Вахида Маглајлић (Бања Лука, 17. април 1907 — Мала Крупска Рујишка, код Босанског Новог, 1. април 1943) била је револуционарка, борац за права жена, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Потицала је из угледне бањалучке породице и била најстарије дете кадије Мухамеда Маглајлића. Након основне школе је завршила Женску стручну школу. Од ране младости се борила против заосталих и конзервативних схватања о женама, а посебно се борила за бољи положај Муслиманки. Преко браће, који су се школовали у Сарајеву и Загребу, упознала се са радничким покретом и комунизмом. Средином 1930-их година се укључила у акције Женског покрета у Бањалуци и била једна од првих Муслиманки, које су учествовале у акцијама револуционарног радничког покрета. Активно је радила и у организацији Црвена помоћ, а маја 1941. године је била примљена у чланство Комунистичке партије.
Након окупације, активно је деловала у Народноослободилачког покрету, због чега је у октобру 1941. била ухапшена од стране усташа. Након два месеца мучења у бањалучкој „Црној кући”, успела је да побегне из затвора и пребаци се у Бањалучки партизански одред на Чемерници. Потом се на ослобођеној територији бавила политичким радом, делујући међу народом, углавном женама, у Подгрмечу и Цазинској Крајини.
На Првој конференцији Антифашистичког фронта жена, децембра 1942. године била је изабрана у чланство Централног одбора АФЖ. Као члан Среског комитета КПЈ за Сански Мост и Босански Нови, деловала је у Цазинској Крајини. Почетком Четврте непријатељске офанзиве, јануара 1943, заједно са народом и партизанима се повукла преко Шатора у Гламоч и Ливно. По задатку КПЈ се вратила у Босански Нови и наставила са илегалним радом.
Погинула је априла 1943. године у околини Босанског Новог, приликом изненадног немачко-домобранског напада на Дванаесту крајишку ударну бригаду. У току Народноослободилачког рата погинула су тројица њене браће — Џевад, Муниб и Неџиб Маглајлић.
За народног хероја проглашена је 20. децембра 1951. године.
Биографија Рођена је 17. априла 1907. године у Бањалуци, као најстарије дете у породици Мухамеда Маглајлића и његове супруге Ћамиле, рођене Зилчић. Поред Вахиде, они су имали још осморо деце, синове — Екрема, Џевада, Муниба, Назима, Османа, Неџиба и Алију, као и ћерку Мунибу. Породица Маглајлић је била једна од најстаријих и најугледнијих муслиманских породица у Бањалуци, а њихова кућа се налазила у Маглајлића сокаку у центру града. Вахидин отац Мухамед Маглајлић је био кадија и председник Шеријатског суда и спадао је у ред образованијих Муслимана. Заједно са супругом, коју је упознао током школовања у Сарајеву, настојао је да се њихова деца школују, па је најстарији син Екрем отишао на студије у Загреб, док су се Муниб и Џевад школовали у Бањалуци. Вахида је након четворогодишње основне школе (мектеб), завршила Женску стручну школу у Бањалуци. Њена првобитна жеља је била да похађа Стручну учитељску школу у Загребу, али јој патријархална схватања њеног оца то нису дозвољавала. Према тада важећим верским обичајима, женском детету је до удаје место било у родитељској кући, па је сама чињеница да се Вахида школовала након завршетка основне школе била помало необична за средину у којој су живели.
Још као мала Вахида је показала склоност ка ручном раду, који је додатно усавршила у Женској стручној школи, па је у средини где је живела била позната по томе што је веома брзо успевала да на белој тканини извезе цветове и шаре. Ипак знања стечена у основној и стручној школи јој нису била довољна и имала је велику жељу за даљим школовањем. Иако се помирила са чињеницом да се не може школовати, трудила се да у њену патријархалну породицу уведе нова грађанска схватања и обичаје. Један од првих новитета који је увела у породичној кући била је замена софре столом, који је до тада стајао као украс у једном делу куће. Волела је доста да чита, а волела је и друштво, па је умела често да организује посела у породичној кући, где се окупљао већи број жена разних година. Такође, знала је и да организује излете младих, а волела је да помаже рођацима и комшијама приликом организовања већих прослава, свадби или сахрана. Упела је најпре да убеди оца да је пусти да излази без зара, а потом је била једна од првих младих Муслиманки која је скратила косу. Њен пример је касније прихватило још неколико њених другарица и рођака.
Политичка активност Вахидин брат Екрем Маглајлић, још као ученик бањалучке гимназије је приступио омладинском револуционарном покрету и постао члан тада илегалног Савеза комунистичке омладине (СКОЈ), а касније током студија на Универзитету у Загребу је наставио револуционарну активност кроз студентски покрет и постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Екремов политички ангажман, сметао је његовом оцу Мухамеду, који као веома патријархалан и религиозан човек није прихватао комунизам, пре свега због његовог односа према религији. Не желећи да пред оцем прикрива своја политичка убеђења, Екрем је често долазио у сукоб са оцем, због чега је био и истериван из куће. Занимајући се за разлог сукоб између оца и брата, Вахида је почела да чита литературу коју је узимала од брата и постепено је добијала прва сазнања о радничком покрету и комунизму, постајући и сама његов присталица, јер су јој се идеје комунизма учиниле блиским у борби против патријархалних навика.
