Агата Милан Ђурић (1971) је антиратна и активисткиња за људска права.
Једна је од пионирки ЛГБТИК+ аквитизма у Србији, где је била део прве ЛГБТ организације у Србији Аркадије, а 2001. године је основала прву ЛГБТИК+ свеукључујућу организацију у Србији, Гетен.
Прва уводи дрег уметност у Србију и оснива прву групу подршке за транс особе у овој земљи.
Агатин живот је инспирисао књигу Inga Bomber Over Skarholmen шведског писца Ханса Олсона.
Биографија Дипломирала је на Факултету драмских уметности у Београду радом „Друштвено–културална медијација, активистички и терапијски аспект” који се бави различитим облицима организовања друштвено маргинализованих група и борбом за њихова права. Током деведесетих активно је учествовала у антиратном покрету и протестима против режима Слободана Милошевића. У рад Аркадије, прве организације за афирмацију лезбијских и геј права у Србији, укључује се 1994. године.
Оснивачица је организације Гетен и ЛГБТИК СОС телефона, првих интерсекционалних програма о вишеструкој дискриминацији и група подршке за транс особе, Роме и Ромкиње, и ЛГБТ+ особе. Сарадница је различитих локалних и међународних организација. Радила је на организацији првог Прајда 2001. године.
Заједно са Душаном Маљковићем била је ауторка емисије „Гејминг”, прве радио емисије о ЛГБТ+ темема која је била део ноћног програма радија „Београд 202”. Скандинавска ЛГБТ+ организација „Тупилак” доделила је емисији награду „Хајмдал”.
Учествовала је у изради модела Закона о родном идентитету и правима интерсекс особа.
Антиратни активизам Када је започео рат на простору Југославије, Агата је имала 20 година и била је студенткиња на Факултету Драмских уметности у Београду. Тада је кренула да се прикључује анти-ратним организацијама као волонтерка, те учествовала у протестима протим режима Слободана Милошевића. Била је чланица организације ОТПОР, а учествовала је у раду организација Мост, Жене у Црном. Њен тадашњи ангажман се, између осталог, огледао у писању чланака, организовању трибина и протеста. Била је у контакту и са другим организацијама у бившим Југословенским Републикама, попут Центра зе жене жртве рата – Роса у Загребу. Одређени професори на Факултету Драмских уметности, међу којима су Мирјана Миочиновић и Филипа Давид, такође су имали битну улогу у анти-ратном покрету деведесетих. Они су својим примером су дали подстицај својим студентима, међу којима је била и Агата, да се активистички ангажују против рата, како она истиче.
Ангажовање у Аркадији Након оснивања Аркадије, прве ЛГБТ+ организације у Србији, Агата се прикључује овој организацији. Како говори, у то време је било тешко доћи до информација, али је једном приликом на радију чула интервју Дејана Небригића што је за њу било „чудесно”. Касније је упознала и активистикиње Ивану Спасић и Лепу Млађеновић, те су се са другим активистима и активисткињама састајали у посластичарници Хотела Москва, у просторијама Женских студија итд. Аркадија је тада радила на оснаживању геј и лезбејске заједнице, њиховом организовању као и афирмацији квир културе у Југославији. Неизоставни део рада Аркадије био је и антиратни активизам. Агата је истакла:
Аркадија је сарађивала и са Роза клубом из Љубљане, организацијом која се бави геј и лезбејским правима, основаном 1990. године. Неке од активности Аркадије су објављивање билтена, превођење текстова од значаја, организовање радионица, умрежавање заједница, а уследила је и сарадња са Фондом за хуманитарно право у кампањи против хомофобије, у којима је учествовала и Агата. Неке од непријатних изазова којих се Агата присећа је објављивање докумената Аркадије на Дневнику 2 Радио телевизије Београд у којима је ова организација пружила подршу ДОС-у, са циљем да се дискредитује тадашња опозиција против режима Слободана Милошевића.
Агата се у том периоду присећа иницијативе повезивања са активистима и активисткињама са Косова, у атмосфери где је комуникација са регионом била отежана.
Опасност бављења ЛГБТ+ аквитизмом деведесетих је била очита, те су претње долазиле „са различитих страна”.
Агата је споменула ситуацију када су је 2000. године пре пада Милошевићевог режима, приликом представљања Аркадије на конференцији у Букурешту, присилили је да изађе из воза на граничном прелазу у Србији, те је око десет полицајаца испитовало, те пронашло летке ОТПОР-a које је носила. Полицајци су је вређали, викали како би „Слободан Милошевић требало да све нас убије, пребије”.
