Афанасиј Афанасјевич Фет (), касније познат као Шеншин ( – ), био је познати руски песник који се сматра најбољим мајстором лирског стиха у руској књижевности.Tarkhov, A. A.A.Fet. Verses and Poems. Contemporaries on Fet. Moscow, Pravda Publishing house. 1988. A Foreword. "To Give Life a Breath..." pp. 5–16.
Биографија Афанасиј Фет је рођен 5. децембра 1820. у породици Афанасија Шеншина, 44-годишњег руског властелина из Мценска, и Шарлоте Бекер, 22-годишње ћерке Карла Бекера, немачког гостионичара. Док је боравио код њих током посете Немачкој, Шеншин се заљубио у Шарлот, која је пристала да га прати у Русију. Трудна са својим другим дететом, развела се од мужа Јохана Фоетха, судског службеника у Дармштату, и удала се за свог просца из Русије, али је била приморана да остави једногодишњу ћерку Каролину.Касније је и Каролина Фот дошла у Русију где се удала за Александра Матвејева, ректора Кијевског универзитета. У новембру, на Шеншиновом имању Новосјолки, родила је дечака који је крштен као Афанасиј Афансјевич Шеншин.
Четрнаест година касније, пошто се брак Шеншина и Бекера, регистрован у Немачкој, показао као правно неважећи у Русији, Афанасиј је морао да промени своје презиме из Шеншин у Фет, презиме његовог биолошког оца. Ово се показало као изузетно трауматично искуство за дечака, отежано чињеницом да је још у Дармштату Јохан Фет одбио да га призна за свог сина.Научници су касније изнели мишљење да је то понижење разлог за идиосинкразије човека који је већину свог живота провео размишљајући о самоубиству. Овај исход, међутим, није био најгоре од могућих зала: као ванбрачно дете пао је на дно руске друштвене хијерархије. Према Татјани Кузминској (сестри Софије Толстоје), Фетова „највећа невоља у животу била је чињеница да он није био законити Шеншин као његова браћа (који су га третирали као равноправног), већ ванбрачни син Фета, немачки Јевреј Постоји неколико маргиналних теорија о пореклу Фетових родитеља. Према једној од њих, коју заступа руски женски часопис Сударушка, Шарлота Бекер је потицала из „древне аристократске породице са седиштем у Источној Немачкој“, док је Јохан Фоет био ванбрачни син Луја I, великог војводе од Хесена, што је наводно учинило Афанасија Фета рођака Марије Александровне. Он није могао да се натера да призна да је име Фет толико супериорније од Шеншиног, и да га је он сам учинио својим песништвом, што је чињеница у коју је Лав Толстој узалуд покушавао да га убеди.“Strakhov, Nikolai. A.A.Fet. Biographical sketch. Lyrical Poems, Vols. 1–2. Moscow, 1894. pp. 328–334.
Просветни и књижевни првенац десно|мини|219x219пиксел|Афанасиј Фет 1860. године; фотографија Андреја Денијеа Са 14 година Афанасиј Шеншин је послат у немачки интернат у Вируу. Тамо је у писму обавештен да ће се од тада звати Фет, а не Шеншин, због чега се осећао, додуше, „као пас који је изгубио господара“. Године 1837. Афанасиј Шеншин је преселио свог посинка у московски интернат чији је власник био историчар Михаил Погодин. У јесен 1838. Фет се уписао на Московски универзитет да студира право и филологију . У својој првој години почео је да пише поезију, касније цитирајући Гетеа, Хајнеа и Јазикова као утицаје, и упознао Аполона Григоријева, колегу студента и амбициозног песника. Њих двоје су постали блиски пријатељи и убрзо се Афанасиј уселио у кућу Григоријева у Замоскворечју и настанио се у малој соби на горњем спрату, коју су често посећивала још два пријатеља, Јаков Полонски и Сергеј Соловјов. Идеје Аполона Григоријева о писању поезије утицале су и на младог Фета.
