Беким Фехмију (; Сарајево, 1. јун 1936 — Београд, 15. јун 2010) био је српски и југословенски филмски, телевизијски и позоришни глумац. Био је први источноевропски глумац који је наступио у Холивуду током трајања хладног рата. Сматран је за једног од најбољих глумаца југословенске кинематографије.

Биографија

Младост Рођен је 1. јуна 1936. у Сарајеву у албанској породици из Ђаковице. Његов отац Ибрахим је усвојио свој средњошколски надимак Фехмију као презиме које је заменило оригинално Имер Халили. Породица се преселила у Скадар, где су провели три године, а 1941. се вратила у Југославију где су се настанили у Призрену, где је Беким провео детињство. Основно и средње образовање завршио је у Призрену. Студирао је на Академији за позоришну уметност, од 1956. до 1960. године, у класи професора Мате Милошевића, код кога је и дипломирао. Био је члан глумачког клуба своје гимназије у Призрену, а након дипломирања постао је члан Покрајинског народног позоришта у Приштини, јединог професионалног позоришта на албанском језику у Југославији. Дипломирао је на Факултету драмских уметности (ФДУ) у Београду 1960. године.

Глумачка каријера У бившој Југославији је био велика звезда 1960-их и 1970-их година, прославио се у црно-таласном филму „Скупљачи перја“, али је глумио и у другим деловима Европе, нарочито у Италији. Имао је дугогодишњи уговор са италијанским режисером Дином де Лаурентисом, сарађивао је са Џоном Хјустоном, Оливијом де Хевиленд, Авом Гарднер, Дирком Богардом, Шарлом Азнавуром и другима.

Окушао се и у америчкој кинематографији, али га америчка публика није добро прихватила, и по неким критикама своју улогу у америчком филму „Авантуристи“ (1971) није добро одглумио, што је наводно уништило његове шансе да се пробије у Холивуду.-{IMDB}-, „Беким Фехмију“ Такође, неки амерички критичари „Авантуристе“ описују као филм који „није успио да од Фехмијуа начини међународну звезду“.Преглед „Авантуриста“ у филмској секцији „Њујорк тајмса“

Самоиницијативно се престао бавити глумом 1987. године, „у знак протеста због антиалбанске пропаганде“.Интервју Бекима Фехмијуа за „Време“

Смрт Фехмију је пронађен мртав 15. јуна 2010. године у свом стану у Београду. Први извештаји наводе да је извршио самоубиство. Тадашњи министар унутрашњих послова, Ивица Дачић, рекао је да је Фехмију пронађен упуцан у свом стану и да је пиштољ регистрован на Фехмијуово име. Имао је 74 године. Његово тело је кремирано, а пепео развејан у Призренској Бистрици у Призрену, дому његовог детињства.

Приватни живот Био је ожењен колегиницом, глумицом Бранком Петрић, са којом је имао два сина — Хедона и Уликса. Уликс Фехмију (1968) се такође бави глумом. Живео је са својом супругом, браћом и сестрама на релацији Београд–Приштина–Призрен.

У априлу 2001, у издању „Самиздата Б92“ објавио је књигу успомена „Блиставо и страшно“, коју је написао још 1985. Други део ове књиге објављен је постхумно, у јесен 2012. Говорио је неколико језика, у које спадају: српски, албански, македонски, турски, ромски, шпански, енглески, француски и италијански језик.

Наслеђе мини|250п|Беким Фехмију на поштанској маркици Србије из 2017. The New York Times га је назвао „југословенским срцоломцем” због његових младалачких освајања и познанстава са Брижит Бардо и Авом Гарднер. Деценијама након његовог последњег појављивања на екрану, читаоци водећег италијанског часописа за жене прогласили су га за једног од десет најатрактивнијих мушкараца 20. века.

Фехмију се појавио у 41 филму између 1953. и 1998. године. Био је један од првих албанских позоришних и филмских глумаца који су глумили у позориштима и филмовима широм Југославије, са Абдурахманом Шаљом, Фаруком Беголијем и Енвером Петровцијем, појавивши се у низу улога које су промениле историју југословенске кинематографије и оставио трага у уметничком развоју на другим местима. До краја каријере глумио је у филмским продукцијама на девет језика, укључујући балканске језике, француски, шпански, енглески и италијански.

