Устав од 3. маја 1791.

Устав од 3. маја 1791. (, ), под називом Закон о управљању (), био је устав који је усвојио Велики Сејм („Четворогодишњи Сејм“, који се састао 1788–92) за Пољско-Литвански Комонвелт, двојну монархију коју чине Круне Краљевине Пољске и Велике Кнежевине Литваније. Устав је осмишљен да исправи политичке мане Комонвелта. Томе је претходио период агитације за — и постепено увођење — реформи, почевши од сазивног Сејма 1764. и избором који је те године уследио за Станислава Августа Поњатовског, последњег краља Комонвелта.

Устав је настојао да спроведе ефикаснију уставну монархију, уведе политичку једнакост између грађана и племства и стављање сељаке под заштиту владе, ублажавајући најгоре злоупотребе кметства. Забрањивао је погубне парламентарне институције као што је либерум вето, који је Сејм ставио на милост и немилост сваког посланика, који је могао ставити вето и тако поништити све законе које је тај Сејм усвојио. Суседи Комонвелта су непријатељски реаговали на усвајање устава. Краљ Фридрих Вилхелм II раскинуо је савез Пруске са Пољско-литванским Комонвелтом. Удружио се са царском Русијом Катарине Велике и Тарговичком конфедерацијом пољских магната против реформи да би победио Комонвелт у Пољско-руском рату 1792.

Устав из 1791. био је на снази мање од 19 месеци. Гроднонски сејм који се састао 1793. прогласио га је ништавим и неважећим, иако је законско овлашћење Сејма да то учини била упитно. Друга и трећа подела Пољске (1793, 1795) на крају су окончале суверену егзистенцију Пољске до краја Првог светског рата 1918. Током те 123 године, Устав из 1791. помогао је да се одрже аспирације Пољске за коначно обнављање суверенитета земље. Према речима двојице његових главних аутора, Игнаћија Поточког и Хуга Кололонтаја, Устав из 1791. био је „последња воља и тестамент отаџбине која се гаси“.

Устав од 3. маја 1791. комбиновао је монархијску републику са јасном поделом извршне, законодавне и судске власти. Генерално се сматра првим европским и другим модерним писаним националним уставом у Европи, после Устава Сједињених Држава који је ступио на снагу 1789. године.

Позадина

мини|300x300пиксел|Устав од 3. маја 1791., Јан Матејко. Први план: Краљ Станислав Август (лево) улази у катедралу Светог Јована у Варшави, где ће се посланици заклети да ће поштовати Устав. Позадина: Краљевски замак, где је управо усвојен Устав. Пољски конституционализам се може пратити од 13. века, када је владавина консензусом и репрезентацијом већ била добро успостављена у младој пољској држави. Појава парламентарних тела, сејма и сејмикија, уследила је у првој половини 16. века. До 17. века, пољску правну и политичку традицију окарактерисалу су као парламентарне институције и систем контроле и равнотежа државне власти, која је и сама била ограничена децентрализацијом. Идеја о друштвеном уговору оличена је у текстовима као што су Хенрицијански чланци и Пацта цонвента; концепт индивидуалних слобода; и схватање да монарх дугује дужности својим поданицима. Овај систем, који је првенствено користио пољском племству (шљахта), постао је познат као „Златна слобода“.

Крај златног доба Устав из 1791. био је одговор на све опаснију ситуацију у Пољско-литванској заједници која је само век раније била велика европска сила и још увек највећа држава на континенту. Деведесетих година 15. века, на врхунцу демократије племића, дворски проповедник краља Сигисмунда III Васе — језуита Пјотр Скарга — осудио је слабости Комонвелта. У истом периоду, писци и филозофи као што су Анджеј Фрич Модрзевски и Ваврзињец Грзимала Гослицки, и реформски покрет egzekucja praw (Извршење закона) који је предводио Јан Замоиски заговарали су политичке реформе. Године 1656, у ономе што је постало познато као Лвовска заклетва, Сигисмундов син краљ Јан II Казимир Васа дао је свечан завет у име целе Пољско-литванске заједнице да ће ослободити пољске сељаке „од неправедних терета и угњетавања“. Док се борио са Сејмом, Јан Казимир је 1661. године — у чијој су владавини били веома разорни ратови и опструкционизам од стране племства — тачно предвидео да Комонвелту прети опасност да ће бити подељен од стране Русије, Бранденбурга и Аустрије.

