мини| Јахачи са фриза Партенона, око 440. п. н. е. Скулптура античке Грчке је најважнија сачувана врста фине античке грчке уметности јер, са изузетком осликане старогрчке грнчарије, готово ниједан предмет старогрчке уметности није преживео. Модерна наука идентификује три главне фазе у монументалној скулптури у бронзи и камену: архајску (од око 650. до 480. п. н. е.), класичну (480. до 323.) и хеленистичку фазу. У свим периодима постојао је велики број грчких фигурица од теракоте и малих скулптура у металу и другим материјалима. мини| Џокеј са Артемисиона. Касно-хеленистичка бронзана статуа џокеја на коњу, Национални археолошки музеј, Атина. Грци су врло рано одлучили да је људски облик најважнији предмет за уметничка изражавања. Пошто су њихови богови имали људски облик, у уметности је постојала мала разлика између светог и секуларног — људско тело је било и световно и свето. Мушки акт Аполона или Херакла имао је само мале разлике у третману у односу на једног од олимпијских шампиона у боксу те године. Статуа, првобитно појединачна, али у хеленистичком периоду често у групама, била је доминантна форма, мада су били важни и рељефи.

Материјали лево|мини| Природни мермер До класичног периода, отприлике у 5. и 4. веку, монументална скулптура је скоро у потпуности прављена од мермера или бронзе; са ливеном бронзом која је постала омиљена за велика дела почетком 5. века; многи делови скулптуре познати само у мермерним копијама направљени за римско тржиште првобитно су направљени у бронзи. Мањи радови су били од великог броја материјала, многи од њих су били драгоцени, са веома великом производњом фигурица од теракоте. Територије античке Грчке, осим Сицилије и јужне Италије, садржавале су обилне залихе финог мермера, од којих су пентелски и паријски мермер били најцењенији. Руде за бронзу су такође биле релативно лако доступне. мини| Атина у радионици вајара који ради на мермерном коњу, атички црвенофигурални киликс, 480. п. н. е, Staatliche Antikensammlungen, Минхен И мермер и бронза се лако формирају и веома су издржљиви; мада је у већини древних култура без сумње постојала и традиција скулптуре у дрвету о којој знамо врло мало, осим акролитских скулптура, обично великих, са главом и телом од мермера, али одевним деловима у дрвету. Врло мало оригиналних бронзаних предмета је преживело, иако је последњих година поморска археологија додала неколико спектакуларних налаза, попут бронзаног Посејдона са Артемисиона и Ратника са Ријаса, који су значајно проширили савремено сазнање. Многе копије римског периода су мермерне верзије дела првобитно изливених у бронзи. Обичан кречњак је коришћен у архајском периоду, али након тога, осим у областима модерне Италије где није било локалног мермера, само за архитектонску скулптуру и декорацију. Гипс или штуко се понекад користио само за косу.

Хризелефантинске скулптуре, коришћене за храмске култне слике и луксузне радове, користиле су злато, најчешће у облику листова и слоновачу за све или неке делове (лица и руке) фигуре, а вероватно и драгуље и друге материјале, али су биле много ређе, и само су сачувани фрагменти. Многе статуе су добиле накит, што се види по отворима за причвршћивање, а држали су оружје или друге предмете од различитих материјала. мини| Млади победник (око 310. п. н. е.), изузетно очувана бронзана статуа грчког спортисте у пози Контрапост

Сликање скулптуре лево|мини| Иако данас изгледају беле, грчке скулптуре су првобитно биле осликане. Ова рестаурација боје показује како је првобитно изгледала статуа тројанског стрелца из храма Афаје на Егини. Старогрчке скулптуре су првобитно биле обојене светлим бојама; данас изгледају само беле јер су се оригинални пигменти оштетили. Референце на сликане скулптуре налазе се у читавој класичној литератури, укључујући Еурипидову Хелену у којој истоимени лик јадикује: „Кад бих само могао да одбацим своју лепоту и претпоставим ружнији аспект/начин на који бисте обрисали боју статуа." Неке добро очуване статуе још увек имају трагове своје првобитне боје и археолози могу да реконструишу како су првобитно изгледале.