Крајем 1830-их Фет је показао неке од својих песама Погодину, који их је послао Николају Гогољу да добије мишљење. Пресуда писца („несумњиво надарен“) подстакла је Фета да објави своју прву збирку Лирски пантеон (1840, потписан „АФ“). Најпре га је похвалио професор Петар Кудрјавцев у Отечественим записима, затим Висарион Бјелински, који је неколико година касније тврдио: „Фет је најдаровитији од живих руских песника“.Belinsky, V.G. Vol. VII, pp. 636–637; Vol. VIII, p. 94"Otechestvennye Zapiski", 1840, Vol. 12, Sc. VI, pp. 40–42; Belinsky's letter to Vasily Botkin, 26 December 1840. The Complete V.G.Belinsky in 12 Volumes. Vol. XI. Moscow, p. 584. Године 1841. песма "Посејдон" појавила се у Отечественим записима ; то је био први пут када је неко од његових дела објављено под пуним именом аутора. Каснији научници су се питали да није пука грешка слагача довела до тога да се руско е (као у Ф ое тх) претвори у е (као у Ф е т). Без обзира на то, према биографу Тархову, „трансформација је била значајна: у једном тренутку презиме 'грађанина Хесен-Дармштата' претворило се у псеудоним руског песника.
У периоду 1842–1843, Фетове песме су редовно штампане у часописима Отечественије записи и Москвитианин, а његов ментор Степан Шевирјов постао је његов уредник. Неке од његових песама појавиле су се у збирци Најбоља руска поезија коју је саставио Алексеј Галахов 1843. „Не буди је у зору...“ (На заре ти ее не буди) је умузичио Александар Варламов и тако је тај стих постао популарна руска романса. Ипак, тих година је Фет био јадан човек: „Никада у животу нисам познавао особу која је толико измучена депресијом... Могућност да изврши самоубиство ме веома ужасава“, написао је Аполон Григоријев у својој аутобиографској новели Офелија.Apollon Grigoriev. Ophelia (fragment). A.A.Fet. Poems. Moscow, 1988. pp. 341–342.
Војна служба и Современик године лево|мини|Афанасиј Фет као официр руске војске Године 1844. Фет је дипломирао на универзитету. Касније те године изгубио је мајку од рака. Почетком 1845. напустио је имање Новосјолки, отишао у Херсон, а у априлу се, пратећи традицију породице Шеншин, придружио царском кирасирском пуку као млађи официр са намером да евентуално поврати своје презиме и све привилегије племства које је изгубио. с тим. Постојао је само један аспект војног живота у којем је уживао, дисциплина. Иначе, у писмима се жалио на културну изолацију и осећање „жив закопан“. Једном приликом је описао своје искуство тамо као „живот међу чудовиштима“ када вам „једном на сат приђе други Виј, очекујући да узвратите осмехом“.Fet, А. Early Years of My Life (Rannye gody moyei zhizni). pp. 341, 318; "The Correspondence of Fet and I.P.Borisov". Literaturnaya Mysl. Book I. Petersburg, Mysl Publishers. 1922, pp. 214, 227–228."Literaturnaya Mysl", Book I, pp. 216, 220.
У јесен 1848. Фет се заљубио у двадесетогодишњу Марију Лазич, образовану и интелигентну девојку, која је волела и њега. Не видећи начина да се ожени сиромашном ћерком сиромашног херсонског земљопоседника, Фет ју је напустио. 1851. Марија је умрла, запаливши своју хаљину. Неки су сугерисали да је ово можда била несрећа, други су то видели као коначну изјаву „поносне и очајне девојке која је одлучила да живот није вредан труда без човека којег је волела“. Марија је умрла од опекотина четири дана касније, а њене последње речи су наводно биле: „Немојте њега кривити за ово“. Огроман осећај кајања мучио је Фета до краја живота. Овај догађај и лик Марије често би се евоцирали у његовим каснијим стиховима.
Крајем 1840-их, након неколико година заустављања, Фет се вратио писању. Године 1850. збирка под називом Песме А. Фета најавила је његов успешан повратак на руску књижевну сцену. Године 1853. пребачен је у улански пук са седиштем у оближњем Санкт Петербургу. Током Кримског рата служио је са трупама које су чувале естонску обалу. Године 1853. Николај Некрасов је позвао Фета да се придружи Современику, где се поново придружио својим старим пријатељима Ивану Тургењеву и Василију Боткину. У Тургењевљевој кући Фет је упознао Лава Толстоја, тада младог официра тек из Кримског рата, што је резултирало доживотним пријатељством. Не само да је Некрасов активно промовисао Фета као песника, он је очигледно више волео свој рад него рад других, укључујући и своје. „Шта би могао да буде извор ове чудесне песничке смелости, истинска карактеристика великог песника, која потиче од овог добродушног, дебељушкастог официра, је ван мене“, питао се Лав Толстој.
