Ноћ ловца () је амерички ноар трилер из 1955. године, режисера Чарлса Лотона, са Робертом Мичамом, Шели Винтерс, Лилијан Гиш и Билијем Чејплином у главним улогама. Сценарио Џејмса Ејџија заснован је на истоименом роману Дејвиса Граба из 1953. године. Радња се фокусира на лажног свештеника серијског убицу који шармира удовицу како би се дочепао 10.000 долара које је њен покојни муж украо из банке и сакрио.
Роман и филм ослањају се на истиниту причу о Харију Пауерсу, који је обешен 1932. због убиства две удовице и троје деце у Кларксбургу, Западна Вирџинија. Лирски и експресионистички стил филма, што су иначе карактеристичне технике немих филмова, издваја га од осталих холивудских остварења 1940-их и 1950-их, а утицао је и на касније режисере као што су Рајнер Вернер Фасбиндер, Роберт Алтман и Мартин Скорсезе.
Наишао је на негативне критике када је објављен. Међутим, његова репутација се у каснијим деценијама значајно поправила и данас се сматра једним од најбољих филмова свих времена. Конгресна библиотека га је изабрала за чување у Националном регистру филмова Сједињених Држава 1992. године. Утицајни француски филмски часопис Cahiers du Cinéma изабрао га је 2008. за други најбољи филм свих времена, иза Грађанина Кејна. Упркос каснијем признању, негативна реакција на премијеру филма учинила га је јединим дугометражним филмом Чарлса Лотона у улози режисера.
Радња У Западној Вирџинији за време Великој депресије, велечасни Хари Пауел је мизогинистички серијски убица и самопроглашени проповедник који путује дуж реке Охајо, оправдавајући убиства удовица које је оженио због њиховог новца, као да ради Божије дело. Након што је стигао у мали град неко време након свог последњег убиства, Пауел је ухапшен због вожње украденог аутомобила и служи 30 дана у затвору Маундсвил. Тамо дели ћелију са Беном Харпером, сиромашним оцем двоје деце који је убио двојицу људи у пљачки банке и украо 10.000 долара како му деца не би гладовала. Док се полиција спремала да га ухвати, Харпер је натерао своју децу, Џона и Перл, да обећају да никада неће открити где је сакрио новац. Упркос Пауеловим покушајима да је извуче информацију из њега, Харпер носи тајну у гроб.
Након пуштања на слободу, Пауел одлази у Харперов мали родни град, где очарава мештане и удвара се Харперовој удовици, Вили, конобарици у ресторану Волтера Спуна и његове супруге Ајси. Преко ноћи Пауел успева да придобије поверење града и ожени се Вилом; само Џон остаје инстинктивно неповерљив. Пауел чује како Џон случајно открива да зна где се налази новац када подсети Перл на њихово обећање. Вила се заварава да се Пауел оженио њом да би искупио њену душу, и почиње да проповеда заједно са њим, чак и игноришући Пауела који прети Перл уколико му не открије где се налази новац.
Пауел убрзо потом убија Вилу, баца њено тело у реку и шири причу да је напустила своју породицу ради грешног живота. Пауел наставља да прети деци пре него што сазна да је новац сакривен у Перлиној лутки. Док пеца, Берди Стептоу, старији пријатељ породице, открива Вилино тело, али не жели да то пријави полицији у страху да ће бити оптужен за убиство.
Деца беже од побеснелог Пауела и покушавају да потраже уточиште код Бердија, који се напио и не може да им помогне. Они користе очев мали чамац да побегну низ реку и на крају проналазе уточиште код Рејчел Купер, жилаве старице која се брине о напуштеној деци.
Пауел их прати, али Рејчел прозрева његове лажи и отера га са свог имања пушком. Пауел прети да ће се вратити када падне мрак, и то ради. Током целоноћног сукоба, Рејчел упуца Пауела и он бежи у њену шталу. Она позива државну полицију, која стиже и хапси Пауела због убиства Виле. Џон се сломи током Пауеловог хапшења, сећајући се судбине свог оца. Он га помахнитало удара лутком, током чега новац испада из ње.