Развој грчке скулптуре

Геометријски период Уобичајено се сматра да је најранија инкарнација грчке скулптуре била у облику дрвених или култних статуа од слоноваче, које је Паусанија први описао као ксоане.The term xoanon and the ascriptions are both highly problematic. A.A. Donohue's Xoana and the origins of Greek sculpture, 1988, details how the term had a variety of meanings in the ancient world not necessarily to do with the cult objects Такве статуе нису сачуване, а њихови описи су нејасни, упркос чињеници да су вероватно били објекти поштовања стотинама година. Први комад грчке статуе који је поново састављен од тада је вероватно Лефканди кентаур, скулптура од теракоте пронађена на острву Еубеја, датирана у 920. п. н. е. Статуа је прављена у деловима, пре него што је раздвојена и сахрањена у две одвојене гробнице. Кентаур има обележје на колену, што је навело истраживаче да претпоставе да би статуа могла да приказује Хирона, који вероватно клечи рањен Херакловом стрелом. Ако је тако, то би био најранији познати приказ мита у историји грчке скулптуре.

Облици из геометријског периода (око 900 до 700. п. н. е.) биле су углавном фигурице од теракоте, бронзе и слоноваче. Бронзане су углавном котлићи са троношцима и самостојеће фигуре или групе. Такве посуде су прављене техником истопљеног воска која је вероватно уведена из Сирије, и скоро све заветне понуде остављене у панхеленским светилиштима хеленистичке цивилизације Олимпије, Делоса и Делфа, иако су вероватно произведене негде другде, јер бројни локални стилови могу бити идентификовани по налазима из Атине, Аргоса и Спарте. Типична дела тог доба укључују ратника Кардице и многе коњичке статуете. Репертоар ових бронзаних дела није ограничен само на стојеће људе и коње, пошто слике на вазама тог времена такође приказују слике јелена, птица, буба, зечева, грифона и лавова. Нема натписа на геометријској скулптури од раног до средњег периода, све до појаве Мантиклосовог „Аполона“ с почетка 7. века п. н. е. пронађеног у Теби. Фигура представља стојећег човека са псеудо-дедалном формом, испод које се налази хексаметарски натпис.Μαντικλος μ' ανεθεκε ϝεκαβολοι αργυροτοχσοι τας {δ}δε|κατας· τυ δε Φοιβε διδοι χαριϝετταν αμοιϝ[αν]," transliterated as "Mantiklos m’ anetheke wekaboloi argyrotokhsoi tas dekatas; tu de Phoibe didoi khariwettan amoiw[an]" Осим новине у бележењу, ова скулптура усваја формуле оријенталних бронзаних предмета, што се види у краћем троугластијем лицу и благо напред помереној левој нози. Ово се понекад посматра као предвиђање веће изражајне слободе 7 века п. н. е. и, као таква, фигура Мантиклоса се у неким круговима назива прото-дедалском.

Архајски период мини| Клеобис и Битон, куроси архајског периода, око 580. п. н. е.Археолошки музеј Делфи. мини| Сабурофова глава, важан пример касно-архајске грчке мермерне скулптуре, и претеча правог портрета, око 550-525. п. н. е. Инспирисани монументалном каменом скулптуром старог Египта The debt of archaic Greek sculpture to Egyptian canons was recognized in Antiquity: see Diodorus Siculus, i.98.5–9. и Месопотамије, Грци су поново почели да резбаре камен. Слободно стојеће фигуре деле чврстину и фронтални став карактеристичне за источњачке моделе, али су њихове форме динамичније од оних у египатској скулптури, као на пример Дама од Оксера и Торзо Хере (рани архајски период, око 660-580 п. н. е, обе у Лувру, Париз). После око 575. п. н. е, фигуре попут ових, и мушке и женске, почеле су да носе такозвани архајски осмех. Овај израз, који није посебно прикладан за приказану особу или ситуацију, можда је био средство да се фигурама да посебна људска карактеристика.

