је колапсом. Југославија је тих година постепено губила углед у свету, али је још увек имала поштовалаца, нарочито њен легендарни лидер Јосип Броз Тито. Народ је био преплашен и неспреман да се иоле енергичније одупре обесправљености.
Грађани су постепено сазнавали за постојање Покрета за заштиту људских права. По први пут после Другог светског рата, уместо да се обраћају бирократским бироима за притужбе и жалбе, охрабрени почели су све чешће да се обраћају Покрету за заштиту људских права захтевима за подршку да остваре своја погажена права. Један од најважнијих циљева Покрета за заштиту људских права у то време постала је осмишљена акција подршке жалиоцима, што је обично било веома тешко остварити у иоле довољној мери.
Ова тада неформална асоцијација за одбрану људских права одредила је себи за циљ да упозна јавност да у земљи постоје масовна дискриминација и прогони грађана, а да се о томе ћути.
Трећег децембра 1981. године полиција је запленила рукопис књиге Томислава Крсмановића Злоупотреба психијатрије у политичке сврхе.
Неколико година касније, 2. априла 2000. камионом је одвезла архиву Покрета за заштиту људских права у непознатом правцу. Од тада се води спор да се одузето врати.
Неформална репресија. Дубока држава. У својим обраћањима и апелима јавности Покрет за заштиту људских права је указивао на тешко стање у затворским установама све више се ангажујући у одбрани жртава вербалног деликта и политичких прогона.
Покрет за заштиту људских права трудио се да необавештену јавност и склеротичну формалну бирократску структуру, огрезлу у вишедеценијској колотечини самовоље и привилегија, упути у то да у земљи влада тиха, неформална репресија, коју је поредак врло умешно скривао. У том смислу, на дневни ред ставио је тзв. ванправне инструменте репресије и прогона људи на званичној слободи без формалног лишавања слободе.
Ова скупина бораца за људска права имала је, тако је све до данашњих дана, изворно есенцијалну сурвивалистичку димензију.
Сарадници Покрета за заштиту људских права иступали су пред дипломатским представницима и страним новинарима акредитованим у Београду, обраћали су се појединим међународним организацијама, ОУН, Унеску и владама појединих држава, с тврдњама да у Југославији постоји паралелна власт, да тзв. дубока држава масовно крши људска права, али да то укрива да би очувала демократску фасаду.
Ставови Покрета за заштиту људских права били су у земљи оспоравани.
Додатно самопоуздање улио је др Андрија Гамс, угледни професор Правног факултета у Београду, потоњи члан Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања при САНУ, који је крајем 60-их и почетком 70-их година публиковао научни оглед којим је устврдио исто оно што су јавно саопштавали сарадници Покрета за заштиту људских права, због чега су били нападани као параноични и душевно уздрмани – да постоје значајне заблуде о природи и опсегу репресије у Југославији у поређењу са СССР. Док у СССР-у опстаје видљива стаљинистичка репресија, гулази, егзекуције, дотле је репресија у Југославији дискретнија и мање видљива, прикривена, али ништа мање опасна.
У почетку у свету није било довољно разумевања, поверења и подршке. Ипак, међународне организације су постепено почињале да испољавају интерес за њихове активности (дописи француске организације Комитет за борбу против специјалних психијатријских болница у СССР-у и Центра за људска права ОУН од 1. новембра 1977. године, Казнена психијатрија – Ко је овде луд, стр. 75, Сага о ...ићима, четврти том, Сусрет са индијским политичарем професором Вирандром, 24. 11. 1979, стр. 95).
У тадашњој борби за разобличавање злоупотреба људских права посебан подстрек дала је објава Чехословачке повеље људских права из 1977. године, којом је група чехословачких дисидената, на челу са потоњим председником Чехословачке Вацлавом Хавелом, саопштила исто оно што је заговарао и Покрет за заштиту људских права – да земљом владају неформалне структуре (дубока држава). Са циљем да у земљи успоставе недовољно препознатљив надзор над грађанима (https://www.google.com/search?client=firefox-b-d&q=povelja+77+%C4%8De%C5%A1kih+i+slova%C4%8Dkih+intelektualaca, Ванправни инструменти политичке репресије, Сага о ...ићима, четврти том, стр. 322–324).
