Мерилин Монро

Мерилин Монро (; Лос Анђелес, 1. јун 1926 — Лос Анђелес, 5. август 1962), рођена као Норма Џин Мортенсон, била је америчка глумица и манекенка.

Позната по игрању комичних ликова "сексепилних плавуша", постала је један од најпопуларнијих секс симбола 1950-их и раних 1960-их, као и амблем сексуалне револуције тог доба. Била је најплаћенија глумица читаву деценију, а њени филмови су зарадили 200 милиона долара (што одговара 2 милијарде долара у 2024.) до тренутка њене смрти 1962. године.

Рођена и одрасла у Лос Анђелесу, Монро је већину свог детињства провела у укупно 12 хранитељских породица и сиротишту пре него што се удала за Џејмса Доертија са шеснаест година. Радила је у фабрици током Другог светског рата када је упознала фотографа из First Motion Picture Unit-а и започела успешну каријеру пинап модела, што је довело до краткотрајних филмских уговора са 20th Century Fox-ом и Columbia Pictures. После низа мањих филмских улога, потписала је нови уговор са Фоксом крајем 1950. Премда су њени филмови најчешће били комерцијални, али не и критички хитови, Монро је била једна од највећих филмских звезда педесетих година 20. века.Obituary , August 8. . . Најпознатија је по улогама у комедијама Мушкарци више воле плавуше, Како се удати за милионера, Принц и играчица и Мајмунска посла. Врхунцем у њеној каријери се сматра филм Неки то воле вруће, за који је добила Златни глобус за најбољу главну глумицу. Иако је била позната по својим комичарским способностима, пред крај каријере окренула се озбиљнијим улогама.

Монро је играла значајну улогу у стварању и управљању својим јавним имиџом током своје каријере, али се осећала разочарано када је студио тражио за улоге од којих је желела да се дисоцира. Накратко је суспендована почетком 1954. јер је одбила филмски пројекат, али се вратила да глуми у Седам година верности (1955), једном од највећих успеха на благајнама у њеној каријери.

Када је студио још увек оклевао да промени њен уговор, она је 1954. основала сопствену филмску продукцијску компанију. Посветила је 1955. изградњу компаније и почела је да учи метод глуму код Лија Стразберга у Студију глумаца. Касније те године, Фокс јој је доделио нови уговор, који јој је дао већу контролу и већу плату. Њене наредне улоге укључивале су хваљену представу у Аутобуска станица (1956) и њену прву независну продукцију у филму Принц и играчица (1957). Освојила је Златни глобус за најбољу глумицу за улогу у филму Неки то воле вруће (1959), који је био критички и комерцијални успех. Њен последњи завршени филм била је драма Неприлагођени (1961).

Монроин проблематични приватни живот добио је велику пажњу. Борила се са зависношћу и поремећајима расположења. Њени бракови са пензионисаном звездом бејзбола Џоом Димаџиом и драматургом Артуром Милером били су веома популарни, али су се завршили разводима. Дана 4. августа 1962. умрла је у 36. години од предозирања барбитуратима у свом дому у Лос Анђелесу. Њена смрт је оцењена као вероватно самоубиство, иако је остала предмет разних спекулација и теорија завере.

Мерилин је врло тешко падало што су јој целог живота додељиване улоге наивних и празноглавих плавуша и девојака жељних новца, због чега, како је мислила, није могла да покаже своје глумачке вредности. Ипак, Амерички филмски институт је њен потенцијал препознао сместивши је на шесто место на листи десет највећих глумица свих времена. Мерилин Монро је била културна, модна и геј икона, и један од највећих секс симбола 20. века.Chapman, Gary (2001). .

Детињство и каријера десно|мини|250п|Крштеница Мерилин Монро из 1926. године која доказује њено право име на рођењу.

1926—1943: Детињство и први брак Монро је рођена Норма Џин Мортенсон у болници округа Лос Анђелес у Лос Анђелесу у Калифорнији 1. јуна 1926.

Њена мајка Гладис Перл Бакер (рођена Монро, 1902–1984) била је из сиромашне породице Средњег Запада која се преселила у Калифорнију на прелазу 20. века.

У доби од 15 година, Гладис се удала за Џона Невтона Бејкера, насилног мушкарца, девет година старијег човека, и родила му је двоје деце, с именом Роберт (1917–1933) и Бернис (рођена 1919).

