десно|200п|мини|Историјски грб Боке которске; стилизација из времена аустријске власти (1814—1918), када је званични обласни назив гласио: Которско господство ()
Бока которска (вен. -{Boche de Càtaro}-), или скраћено Бока, историјска је и географска област у данашњој Црној Гори. Као географска област, Бока је дефинисана положајем Бококоторског залива, који се убраја међу највеће заливе на источним обалама Јадранског мора. Залив има специфичну структуру и састоји се од неколико цјелина, почевши од Херцегновског залива, који се сужава у Кумборски теснац, кроз који се потом улази у Тиватски залив, а затим се кроз пролаз Вериге улази у Рисански залив, на који се наставља Которски залив. Бококоторски залив залази дубоко у копно, а његов шири простор је омеђен планинских масивима Ловћена и Орјена. Улаз у залив затварају два полуострва, Луштица са југоисточне и Превлака са сјеверозападне стране.
Као историјска област, Бока представља посебну цјелину чији је просторни опсег у појединим раздобљима био шири од географског подручја које је дефинисано непосредним приобаљем самог Бококоторског залива. По том основу, са историјом уже Боке блиско су повезане и историје околних приморских области, почевши од Грбља са Будвом на југоистоку, до Конавала са Цавтатом за сјеверозападу. Традиционалној подјели, прошлост Боке се дјели на четири историјска раздобља: античко, средњовјековно, нововјековно и савремено. Током античког периода, на подручју Боке су успостављене грчке колоније, а шира област је била настањена илирским племенима, која су потпала под власт Старог Рима. Бока је у средњи вијек ушла као дио Византијског царства.
Почетком 7. вијека, на шири простор Боке се досељавају српска племена, након чега настају и прве кнежевине: Дукља на југоистоку и Травунија са Конавлима на сјеверозападу. Крајем 12. вијека, Бока постаје саставни дио српске државе Немањића, а потом се на тим просторима смјењују власти Балшића, Котроманића, Српске деспотовине и Косача. Током 15. вијека, Бока постепено потпада под власт Млетачке републике, а дио области су током 16. и 17. вијека држали и Турци, који су потом протерани од стране Млечана, након чега је област Боке добила своје препознатљиве историјске границе. Почевши од 1797. године, у Боки се смјењују разне власти: хабзбуршка, руска, француска и поново аустријска, од 1814. године. Ова област, чији је званични назив гласио: Которско господство (), остала је под аустријском влашћу све до 1918. године.
Након Првог свјетског рата, Бока је ушла у састав новостворене југословенске државе, а након Другог свјетског рата прикључена је југословенској федералној јединици Црној Гори, тако да се од 2006. године налази у саставу Црне Горе као самосталне и независне државе.
Географија
мини|десно|200п|Сателитски снимак Боке которске
Основни морфометријски подаци Бококоторског залива: Укупна површина је 87,33 км². Укупна запремина је 2.412.306.000 км³. Максимална дубина је 60 м. Средња дубина је 27,3 м. Дужина залива је 28,13 км. Дужина обале је 105,7 км. Разуђеност обале (K) износи 3,07. Ширина улаза је 2,95 км. Претпоставља се да је на настанак Бококоторског залива утицала флувијална ерозија у плиоцену. Овај регион је познат по највећој просечној количини падавина у Европи — регион Црквице.
Идући од пучинског мора према планинском залеђу налазе се продор Оштро, између рта Оштро и полуострва Луштице, затим Херцегновски или Топлански залив, који се преко Кумборског теснаца везује за Тиватски залив. Из Тиватског залива пролази се кроз теснац Вериге према Рисанском заливу на западу и Которском заливу према истоку. Од улаза у Боку до Котора простире се пловна линија дугачка 33 километра. Улаз у залив широк је 3 километра, док ширина Верига није већа од 300 метара. Спољашњи продор Боке је усечен у Витаљинско-луштички гребен, а унутрашњи у Девесиљско-врмачки гребен. У рељефу залива Боке истичу се две удолине, које се пружају од северозапада ка југоистоку. Спољашња удолина је Суторинско-грбаљска и у њој се налази Топланско-тиватски залив, а унутрашња удолина је Морињско-которска и у њој се налази Рисанско-которски залив. По истом правцу пружају се и оба гребена. Удолине се састоје од млађих, палеогенских стена, док су оба гребена изграђена од мезозоичних кречњака. Ужи појам означава мањи унутрашњи залив, који се простире од Верига (тјеснац) према југоистоку, до града Котора, по коме је и добио назив.