Како Сејм није успео да спроведе довољно реформи, државна машинерија је постајала све више нефункционална. Значајан узрок пропасти Комонвелта био је либерум вето („слободни вето“), који је од 1652. дозвољавао сваком посланику Сејма да поништи све законе које је тај Сејм донео. Као резултат тога, посланици које су поткупили магнати или стране силе — првенствено из Руске империје, Краљевине Пруске и Француске, која је имала сталну револуцију — или посланици који су веровали да живе у „златном добу“ без преседана, паралисали су владу Комонвелта за преко једног века. Претња либерум вета могла је бити превазиђена само успостављањем „конфедеративног сејма“, који је био имун на либерум вето. Декларација да сејм или чини „конфедерацију“ или припада једној, била је смишљање које су страни интереси у 18. веку увелико користили да изнуде законодавни исход.

Почетком 18. века, магнати Пољске и Литваније су контролисали државу, обезбеђујући да се не спроведу никакве реформе које би могле да ослабе њихов привилеговани статус („Златне слободе“). Неефикасни монарси који су изабрани на престо Комонвелта почетком 18. века, Август II Јаки и Август III од Пољске из куће Ветин, нису побољшали ствари. Ветинови, навикли на апсолутну владавину која је практикована у њиховој родној Саксонији, покушали су да владају застрашивањем и употребом силе, што је довело до низа сукоба између њихових присталица и противника — укључујући још једног претендента на пољски престо, краља Станислава Лешћинског. Ти сукоби су често имали облик конфедерација — легалних побуна против краља дозвољених Златним слободама — укључујући Варшавску конфедерацију (1704), Сандомјешку конфедерацију, Тарногродску конфедерацију, Џиковску конфедерацију и Рат за пољско наслеђе. Само 8 од 18 заседања Сејма током владавине Августа II (1694–1733) донело је законе. Током 30 година за време владавине Августа III, само једно заседање је могло да донесе закон. Влада је била близу колапса, што је довело до израза „пољска анархија“, а земљом су управљали покрајински сабори и магнати.

Друге реформске покушаје у Ветин ери водили су појединци као што су Станислав Дунин-Карвицки, Станислав Антони Шчука, Казимјеж Карвовски и Михал Јозеф Масалски; ови су се углавном показали као узалудни.

Ране реформе мини|Краљ Станислав Аугуст Поњатовски, главни аутор Устава од 3. маја 1791., годину дана касније, он је пристао на његову пропаст; Уставобранитељи су ово сматрали велеиздајом, према члану VII Устава и шестом одељку (секто) члана VIII, и према Декларацији окупљених сталежа од 5. маја 1791. године. Просветитељство је у великој мери утицало на размишљање утицајних кругова Комонвелта током владавине (1764–95) њеног последњег краља, Станислава II Августа Поњатовског. Краљ је био „просвећени“ пољски магнат који је био посланик у неколико Сејмова између 1750. и 1764. и имао је дубље разумевање пољске политике од претходних монарха. Конвокцијски сејм из 1764. године, који је изабрао Поњатовског на престо, контролисала је реформистичка династија Чарторијски, а подржавале су га руске војне снаге које су позвали Чарторијски. У замену за доношење декрета који су им повољни, Руси и Пруси су дозволили да конфедеративни сазив Сејм спроведе низ реформи, укључујући слабљење либерум вета и његово више не примењивање на трезор и економска питања. ] Свеобухватнији реформски пакет представио је Анџеј Замојски, али противљење Пруске, Русије и пољског племства осујетило је овај амбициозни програм, који је предлагао да се о свим предлозима одлучује већином гласова.