Током Пауеловог суђења, Џон поново сматра Пауела за свог оца и не може да се натера да сведочи против њега. Након Пауелове пресуде, Рејчел одводи Џона и осталу децу док растројена Ајси предводи гомилу за линчовање ка полицијској станици. Пауел је испраћен назад на сигурно тачно на време, али затворски џелат обећава да ће га ускоро поново видети. Џон и Перл тада проводе први Божић заједно са Рејчел и њиховом новом породицом.
Улоге
| Роберт Мичам || велечасни Хари Пауел |- | Шели Винтерс || Вила Харпер |- | Лилијан Гиш || Рејчел Купер |- | Били Чејпин || Џон Харпер |- | Сали Џејн Брус || Перл Харпер |- | Џејмс Глисон || „Берди” Стептоу |- | Евелин Варден || Ајси Спун |- | Дон Бедо || Волт Спун |- | Питер Грејвс || Бен Харпер |- | Глорија Кастиљо || Руби |- | Пол Брајар || Барт
Продукција thumb|Режисер Чарлс Лотон 1934.
Ово је био једини филм који је режирао глумац Чарлс Лотон.Burgess Meredith is credited as director of the film The Man on the Eiffel Tower. Irving Allen and Laughton also directed but are not credited. Лотон је раније режирао представе на Бродвеју, од којих је већину продуцирао његов пријатељ Пол Грегори.
Развој Харолд Метсон, књижевни агент, послао је копију романа Дејвиса Граба Ноћ ловца Полу Грегорију. Послао је књигу и Лотону, коме се допала и описао ју је као „ кошмарну причу о мајци гусци”. Лотон је контактирао Граба и њих двојица су се одмах одлично сложили. Отпутовао је у Филаделфију, где је Граб живео, и провели су пет дана разговарајући о идејама за филм. Граб је студирао уметност на колеџу, па је понудио да нацрта скице као облик инспирације. Лотон је волео цртеже, а многи од њих су искоришћени у сценарију филма.
У почетку се разматрало да сам Граб напише сценарио, али је студио желео да ангажује некога са искуством у писању филмова. Џејмс Ејџи је ангажован као сценариста јер је био са Југа и имао искуства у писању о Великој депресији. Ејџи је почео да пише сценарио у априлу 1954, а завршио у јуну исте године, али његов сценарио је имао 293 странице, што је било предугачко за дугометражни филм. Лотон је направио значајне преправке сценарија, а његова верзија је коришћена за снимање, иако је инсистирао да Ејџи буде потписан као једини сценариста. Оригинални Ејџијев сценарио завршио се снимком дечијих лица која лебде међу звездама, што је идеја која је на крају пребачена на почетак филма. Током 1954. Грегори је радио са Америчком филмском асоцијацијом на измени сценарија како би се ускладио са смерницама Продукцијског кодекса. Било је много забринутости у вези приказивања проповедника као зле особе, а Грегори се потрудио да лик Пауела не изгледа као прави, рукоположени свештеник. На крају је сценарио одобрен, али протестантске групе које су прочитале сценарио наставиле су да се противе продукцији филма.
Припремајући се за снимање, Лотон је проучавао неме филмове гледајући њихове оригиналне нитратне отиске, укључујући Рађање једне нације, Нетрпељивост и Четири јахача апокалипсе. Желео је да „врати моћ немих филмова у звучне филмове”.
Буџет филма је био нешто испод 600.000 долара, од чега је око 75.000 долара било за права адаптације романа.
Кастинг thumb|Роберт Мичам као велечасни Хенри Пауел и Шели Винтерс као Вила Харпер
Лотонова почетна идеја након читања романа била је да себи да улогу проповедника, али Грегори га је убедио да ниједан студио не би финансирао филм осим ако не би изаберао неког другог. Он углавном није држао традиционалне аудиције за глумце; једноставно се састао са њима да би стекао осећај њихове личности и видео да ли су прави за ту улогу.