Успешно је поднела захтев за развод и добила је старатељство 1923. године, али Бејкер је децу убрзо киднаповао и преселио са њима у родни Кентаки. Мерилин није речено да има сестру све док јој није било 12 година, а своју је сестру први пут упознала као одрасла особа.

Кад се вратила у Лос Анђелес, Гледис се 11. октобра 1924. године удала за Мартина Едварда Мортенсона (1897—1981). Развели су се након само шест месеци. Према књизи Моја сестра Мерилин, Мартинов отац, који се такође звао Мартин, рођен је у Хаугесунду, у Норвешкој, а имигрирао је у Сједињене Државе око 1880. године гдје се оженио са Стелом Хигинс. Њихов син рођен је у Велију, у Калифорнији.

Многи биографи, као што је Доналд Х. Вулф у књизи Последњи дани Мерилин Монро, верују да је биолошки отац Норме Џин био Чарлс Стенли Гифорд, продавац у филмском студију "-{RKO Pictures}-", где је Гледис радила као монтажерка. На Монроином родном листу као отац је наведен Гледисин други муж, Мартин Едвард Мортенсон. Како је Мортенсон оставио Гледис пре рођења Норме Џин, неки биографи сматрају како би он могао бити отац. У интервјуу за Лајфтајм, Џејмс Даферти, њен први муж, рекао је да је Норма Џин веровала да јој је Глифорд отац. Ко год био њен отац, сматра се да није имао никакву улогу у њеном животу."Када сам имала пет година, тада сам пожелела да будем глумица [...] Нисам волела свет око себе, јер је био некако мрачан, али волела сам да се играм сама у кући. [...] Кад сам чула да је то глума, рекла сам да то желим бити [...] Неке моје хранитељске породице су ме слале у биоскопе да би ме избациле из куће и тамо бих седела цео дан и у ноћ. Испред, тамо са екраном тако великим, мало дете потпуно само, и волела сам га."

—Монро у интервју за магазин Life,1962.

Усвајатељи Како није успела наговорити Делу да узме Норму Џин, Гледис ју је удомила код Алберта и Иде Болендер из Хотхорна, Калифорнија, где је живела до своје седме године. У њеној аутобиографији Моја прича, Монро је изјавила како је мислила да је Алберт девојка.

Гледис је посећивала Норму Џин сваке суботе. Једног дана је рекла да је купила кућу. Неколико месеци након што су се уселили, Гледис је доживјела слом живаца. У књизи Моја прича, Монро се присетила како је мајка „вриштала и смејала се“ те да је на силу смештена у болницу у Норвоку. Према књизи Моја сестра Мерилин, Гледисин брат Марион се обесио након изласка из болнице за ментално поремећене особе, а и Делин отац је починио исту ствар након што је патио од депресије.

Норма Џин је проглашена државном штићеницом, а Гледисина најбоља пријатељица, Грејс Маки (касније Годард) постала је њен старатељ. Кад се Маки удала 1935. године, Норма Џин је послата у сиротиште у Лос Анђелесу, а затим се селила по домовима за незбринуте.

Годардови су се селили на источну обалу те је нису могли повести са собом. Грејс је пришла мајци Џејмса Дафертија и упитала је да ли би њен син оженио девојку. Венчали су се две седмице након што је навршила 16 година, па се Норма Џин није морала вратити у сиротиште или старатељима.

Каријера

Младост Док јој је муж служио у транспортној морнарици током Другог светског рата, Норма Џин Даферти се преселила са свекрвом и почела радити у фабрици „-{Radioplane Company}-“ (чији је власник био холивудски глумац Реџиналд Дени) где су се фарбали дијелови авиона и прегледали падобрани. Војни фотограф Дејвид Коновер је прегледао локалне фабрике, фотографишући за чланак у часопису -{YANK}- о женама које доприносе ратним напорима. Њу је видио као потенцијални модел, а убрзо је потписала уговор у агенцији за моделе, „-{The Blue Book}-“. У својој књизи „Потрага за Мерилин“, Коновер је тврдио да је био у вези са Мерилин годинама. Убрзо након потписивања за агенцију, Монро је скратила косу, изравнала је и офарбала у златноплаву.