Иступали су пред дипломатским представницима и страним новинарима акредитованим у Београду, међународним организацијама, ОУН, Унеску и владама појединих држава, са упорним и све аргументованијим тврдњама да се у Југославији дубоко ушанчила паралелна власт, да дубока држава масовно крши људска права, али да то вешто прикрива да би очувала демократску фасаду (Сага о ...ићима, четврти том; Кланови и клике – средство друштвене контроле, стр. 793–802; Укривање прогона мишљења, стр. 1038–1040; Сага о ...ићима, пети том, стр. 740).
Активисти Покрета за заштиту људских права су током 80-их и 90-их година покретали петиције које су потписивали многобројни грађани, окупљали борце за људска права и дисиденте, подржавали жртве кршења њихових права, сарађивали са различитим одборима и групама дисидената из ондашње СФРЈ, организовали јавне трибине и протесте (Сага о ...ићима, четврти том; Тајна завера Југославије против Југославије, из дана у дан. Виђено изнутра од инсајдера; Председништву СФРЈ – Петиција од 2. јуна 1984, стр. 516–520, 1192).
Крајем 80-их година Покрет за заштиту људских права био је оснивач Удружења подстанара (Сага о ...ићима, четврти том, стр. 990, 1097). Почетком 90-их на масовном митингу на Тргу републике у Београду покрет је по први пут обзнанио да је поредак запленио девизну штедњу, наводно ради одбране земље, док су, у ствари новац присвојили тајкуни и изнели на Кипар (Сага о ...ићима, пети том, 1993–2004, стр. 100–102, http://enlite.org/sage/5.pdf).
Сарадња са борцима за људска права Савет ове неформалне скупине за људска права заузео је становиште да треба успоставити сарадњу са САНУ, УКС – Удружењем књижевника Србије, борцима за људска права и дисидентима не само у Београду него широм ондашње Југославије (Сага о ...ићима, четврти том, стр. 1051–1052, учешће на скупу Коалиције за људска права у Сарајеву 25. априла 1989. године, са Доброславом Парагом, стр. 670–673).
Томислав Крсмановић је октобра 1970 године и касније успоставио контакт са члановима САНУ (и то са академиком Владимиром Дедијером, Сага о ...ићима, четврти том, стр. 97–102. Након тога су обављани разговори са професорима Љубомиром Тадићем 17. децембра 1986, стр. 560–561, Миладином Животићем, стр. 562, са књижевником Бориславом Михајловићем Михизом, стр. 426, са представницима Удружења књижевника Србије, стр. 427–429, са Одбором за одбрану слободе мисли и изражавања при САНУ 10. новембра 1984, стр. 547–550, 554–557, са академиком Мићом Поповићем, стр. 695–697, са професором Андријом Гамсом, стр. 698–700, са Драгославом Михаиловићем, стр. 708–712, 1087; допис САНУ 19. новембра 1987. године, стр. 838–847. Уследило је познанство са професором Костом Чавошким, академиком Матијом Бећковићем, Покрет за заштиту људских права се обратио владици шабачком Лаврентију маја 2005 године, Сага о ...ићима, шести том, 1979–1992. године, стр. 199–200, http://enlite.org/sage/6.pdf).
Господин Десимир Тошић, угледни припадник дијаспоре у Енглеској, политички емигрант, уредник емигрантског листа Наша реч, са боравком у Енглеској, имао је значајну улогу у окупљању бораца за демократију у тадашњој Југославији. Читајући овај емигрантски мини-часопис који је објављивао податке о дисидентима и борцима за људска права из целе тадашње Југославије, јавни прегаоци за демократију сазнали су једни за друге, што је олакшало успостављање контаката и сарадње (Сага о ...ићима, четврти том, стр. 211, 212, 249, 485, 486, 643, 713, 872).