Делимично зато што је његов избор наметнула царица Катарина Велика, политичка позиција Поњатовског била је слаба од самог почетка. Наставио је са опрезним реформама, као што су успостављање фискалних и војних министарстава и увођење националне царинске тарифе, која је убрзо напуштена због противљења Пруског Фридриха Великог. Ове мере је већ одобрио сазив Сејм; више законодавних и извршних побољшања инспирисаних Фамилијом или Краљем спроведено је током и после Сејма 1764. године.

Магнати Комонвелта гледали су на реформу са сумњом, а суседне силе, задовољне пропадањем Комонвелта, гнушали су се помисао о поновној и демократској моћи на својим границама. Пошто је армија Комонвелта смањена на око 16.000, њеним суседима је било лако да директно интервенишу — царска руска армија је бројала 300.000, а пруска војска и царска аустријска војска имале су по 200.000.

Руска царица Катарина и пруски краљ Фридрих II изазвали су сукоб између чланова Сејма и краља око грађанских права за верске мањине, попут протестаната и грчких православаца чије је положаје, које је Варшавска конфедерација 1573. гарантовала једнака католичкој већини, знатно се погоршао. Катарина и Фридрих су изјавили да подржавају шљахту и њихове „слободе“, а до октобра 1767. године руске трупе су се окупиле изван Варшаве у знак подршке конзервативној Радомској конфедерацији. Краљ и његови присталице нису имали другог избора осим да пристану на руске захтеве. Током Сејма Рјепњина (названог по незванично председавајућем руском амбасадору Николају Репњину) краљ је прихватио пет „вечних и непроменљивих принципа“ за које је Катарина обећала да ће их „за сва времена штитити у име слобода Пољске“: избор краљева, право либерум вета, право на одрицање од верности и подизање побуне против краља (рокоша), ексклузивно право шљахте да има функције и земљу и власт земљопоседника над својим сељацима. Тако су све привилегије („Златне слободе“) племства које су учиниле Комонвелт неуправљивим биле загарантоване као непроменљиве у кардиналним законима. Кардиналне законе и права „верских неистомишљеника“ које је донео Репњинов сејм гарантовала је лично царица Катарина. Овим законским актима, по први пут, Русија је формално интервенисала у уставна питања Комонвелта.

Током Сејма 1768. године, Репњин је показао небригу за локални отпор тако што је организовао отмицу и затварање Кајетана Солтика, Јозефа А. Залуског, Вацлава Рзевуског и Северин Рзевуског, свих гласних противника стране доминације и недавно прокламоване политике. Пољско-литванска заједница је правно и практично постала протекторат Руске империје. Ипак, усвојено је неколико мањих корисних реформи, враћена су политичка права верских мањина и све више се увиђала потреба за додатним реформама.

Пристанак краља Станислава Августа на руску интервенцију наишао је на извесно противљење. Дана 29. фебруара 1768, неколико магната — укључујући Јозефа Пуласког и његовог младог сина Казимјежа Пуласког — обећавајући да ће се супротставити руском утицају, прогласило је Станислава Августа лакејем Русије и Катарине и формирало конфедерацију у граду Бару. Барска конфедерација се фокусирала на ограничавање утицаја странаца у пословима Комонвелта, а прокатоличка оријентација се генерално противила верској толеранцији. Започео је грађански рат да збаци краља, али су његове нерегуларне снаге биле савладане руском интервенцијом 1772. године. лево|мини|300x300пиксел|У септембру 1773. Тадеуш Рејтан (на спрату, доле десно) покушава да спречи ратификацију Прве поделе Пољско-литванске заједнице тако што је забранио другим посланицима Сејма да уђу у салу Сејма. Слика Рејтан, Јан Матејко