Самиздат Б92 је 2001. објавио књигу мемоара Бекима Фехмијуа под насловом Блиставо и страшно, која описује његов живот до 1955, односно године када је постао глумац.

Награде На Фестивалу југословенског играног филма у Пули освојио је две узастопне награде за најбољу споредну мушку улогу, за улогу Халил-бега у филму „Рој“ (1966) и Белог Боре Перјара у „Скупљачима перја“ (1967).

Филмографија

1960▼1970▼1980▼1990▼2010▼Укупно Дугометражни филм141851139 ТВ филм102104 ТВ мини серија111003 ТВ кратки филм010001 Укупно162082147

|- bgcolor="Lavender" align=center | colspan="4" | 1960-е▲ |- | 1961. || Не убиј || Чувар у чекаоници |- | 1962. || Саша || Марић |- | 1964. || Под истим небом || Керим |- | 1965. || Непријатељ || |- | 1965. || Ко пуца отвориће му се || |- | 1965. || Клаксон || |- | 1965. || Девојка || |- | 1966. || Рој || Халил-бег |- | 1966. || || |- | 1966. || Време љубави || Милија |- | 1966. || Топле године || |- | 1967. || Протест || Иво Бајшић |- | 1967. || Скупљачи перја || Бели Бора Перјар |- | 1968. || Узрок смрти не помињати || Михајло |- | 1968. || Прљаве руке || |- | 1968. || Одисеја || Одисеј |- bgcolor="Lavender" align=center | colspan="4" | 1970-е▲ |- | 1970. || || Дакс Ксенос |- | 1971. || Клопка за генерала || Доктор, обавјештајац ОЗНЕ |- | 1971. || || Капетан Виктор Калеб |- | 1972. || || глумио себе |- | 1972. || Паљење Рајхстага || Георги Димитров |- | 1973. || || Сандро Пођи |- | 1973. || || Роберто |- | 1974. || || Ђорђо Сирони |- | 1974. || || Гроф Александер Каљостро |- | 1974. || || |- | 1974. || Депс || Депс |- | 1974. || Кошава || Адам Миловановић |- | 1975. || Павле Павловић || Павле Павловић |- | 1975. || || Александер Дијаким |- | 1976. || || Ханс Рајтер |- | 1977. || || Марко |- | 1977. || Црна недеља || Мухамед Фазил |- | 1977. || Специјално васпитање || Васпитач Жарко Мунижаба |- | 1978. || Стићи пре свитања || Есад Љуми |- | 1979. || Партизанска ескадрила || Мајор |- | 1979. || (ТВ мини-серија) || Аурелио Коста |- bgcolor="Lavender" align=center | colspan="4" | 1980-е▲ |- | 1981. || Широко је лишће || |- | 1982. || || |- | 1982. || -{Sarâb}- || Влсдар |- | 1985. || Црвени и црни || Да Ђозо |- | 1987. || Последња прича || Никола |- | 1987. || || Праведни Јосиф |- | 1989. || || Армандо Зани |- bgcolor="Lavender" align=center | colspan="4" | 1990-е▲ |- | 1998. || '' || Гормонд |- bgcolor="Lavender" align=center | colspan="4" | 2010-е▲ |- | 2010. || ||

Референце

Спољашње везе

Бистрица ће бити његов гроб („Ало“, 17. јун 2010.) Последњи поздрав Белом Бори („Вечерње новости“, 17. јун 2010.) In memoriam Беким Фехмију — Широко је лишће („РТС“, 16. јун 2010.) Дуго путовање Белог Боре до Кана („Политика”, 27. март 2017) Бранка Петрић: Бекимова и моја прича нема тужан крај (Б92, 9. април 2017)

Категорија:Рођени 1936. Категорија:Умрли 2010. Категорија:Сарајлије Категорија:Албанци у Србији Категорија:Српски глумци Категорија:Југословенски глумци Категорија:Студенти Факултета драмских уметности Универзитета уметности у Београду Категорија:Самоубице из Србије Категорија:Добитници награде Златна арена Категорија:Добитници награде Цар Константин