Песме А.А. Фета изашле су 1856. године, али су се показале као нешто више од прерађене и уређене верзије његове књиге из 1850. године.Blagoy, Dmitry. From Russian Literature's Past. Turgenev and Fet. Publishing and Revolution magazine. 1923, Book 3, pp. 45–64. Према речима писца и мемоаристе Авдотје Панаеве, Фет је Некрасову и Тургењеву дао карте бланш у састављању ове антологије и док је први био против обимног уређивања, други је инсистирао на драстичним резовима и на крају је његов аргумент победио.Panayeva, Avdotya. From Memoirs (Iz vospominany). А.А.Fet. Verses and Poems. Moscow. Pravda. 1988. p. 351 У предговору књизи Некрасов је написао: „Ни један песник од Пушкина није успео да пружи такво одушевљење онима који разумеју поезију и спремно јој отворе душу, као што то чини Фет. То не значи рећи да су оба једнака: само да је у свом пољу Фет једнако врхунски као што је био Пушкин у свом, много ширем и разноврснијем.“
До 1856. године, када су збирке поезије Фета и Некрасова изашле готово истовремено, њихови лични односи су већ постали затегнути због идеолошких разлика. У свом есеју о Фјодору Тјутчеву из 1859. Фет је написао: „Појам да би друштвена мисија, морална вредност или релевантност поезије могли бити супериорнији у односу на њене уметничке аспекте, за мене је ноћна мора; Ја сам ову идеју одавно напустио. Раздор са остатком особља Современика постао је очигледан, а касније те године Фет је напустио часопис, којим су сада доминирали Николај Чернишевски и Николај Доброљубов.
Пензионисање из војске Године 1857. у Паризу се Афанасиј Фет оженио Маријом Петровном Боткином (ћерком богатог трговца чајем и сестром његовог доброг пријатеља, књижевног критичара Василија Боткина), описаном као изузетно љубазна и симпатична особа, потпуно лишена љубоморе, која је била савршено срећна. да се према мужу односи „као да се дадиља понаша према детету“.A.A. Fet. Poems. Moscow, 1988. Letters. р.414. Године 1858. Фет се повукао из војне службе и вратио се у Москву. Годину дана касније купио је запуштени хутор Степановка у Мценској области Орелске губерније и преселио се тамо 1860. У наредних четрнаест година претворио је комад голе (макар и плодне) земље у цветајућу башту, покренуо фарму за узгој коња, саградио млин и упустио се у пољопривредне подухвате који су се показали успешним и уносним. Године 1862. Руски Вестник је почео да објављује своје чланке о пољопривредној трговини и економији.Fet, А. My Memories. Part 2. p. 210. Све је то изазвало оштре критике, између осталих, од Михаила Салтикова-Шчедрина. „Један од оних који су нестали у својим земаљским рупама је сада Фет који… у тренуцима доколице ствара наизмјенце сад фину романсу, затим мизантропски есеј, па још једну романсу и још мизантропије“, написао је.The Works by M.E. Saltykov-Shchedrin. Moscow, 1968. Vol. 6. pp. 59–60). Једанаест година (1867–1877) Фет је служио као локални мировни судија и постао је веома поштован и од сељака и од земљопоседника.
Лав Толстој, који се отприлике у исто време повукао на своје сеоско имање Јасна Пољана, одобрио је Фетову одлуку да се „настани на земљи“.23 February 1860. Letters. The Complete L.N. Tolstoy. Vol. 60, p. 324. Међутим, за разлику од Толстоја, који је отишао у земљу тражећи боље услове за рад, Фет је потпуно престао да пише. "Претворио се у агронома, 'станодавац у очају', пустио је да му расте брада, неке невероватне коврче иза ушију, не жели да чује за литературу и само ентузијастично проклиње све периодичне публикације", обавестио је Тургењев Полонског у мају Писмо из 1861.21 May 1861. The Complete I.S. Turgenev. Letters. Vol. IV, p. 240. „Некада сам био сиромах, пуковски ађутант, сада сам, хвала Богу, орловски, куршки и вороњешки властелин, и живим у прелепом имању са парком. Све ово сам постигао тешким радом, а не неким махинацијама“, написао је Фет у писму Ревелиотију, свом пријатељу официру.Grigorovich, А. The History of the 13th Dragoons Regiment, vol.I. Saint Petersburg, 1912, p. 223.
Касније године