Нетрепељивост према ЛГБТ+ заједници је био исказан годину дана касније, на „крвавом прајду” 2001. године, у чијој организацији је Агата учествовала.
Организација првог Прајда у Београду 2001. године Након промене режима Слободана Милошевића, ЛГБТ+ активисти и активисткиње су организовали први Београд Прајд 2001. године, које је постао познат и као „крвави” Прајд због насиља које се тада догодило над учесницама и учесницима овог догађаја. Једна од кључних особа у организацији Прајда 2001. године је била Агата.
У том периоду, према Агатиним речима, чак и организације цивилног друштва су углавном биље невољне да подрже борбу за ЛГБТ+ права, па и први Прајд.
Иако су четири пута пријављивали скуп и тражили заштиту полиције, била је послато само неколицина представника из полиције да осигура протест, иако је тада град пре Прајда био облепљен претњама организације ОБРАЗ и других неофашистичких организација.
Агата се присећа како је други део програма требало да се одржи у Студентском културном центру, те Агата описује да су нападали ову институцију попут „дивљих звери” те су се чули и пуцњеви.
Ипак, организовање Прајда 2001. године описује као револуционаран чин који је отворио врата даљој борби за права ЛГБТИQ+ особа у Србији.
Зоран Ђинђић тада није директно осудио насиље које се догодило, није уследило кривично гоњење људи који су били одговорни за насиље током Прајда. Јавну осуду поводом насиља пружили су Биљана Србљановић, Борка Павићевић, Филип Давид, Владимир Арсенијевић, Јасмина Тешановић, Србијанка Турајлић. Биљана Србљановић је тада звала културне и образовне институције да учествују у саопштењу осуде насиља, Борка Павићевић је уступила организаторима простор Центра за културну деконтаминацију на конференцији за медије након прајда, а Србијанка Турајлић је јавно осудила нереаговање тадашњих политичара, попут Војислава Коштунице.
Следећи Прајд је уследио 2004. године, а Агата је тада била консултаткиња јер се тек вратила из Ирске где је радила у Центру за изградњу мира и поверења.
Увођење Дрег културе у Србију Агата је и прва транс квир перформерка у Србији која наступа под именом „Вива ла Дива”, чиме упознаје културу у Србији са дрег изведбом. У оквиру колектива „Квир Београд” освојила је прву награду на фестивалу „Трансфебјулос” у Лондону. Једна је од учесница у филму „Дрег уместност у Београду” продукцијске куће „Вајс”.
Крајем деведесетих Агата уводи дрег културу у Србију. Желела је да актуелизује овај део квир културе, обзиром да када је у питању и Стоунволска револуција, предводиле су је дрег краљице и транс жене. Агатин први наступ се десио захваљујући позиву Жаране Папић, а касније је наставила да наступа у оквиру разних организације и клубова.
На њеним наступима, организованим у кабаретској форми, Агата је говорила о разним питањима ЛГБТ+ егзистенције, са укључивањем глумачких и музичких делова.
Касније се формирао колектив Квир Београд, са којима је Агата организовала фестивал у Центру за Културну деконтаминацију и РЕX-у, који су се бавили темама антимилитаризма, антифашизма, сексуалног рада, феминизма… Са Квир колективом је наступала на фестивалима широм Европе, у Лондону, Берлину, Грацу, а чак и у Белорусији.
Оснивање организације Гетен Агата је 2000. године започела процес оснивања Гетена, као прву свеукључујућу за ЛГБТИQ+ људе организацију у Србији. Иако је још деведесетих желела да организује групу подршке за транс особе инспирисана деловањем Мерлинке, то се десило тек оснивањем Гетен-а. Организовала је прву групу подршке за транс особе у Србији.
Гетен је званично регистрован 2001. године. У оквиру рада ове организације су спровођена и прва истраживања у Србији која су укључивала и транс заједницу.
Референце
Спољашње везе Држава условљава транс особе, одлучује о нама без нас (Данас, 20. јун 2020)
Категорија:Рођени 1971. Категорија:Уметници из Београда Категорија:ЛГБТ+ особе из Србије Категорија:Српски борци за људска права Категорија:Трансродне особе Категорија:Активисти за права ЛГБТ+ особа из Србије