300px|мини|десно|Венчање Фадила Шерића и Мунибе Маглајлић, априла 1940. године. Горњи ред, слева надесно — Назим, Џевад, Екрем, Муниб, Муниба, Фадил Шерић, Осман и Неџиб. Доњи ред, слева надесно — Алија, Ружа (супруга Екремова) и Вахида И остала Вахидина браћа су се прикључила омладинском револуционарном покрету и потом деловала у Радничко културно-уметничком друштву „Пелагић”, Радничком спортском клубу „Борац”, Клубу академичара Бањалуке, Спортско-рекреативном друштву „Пријатељ природе” и другим организацијама, које су биле под утицајем тада илегалне Комунистичке партије. Средином 1930-их година, следећи пример своје млађе браће, Вахида Маглајлић се прикључила Женском покрету у Бањалуци. Својим активним радом, веома брзо је омасовила рад овог покрета, а посебно међу Муслиманкама. Организовала је скупове девојака и млађих жена по Горњем Шехеру и са њима радила на разбијању разних предрасуда. Велику пажњу посветила је борби против неписмености, која је била висока међу Муслиманкама, јер се нису школовале. Руководила је пописом неписмених Муслиманки ради окупљања на аналфабетске курсеве, који су били организовани кроз друштва „Гајрет” и „Узданица”. Током 1939. и 1940. године партијска организација КПЈ у Бањалуци је организовала бесплатне курсеве за око 150 ученика, који су ишли на поправни испит. Овим курсом руководио је Осман Карабеговић, студент медицине, а знатну помоћ око организације и проналажења просторија у којима је одржан курс дала је Вахида Маглајлић.
Илегaлна организација Комунистичке партије Југославије у Бањалуци је након првих година Шестојануарске диктатуре, обновљена средином 1930-их година, а бањалучки комунисти су истовремено радили на проналажењу легалних облика рада, па је са циљем окупљања жена и девојака око политике КПЈ октобра 1935. године, било формирано друштво „Женски покрет”. Ова феминистичка организација је у почетку окупљала пар десетина чланица — радница, службеница, студенткиња, напредних грађанки, које су углавном биле чланице КПЈ или су долазиле из породица чланова и симпатизера КПЈ. Активним друштвеним радом својих чланица и ширењем политике борбе за измену правног и политичког положаја жена, ово друштво је успело да окупи преко 200 чланица, које су долазиле из српских, хрватских и муслиманских породица. Активности овог покрета, бањалучка организација КПЈ је придавала велики значај, с обзиром да је у Бањалуци тада деловало још неколико женских друштава, која су била на националној или верској основи, попут Кола српских сестара, Хрватске жене, као и женских секција при муслиманској организацији „Гајрет”.
Своју активност у Женском покрету Вахида је започела у Омладинској секцији, док су покретом руководиле Наталија Јовић, професорка бањалучке гимназије и Невенка Врањешевић, учитељица. Поред њих у покрету су биле активне и лекарка Даница Перовић, Ружа Маглајлић, Драгица и Љубица Мркоњић, Душанка Ковачевић, Милена Рајчић, Фахира Фејзагић, Ајша Карабеговић и др. Након успешно организованих аналфабетских течајева, Женски покрет је 1938. године започео борбу за политичка права жена. У сарадњи са другим грађанским партијама, сакупљани су потписи за Резолуцију којом се захтевала право гласа за жене, а у сали биоскопа „Луксор” одржан је збор жена на коме су поред председнице покрета Наталије Јовић говорили — Војислав Кецмановић, у име Демократске странке, инжењер Војшић у име Земљорадничке странке, Павао Радан у име Уједињеног радничког синдиката и др. Под руководством др Данице Перовић, била су организована два санитетска курса која је завршило око 40 чланица Женског покрета, међу којима и Вахида. Многе од полазница овог курса су касније учествовале у Народноослободилачкој борби и погинуле као партизанске болничарке. Вахида је активно учествовала у сакупљању средстава за организацију „Црвена помоћ”, а 27. марта 1941. је била учесница демонстрација у Бањалуци на којима се протестовало против Тројног пакта и на којима је дата подршка војном пучу. Носила је тада транспарент на коме је писало Хоћемо да бранимо земљу. Маја 1941. године, Рада Врањешевић је Вахиду, заједно са Васом Бутозаном, примила у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
Илегални рад у Бањалуци Након окупације Краљевине Југославије и успостављања марионетске Независне Државе Хрватске (НДХ), у чијем се саставу нашла и Бања Лука, у граду је била успостављена усташка власт на челу са стожерником Виктором Гутићем, који је следећи првобитни усташки план о проглашењу Бањалуке за главни град НДХ, отпочео са масовним „чишћењем” града од Срба и Јевреја. Најпре се почело са масовним исељавањем Срба и пљачкањем њихове имовине, прогоном Јевреја и хапшењем свих политичких неподобних људи, а потом се наставило масовним покољима Срба. Од првих дана окупације, Вахида Маглајлић је активно радила на организовању Народноослободилачког покрета (НОП), а након што је маја 1941. године била примљена у Комунистичку партију, активно се укључила у припреме за организовање оружаног устанка, с обзиром да је Бањалука била центар одакле се руководило припремама устанка и оружаном борбом у Босанској крајини.
Користећи своја познанства из Женског покрета, активно је радила на прикупљању оружја, муниције, санитетског материјала, одеће, обуће и другим стварима потребним за прве тада формиране партизанске одреде. Кућу свог оца, која у прво време окупације није била сумњива окупационим властима, претворила је у значајан центар Народноослободилачког покрета у Бањалуци. Овде је било складиште прикупљене хране, обуће, одеће, санитетског материјала и оружја, али и пункт за одржавање партијских веза. После окупације, Вахида је поново почела на носи зар, који јој је омогућавао лакше кретање по Бањалуци, али и то да не упада у очи агентима Усташке надзорне службе. Њен задатак био је и одржавање везе са Ђуром Пуцаром Старим, секретаром Обласног комитета КПЈ за Босанску крајину и члановима Месног комитета КПЈ за Бањалуку.