У Боки которској постоји и девет острва: Превлака, Мамула и Острво Ваведење на самом улазу у Бококоторски залив, Госпа од Милости, Свети Марко и Острво Цвијећа, Зановетни Шкољиц у Тиватском заливу, те Кртољска увала, а Госпа од Шкрпјела и Свети Ђорђе у Рисанском заливу.
Насупрот издашним падавинама, кречњачко залеђе Боке је безводно. Кишница се брзо упија, вода понире и избија у снажним врелима, најчешће где је кречњак у контакту са непропустљивим флишем. У Боки се налази више снажних врела слатке воде односно извора подземних токова крашког краја. Међу њима се истичу: јако периодско врело Сопот код Рисна, врело Спила код истог места, врело Доброта или Љута у Доброти, врело Шкурде и јака вруља Гурдић код Котора, врело Грбаљ итд. Код врела Сопот јавља се на површини мора од 20 м² јако кључање воде. Максимална измерена издашност врела Љуте износи 170 м³, док минимум издашности износи само 0,10 м³ у секунди.
Плодно земљиште, погодна клима и мале надморске висине утичу да удолине буду покривене разним природним и културним добрима. Девесиљско-врмачки гребен се састоји од глиновитих кречњака који услед распадања дају обиље глине. Његови највиши делови су под листопадном вегетацијом, а спољашњи и нижи делови под зимзеленим жбуњем. У долинама и увалама има црвенице на којој расту медитеранске културе.
Историја мини|десно|200п|Црквене грађевине у Боки из 9. вијека (1) и 10/11. вијека (2)
Античко доба
Подручје Боке било је настањено од најстаријих времена. У овој области се налазе бројни археолошки споменици из античког периода. На подручју Боке су биле успостављене грчке колоније, а шира област је била настањена илирским племенима. Током 3. и 2. вијека старе ере, Бока се налазила у саставу Илирске краљевине, која је након неколико ратних сукоба (Илирски ратови) потпала под власт Старог Рима. Након управне подјеле римског Илирика у 1. вијеку нове ере, подручје Боке је припадало римској провинцији Далмацији. Најзначајније античко насеље на подручју Боке био је Рисинијум (), данашњи Рисан. Током велике сеобе народа, на ширем простору Боке вођени су ратови између Византијског царства и Источних Гота, а царска власт у области учвршћена је за вријеме владавине Јустинијана I (527—565).
Средњи век мини|200п|десно|Бока у саставу државе Стефана Немање крајем 12. вијека
Почетком 7. вијека, на шири простор Боке досељавају се српска племена, након чега настају и прве кнежевине: Дукља на југоистоку и Травунија са Конавлима на сјеверозападу. Тадашњи опсег српског етничког простора у приморским областима потврђује и франачки хроничар Ајнхард, који је у својим Аналима франачког краљевства () забиљежио, под 822. годином, да су Срби народ који држи велики дио Далмације ().
Током 11. вијека, шире подручје Боке налазило се у саставу државе Војислављевића, а средином 12. вијека долази до привремене обнове византијске власти у приморским градовима и областима. Крајем 12. вијека, Бока постаје саставни дио српске државе Немањића, а Котор добија посебан значај као један од најзначајнијих градова средњовјековне Србије. Током друге половине 14. и прве половине 15. вијека, на ширем простору Боке смјењују се власти Балшића, Котроманића, Српске деспотовине, Косача и Црнојевића.
