Грци муслимани (), такође познати као гркофони муслимани, јесу муслимани грчког етничког порекла чије усвајање ислама (а често и турског језика и идентитета) датира из тог периода османске владавине на јужном Балкану. Они се првенствено састоје од потомака елитног отоманског јаничарског корпуса и преобраћеника на ислам из отоманског доба из Грчке Македоније (нпр. Валахади), Крита (критски муслимани) и североисточне Анадолије и Понтских Алпа (Понтски Грци). Тренутно се налазе углавном на западу Турске (посебно у регионима Измира, Бурсе и Једрена) и на североистоку (посебно у регионима Трабзон, Гумушхане, Сивас, Ерзинџан, Ерзурум и Карс).
Упркос свом етничком грчком пореклу, савремени грчкофони муслимани Турске су се стално асимилирали у муслиманско становништво које говори турски. Значајан број грчкофоних муслимана, не само старији, већ чак и млади људи, задржали су знање о својим грчким дијалектима, као што су критски и понтски грчки. Због њиховог постепеног потурчења, као и блиске повезаности Грчке и Грка са православним хришћанством и њиховог статуса као историјске, војне претње Турској Републици, врло мало њих ће вероватно себе назвати грчким муслиманима. У Грчкој се муслимани који говоре грчки обично не сматрају припадницима грчке нације.Mackridge, Peter (2010). Language and national identity in Greece, 1766–1976. Oxford University Press. стр. 65
У касном отоманском периоду, посебно након грчко-турског рата (1897), неколико заједница грчкофоних муслимана са Крита и јужне Грчке такође је пресељено у Либију, Либан и Сирију, где су, у градовима попут Ал Хамидија, неки од старија генерација и даље говори грчки. Историјски гледано, грчко православље се повезивало са Ромиос (тј. Грком), а ислам са Турчинством, упркос етничкој припадности или језику.
Већина муслимана који говоре грчки у Грчкој отишла је у Турску током 1920-их година током размене становништва према Конвенцији о размени грчког и турског становништва (у замену за хришћане који говоре турски као што су Караманлиди). Због историјске улоге, етничка припадност или језик је била главни фактор који се користио током размене становништва. Сви муслимани који су напустили Грчку сматрани су „Турцима“, док су сви православни који су напуштали Турску сматрани „Грцима“, опет без обзира на њихову етничку припадност или језик. Изузетак је направљен за домородачке муслиманске Помаке и Турке из западне Тракије који живе источно од реке Нестос у источној Македонији и Тракији, северна Грчка, које је грчка влада званично признала као верску мањину.
У Турској, где живи већина муслимана који говоре грчки, постоје различите групе грчких муслимана, неки аутохтони, неки из делова данашње Грчке и Кипра који су мигрирали у Турску у оквиру размене становништва или имиграције.
Мотиви за прелазак на ислам По правилу, Османлије нису захтевале од Грка или било које друге неисламске групе да постану муслимани. У ствари, они су то обесхрабрили, јер би се дими (немуслимански становник) могао лакше искористити на различите начине.
Опорезивање Дими су били подложни великом порезу на џизију, који је износио око 20%, наспрам муслиманског зеката који је износио око 3%. Други велики порези били су дефтер и испенџа и харач, при чему је издат документ у којем се наводи да „ималац ове потврде може да држи главу на раменима пошто је платио порез Χαρατσι за ову годину...“ Сви ови порези су нестајали ако би особа прешла на ислам.Νικόλαος Φιλιππίδης (1900). Επίτομος Ιστορία του Ελληνικού Έθνους 1453–1821. Εν Αθήναις: Εκ του Τυπογραφείου Α. Καλαράκη. Ανακτήθηκε στις 23 Ιουλίου 2010.
Данак у крви Немуслимани су такође били подвргнути пракси попут данка у крви, у којој су Османлије узимале хришћанске дечаке из њихових породица и касније их претварали у ислам са циљем да одаберу и обуче оне најспособније за водеће позиције у османском друштву.