Лотон је размишљао о избору Гарија Купера за Харија Пауела, али Купер није прихватио ту улогу јер је мислио да би она могла бити штетна за његову каријеру. Џон Карадин је изразио интересовање за улогу велечасног, као и Лоренс Оливије, али његов распоред није био слободан две године. Роберт Мичам је желео улогу проповедника. Када је био на аудицији, тренутак који је посебно импресионирао Чарлса Лотона био је када је Лотон описао лик као „ђаволско говно”, а Мичам је одмах одговорио „Присутан!” Лотону се допао Мичам за улогу делимично због његове сексуалне личности, али је Граб био забринут због тога што је лик проповедника сматран сексуалним. Лотон му је рекао: „Ако желиш да продаш Бога, мораш бити секси.”
Агнес Мурхед, Грејс Кели и Бети Грејбл разматране су за улогу Виле Харпер. На крају је Лотон одабрао Шели Винтерс јер је сматрао да она има рањив квалитет и да је више озбиљна глумица него филмска звезда; она је добила улогу само две недеље пре почетка снимања. У својим мемоарима из 1989. Винтерсова је ово описала као „вероватно најпромишљенији и најуздржанији наступ који сам икада дала”.
Лотонов први избор за улогу Рејчел Купер била је његова супруга Елса Ланчестер. Џејн Дарвел и Луиз Фазенда су такође биле разматране. Ланчестерова је, из разлога непознатих Лотону, одбила улогу, уместо тога му предложивши звезду немих филмова Лилијан Гиш. Сумњиви Лотон је отишао у Њујорк да би гледао филмове у којима је Гишова глумила. Међу њима су били и кратки и дугометражни филмови које је снимила са Дејвидом В. Грифитом. Гишова је сазнала да је он гледао ове старе филмове, а када га је питала зашто, он је одговорио: „Када сам први пут отишао у биоскоп, сви су седели на својим седиштима усправно и нагнули се напред. Након тога су поклекнули, забачених глава, и јели слаткише и кокице. Желим да поново седе усправно.”
Снимање thumb|upright|Аранжман осветљења у Ноћи ловца. Треба обратити пажњу на постављање кључног светла са субјекта (Лилијан Гиш) да би се створила силуета док се Роберт Мичам осветљава у позадини. Ово је у супротности са конвенционалном повезаношћу светлости са добром и таме са злом.|330 px
Филм је сниман од 15. августа до 7. октобра 1954. године; укупно 36 дана снимања. Лотон је држао монтажера и музичког композитора на сету током снимања, што је у то време било веома неуобичајено. Мичам је првобитно предложио Лотону да снима филм на аутентичним локацијама на Апалачима, али редитељ није могао да приушти буџет за снимање на локацији. Осим тога, желео је да створи јединствен изглед филма на холивудским звучним сценама и пронашао је оно што је тражио у разним студијима у долини Сан Фернандо. Одређени снимци у одсеку и композитни снимци направљени су у Западној Вирџинији. Лотон је ангажовао Терија Сандерса као редитеља друге јединице како би извиђао и снимао сцене реке јер је недавно режирао кратки филм A Time Out of War, награђен Оскаром, који се углавном одвијао на реци.
Уместо да снима традиционалним кадровима, Лотон је дао екипи само клапу на почетку сваког колута филма и пустио је камеру да непрекидно снима док се колут не би потрошио. Ово је чинио да би могао да режира глумце без чекања да ресетује камеру и звучну опрему, за разлику од начина на који су се режирали неми филмови. Шели Винтерс је рекла Лотону да има слику о Вили као о „муви фасцинираној пауком, и да она врло радо улази у његову мрежу”. Свидела му се ова слика и рекао јој је да то каналише у наступ. Мичамов наступ у филму описан је као брехтовска глума, са којом је Лотон имао велико искуство. Према речима Лилијан Гиш, Лотон је био веома несигуран у себе на снимању јер му је ово био први пут да режира филм, а када би му неко дао предлог, почео би да прича о страховима да је цела његова визија погрешна. Лотонов стил режије је подржавао и уважавао допринос глумаца, а неколико њих је изјавило да им је овај филм био међу омиљеним професионалним искуствима.