Током средњовјековног раздобља, становништво Боке је било хришћанско, једним дијелом православно, а другим римокатоличко. Православни хришћани су потпадали под надлежност Зетске епархије, коју је 1219. године основао први српски архиепископ Свети Сава. Прво сједиште ове епархије било је управо у Боки, на Михољској превлаци у Манастиру Светог арханђела Михаила. Најзначајнија римокатоличка установа у овој области била је Которска бискупија, која је од српских краљева из династије Немањића добила посебне привилегије у виду надлежности над римокатоличким трговачким колонијама у цјелокупној унутрашњости средњовјековне Србије.
Између Млетака и Турака мини|десно|200п|Стара карта Боке из 16. вијека
Крајем 14. и почетком 15. вијека, Млетачка република је почела да шири своју власт према подручју Боке. Млечани су искористили Први скадарски рат, а потом и Други скадарски рат за учвршћивање свог положаја у овој области. Након успостављања млетачке власти у Котору и Будви, у више наврата је покушано и покоравање Грбља. Од краја 15. до почетка 18. века, дио Боке налазио се под турском влашћу, а најважније турско упориште у овој области био је Херцег-Нови, који се од 1482. до 1687. године налазио у саставу Херцеговачког санџака. Турска власт је из ових области протерана током млетачко-турских ратова (1684—1699) и (1714—1718).
Пуна власт Млетачке републике мини|десно|200п|Адмирал Матија Змајевић (1680—1735), један од најзнаменитијих Бокеља из времена млетачке власти мини|200п|десно|Стара карта (1690) приморских области, од Боке до Скадарског језера
Млетачка власт на подручју Боке досегла је најшири опсег у вријеме склапања Пожаревачког мира (1718), а након тога граница се није мијењала све до пада Млетака (1797). У том раздобљу, надлежност млетачког намјесника (провидура) у Котору обухватала је цјелокупно подручје од Паштровића и Будве, преко Грбља и Луштице, до Рисна и Херцег-Новог, обухватајући Драчевицу и знатан дио Кривошија. Током 18. вијека, Бока је доживјела знатан привредни и културни успон, а посебан напредак остварен је у области поморства.
Становништво Боке било је хришћанско, једним дијелом православно, а другим католичко. Православни Срби су на овом подручју имали неколико манастира, међу којима је током 18. вијека посебан углед стекао манастир Савина. Почетком 1719. године, на границу (старе) Црне Горе и млетачке Боке спустио се српски патријарх Мојсије Рајовић, који је том приликом хиротонисао Стефана Љубибратића за далматинског владику, дајући му надлежност и над сјеверозападним дијелом Боке, док је југоисточни дио остао у надлежности цетињских владика. Млетачке власти нијесу жељеле да допусте учвршћивање православне јерархије у својим областима, тако да је владика Стефан морао да напусти своју епархију већ 1722. године.
Узастопне смјене власти Након пада Млетачке републике, њени поседи су 1797. године подељени између Француске и Хабзбуршке монархије. Пошто Леобенски уговор од 18. априла није садржао изричити помен дотадашње Млетачке Албаније, која је обухватала Боку которску, већ током летњих месеци 1797. године дошло до спора по питању будућег статуса те територије. Бечки двор је сматрао да се под ширим појмом Далмације подразумева и подручје Боке которске, док је француска страна покушала да оспори такво тумачење. То питање је коначно решено у тексту Кампоформијског уговора (17. октобар) у складу са хабзбуршким претензијама, чиме је и Бока которска потпала под власт бечког двора.
Нове политичке промјене наступиле су већ током 1806. године, када је Француска покушала да успостави власт над Боком, ослањајући се на одредбе Пожунског мира. То није жељела да допусти Русија, која је уз помоћ Црне Горе успјела да осујети француске намјере, али не задуго. Након склапања Тилзитског мира (1807), Русија је признала француска права у Боки, након чега је дошло до успостављања пуне француске власти у овој области, која је у административном смислу укључена у састав наполеонске Краљевине Италије. Нова административна промјена извршена је 1809. године, када је Бока которска укључена у састав француских Илирских провинција.