Правни систем Још једна корист коју су конвертити добили је боља правна заштита. Османско царство је имало два одвојена судска система, исламски суд и неисламски суд, при чему су одлуке првог замениле оне другог. Пошто су немуслимани били забрањени на исламском суду, они нису могли да бране своје случајеве и били су осуђени на сваки пут да изгубе.
Могућности за послове Конверзија је такође донела веће изгледе за запошљавање и могућности напредовања у отоманској владиној бирократији и војсци. Касније су ови људи постали део муслиманске заједнице милет система, који је био уско повезан са исламским верским правилима. У то време, људи су били везани за своје милете својом верском опредељеношћу (или својим конфесионалним заједницама), а не етничким пореклом. Муслиманске заједнице су напредовале под Отоманским царством, а како отомански закон није признавао такве појмове као што је етничка припадност, муслимани свих етничких група уживали су потпуно иста права и привилегије.
Избегавање ропства Током грчког рата за независност, отоманске египатске трупе под вођством египатског Ибрахим-паше опустошиле су острво Крит и грчка села Мореје, где су муслимански египатски војници поробили огроман број хришћанске грчке деце и жена. Ибрахим је организовао масовно превођење поробљене грчке деце у ислам. Поробљени Грци су касније пребачени у Египат, где су продати. Неколико деценија касније, 1843. године, енглески путник и писац сер Џон Гарднер Вилкинсон описао је стање поробљених Грка који су прешли на ислам у Египту:
Бели робови — У Египту постоје бели робови и робови обојених боја. [...] Има [на пример] неких Грка који су одведени у рату за независност. [...] У Египту, официри у рангу су углавном слободни робови. Видео сам у базарима у Каиру грчке робове који су били отргнути из своје земље, у време када је требало да добије своју слободу; Видео сам их касније како имају скоро све најважније цивилне и војне оцене; и неко би могао бити готово у искушењу да помисли да њихово ропство није несрећа, када би се могао заборавити туга њихових родитеља што су их видели одведене, у време када су се надали да ће им завештати веру ослобођену прогона и препорођену земља.
Велики број Грка и Словена постао је муслимански да би избегли ове невоље. Прелазак на ислам је брз, а Отоманско царство није чувало обимну документацију о религијама својих појединачних поданика. Једини услов је био да знате турски, да кажете да сте муслиман и да се можда обрежете. Обраћеници би такође могли да сигнализирају своје преобраћење носећи светлију одећу коју преферирају муслимани, а не сиву одећу хришћана и Јевреја у царству.
Грчки језик има посебан глагол, τουρκευω (тоуркево), који значи „потурчити се“. Еквивалент у српском и другим јужнословенским језицима је турчити (несвршено) или потурчити (свршено). Лажне конверзије су биле уобичајене; објашњавају зашто многи људи на Балкану имају турска презимена са суфиксима попут -оглу.
Грчки муслимани Понта и Кавказа Географска дисперзија Понтски грчки (који се на Понту назива Ρωμαιικα (Ромеика), а не Ποντιακα (Понтиака) као што је то у Грчкој), говоре велике заједнице понтског грчког муслиманског порекла, које се простиру у близини јужне обале Црног мора. Гркофони понтски муслимани се налазе у провинцији Трабзон у следећим областима:Mackridge. Greek-speaking Moslems of north-east Turkey. 1987. стр. 115-116.
У граду Тоња и у шест села Тоња округа. У шест села општинског ентитета Бешкој у централном и Кепрубаши округу Сурмене. У девет села долине Гаљане у Мачком округу. Ови грчкофони муслимани су пресељени тамо у напуштене некадашње грчке православне понтске настамбе из области Бешкоја након разорне поплаве 1929. године. У долини Оф, која садржи највећи скуп говорника понтског језика. У округу Чајкара постоје 23 грчкофона муслиманска села, иако су због миграције ови бројеви варирали; према изворним говорницима тог подручја, било је око 70 грчкофоних муслиманских села у округу Чајкара. Дванаест грчкофоних муслиманских села се такође налази у округу Дернекпазарı. У другим насељима као што су Ризе (са великом концентрацијом у округу Икиздере), Ерзинцан, Гумусхане, делови провинције Ерзерум, и провинција бившег Руског царства, област Карс и Грузија.