Постала је једна од најуспјешнијих модела агенције, појављујући се на десетинама насловних страна разних часописа. Године 1946, ју је примијетио ловац на таленте Бен Луон. Договорио јој је аудицију у филмској кући „-{20th Century Fox}-“. Понуђен јој је стандардни шестомесечни уговор уз почетну плату од 125 долара седмично.

Луон јој је предложио да узме умјетничко име Мерилин (по Мерилин Милер), будући да Норма Џин није звучало комерцијално. За презиме је узела мајчино дјевојачко презиме. Тако је двадесетједногодишња Норма Џин Бејкер постала Мерилин Монро. Током својих првих шест мјесеци у Фоксу, Монро није добијала ангажман, али јој је Фокс продужио уговор, а наступила је у мањим улогама у филмовима „Скуда ху, скуда хеј!“ и „Опасне године“, оба из 1947. године. У Скуда ху, цио њен наступ је изрезан осим кратке појаве њеног лица кад изговара двије ријечи. Фокс није хтио обновити уговор. Монроова се вратила послу модела те је почела остваривати контакте у Холивуду.

Године 1948, је наступила у мјузиклу Колумбија пикчерса, Даме из хора, али нискобуџетни филм није остварио већи успјех, а Монроова је опет добила отказ. Тада је упознала једног од најбољих холивудских агената, Џонија Хајда, који јој је средио нови уговор са Фоксом након што ју је МГМ одбио. Потпредсједник Фокса Дерил Ф. Зеник није био сигуран у њен потенцијал, али је попустио због Хајдове упорности. Монро је добила споредне улоге у Фоксовом филму Све о Еви и МГМ-овој Џунгли на асфалту. Иако су улоге биле мале, публика и критичари су примијетили да је Хајд урадио мању пластичну операцију на њој, за нос и браду, након стоматолошке операције.

Сљедеће двије године биле су испуњене безначајним улогама у филмовима као што су Нисмо вјенчани! и Љубавно гнијездо. Међутим, шефови -{RKO}--а искористили су њене потенцијале у продукцији Фрица Ланга, Clash by night. Након што је филм добро прошао, Фокс је искористио сличну тактику па је добила улогу рецепционерке с Керијем Грантом и Џинџер Роџерс у јефтиној комедији Хауарда Хоукса, Мајмунска посла. Критичари је више нису избјегавали, а успјех оба филма често је приписиван њеној све већој популарности.

Фокс јој је коначно 1952. године дао главну улогу у филму Не мораш да куцаш, у ком је играла поремећену дадиљу која напада девојчицу коју чува. Био је то јефтин филм Б-продукције, и иако су критике биле подијељене, тврдили су да је Монроова потврдила да је спремна за озбиљније улоге. Наступ у том филму сматра се за један од најбољих у њеној каријери.

Филмска звезда десно|300п|мини|Мерилин Монро у филму Принц и играчица (1957) Монро је потврдила како се може носити са улогама у високобуџетним филмовима кад је наступила у Нијагари из 1953. године. Филмски критичари писали су о Монроиној вези с камером колико и о злокобној причи. Играла је неуравнотежену жену која планира убиство свог мужа.

У то вријеме почеле су кружити фотографије голе Монро, које је снимио фотограф Том Кели док је тражила посао. Слике је купио Хју Хефнер, а у децембру 1953. године се појавила у првом издању Плејбоја. Због скандала у Фоксу, Монро је одлучила јавно потврдити да је на сликама заиста она. Кад ју је новинар упитао шта носи у кревету, одговорила је, „Шанел бр. 5". Кад су је питали шта је имала на себи током снимања, одвратила је, „Радио“.

Током следећих мјесеци, улоге у филмовима Мушкарци више воле плавуше и Како се удати за милионера зацементирале су њен статус на А-листи глумица те је постала једна од највећих свјетских филмских звијезда. Раскошне Техниколорове комедије утемељиле су Монроину персону глупе плавуше.

У филму Мушкарци више воле плавуше, Монро се појавила као копачица злата и плесачица Лорелај Ли, а сцена у којој пјева „Дијаманти су девојчини најбољи пријатељи“ инспирисала је певачице као што су Мадона и Кајли Миног.

У филму Како се удати за милионера, Монро се удружила са Лорен Бакол и Бети Грејбл. Глумила је кратковидну глупу плавушу, а иако је улога била стереотипна, критичари су приметили њен комичарски дух.