Данас ови муслимани који говоре грчки себе сматрају и идентификују као Турци. Без обзира на то, велики број њих је задржао знање и/или течно говори грчки, који је и даље матерњи језик чак и младим понтским муслиманима. Мушкарци су обично двојезични на турском и понтском грчком, док многе жене говоре једнојезично понтски грчки.
Историја Многи понтски староседеоци су претворени у ислам током прва два века након отоманског освајања региона. Заузимајући високе војне и верске положаје у царству, њихова елита је била интегрисана у владајућу класу империјалног друштва. Преобраћено становништво је прихватило отомански идентитет, али су у многим случајевима људи задржали своје локалне, матерње језике. Године 1914, према званичним проценама Васељенске Патријаршије, само на Понту је избројано око 190.000 грчкофоних муслимана. Током година дошло је до тешке емиграције из региона Трабзона у друге делове Турске, у места као што су Истанбул, Сакарија, Зонгулдак, Бурса и Адапазари. Дошло је и до емиграције из Турске, на пример у Немачку као гастарбајтери током 1960-их.
Лингвоними У Турској се понтске грчке муслиманске заједнице понекад називају Рум. Међутим, као и са Јунан (на турском за „грчки“) или са енглеском речју „грчки“, овај термин „у Турској се повезује са Грчком и/или хришћанством, а многи понтски грчки муслимани одбијају такву идентификацију. Ендоним за понтски грчки је Ромеика, док су Румца и/или Румцика турски егзоними за све грчке дијалекте који се говоре у Турској. Оба су изведена од ρωμαιικα, буквално „римског“, али се односи на Византинце. Савремени Грци свој језик називају ελληνικα (хеленика), што значи „грчки“, апелат који је заменио претходни термин Ромејка почетком 19. века. У Турској се стандардни модерни грчки зове Yunanca; старогрчки се назива или Eski Yunanca или Grekçe.Hakan. The Pontic Greek spoken by Muslims. 2013. стр. 133.
Религијска пракса Према раду Хита В. Лоурија о османским пореским књигама, већина „Турака“ у Трабзону и региону Понтских Алпа у североисточној Анадолији је понтског грчког порекла. Гркофони понтски муслимани су познати у Турској по својој конзервативној привржености сунитском исламу ханефијске школе и познати су по томе што су дали многе учитеље Курана.Mackridge. Greek-speaking Moslems of north-east Turkey. 1987. стр. 117. Суфијски редови као што су Кадири и Накшбанди имају велики утицај.
Критски муслимани thumb|Критски муслимани, 19-20. век. Термин Критски Турци (, ) или Критски муслимани () односи се на муслимане који говоре грчки који су стигли у Турску после или нешто пре почетка Турске Грчка владавина на Криту 1908. а посебно у контексту споразума о размени грчког и турског становништва из 1923. године. Пре пресељења у Турску, погоршани комунални односи између критских грчких хришћана и грчкофоних критских муслимана натерали су ове последње да се идентификују са отоманским, а касније и турским идентитетом.
Географска дисперзија Критски муслимани су се углавном населили на обали, која се протеже од Чанакалеа до Искендеруна. Османлије су Османлије преселиле значајан број у друге области под контролом Османлија широм источног Медитерана након успостављања аутономне Критске државе 1898. Већина је завршила у приморској Сирији и Либану, посебно у граду Ал-Хамидија у Сирији (названом након османског султана који их је тамо населио) и Триполи у Либану, где многи и даље говоре грчки као матерњи језик. Други су пресељени у Отоманску Триполитанију, посебно у источне градове попут Сузе и Бенгазија, где се разликују по грчким презименима. Многи од старијих чланова ове последње заједнице још увек говоре критски грчки у својим домовима.