Преовлађивале су три врсте фигура — стојећи голи младић (курос), стојећа обучена девојка (кора) и жена која седи. Сви истичу и генерализују битне карактеристике људске фигуре и показују све тачније разумевање људске анатомије. Младићи су били или гробне или заветне статуе. Примери су Аполо (Метрополитен музеј уметности, Њујорк), рано дело; Аполон из Анафија (Британски музеј), много касније дело; и Анависос курос (Национални археолошки музеј Атине). На овој статуи је видљиво више мускулатуре и скелетне структуре него у ранијим радовима. Стојеће, плаштом огрнуте девојке имају широк спектар израза, као на скулптурама у Музеју Акропоља у Атини. Њихов огртач је резбарен и осликан са деликатношћу и педантношћу уобичајеном у детаљима скулптуре овог периода.

Грци су стога врло рано одлучили да је људски облик најважнији предмет за уметничка изражавања. С обзиром на то да њихови богови имају људски облик, у уметности није постојала разлика између светог и секуларног – људско тело је било и световно и свето. Мушки акт без икаквих додатака као што су лук или штап, могао би лако бити Аполон или Херакле као и и олимпијски шампион у боксу те године. У архаичном периоду најважнији скулптурални облик био је курос. Коре су такође биле уобичајене; грчка уметност није представљала женску голотињу (осим ако је намера била порнографска) све до 4 века п. н. е.

Као и код грнчарије, Грци нису производили скулптуре само за уметничко приказивање. Статуе су наручивали или аристократски појединци или држава, и коришћене су за јавна спомен-обележја, као приноси храмовима, пророчиштима и светиштима (као што често показују натписи на статуама), или као обележја за гробове. Све статуе у архајском периоду нису имале за циљ да представљају одређене појединце. Били су то прикази идеала — лепоте, побожности, части или жртве. То су увек били прикази младића, узраста од адолесценције до ране зрелости, чак и када су стављени на гробове (вероватно) старијих грађана. Куроси су сви били стилски слични. Градације у друштвеном статусу особе која је наручила статуу су биле назначене величином, а не уметничким иновацијама.

Класични период мини| Рјаче бронзе, примери прото класичне бронзане скулптуре, Museo Nazionale della Magna Grecia, Ређо ди Калабрија мини| Артемисион бронза, за коју се сматра да је Посејдон или Зевс, око 460 п. н. е, Национални археолошки музеј, Атина. Пронашли су га рибари на обали рта Артемисијум 1928. Фигура је више од 2 м висине. У класичном периоду дошло је до револуције грчке скулптуре, коју историчари понекад повезују са популарном културом која је окруживала увођење демократије и крај аристократске културе повезане са куросима. Дошло је до промена у стилу и функцији скулптуре, заједно са драматичним повећањем техничке вештине грчких вајара у приказивању реалистичних људских облика. Позе су такође постале природније, нарочито на почетку периода. Ово је отелотворено у делима као што су Дечак Критиос (480. п. н. е.), извајан најранијим познатим коришћењем контрапоста, и Кочијаш из Делфа (474. п. н. е.), који показује прелазак на натуралистичкију скулптуру. Отприлике 500. године п. н. е, грчке статуе су све више почеле да приказују стварне људе, за разлику од нејасних интерпретација митова или потпуно измишљених заветних статуа, иако се стил у којем су биле представљене још није развио у реалистичну форму портрета. Статуе Хармодија и Аристогеитона, постављене у Атини, означавају свргавање аристократске тираније и за њих се каже да су први јавни споменици који приказују стварне појединце.

У класичном периоду такође је дошло до повећања употребе статуа и скулптура као украса зграда. Карактеристични храмови класичног доба, као што су Партенон у Атини и Зевсов храм у Олимпији, користили су рељефну скулптуру за украсне фризове, а скулптуру у кругу да би испунили троугласта поља забата. Тежак естетски и технички изазов подстакао је ауторе на путу скулптуралне иновације. Већина ових дела преживела је само у фрагментима, на пример Мермер Партенона, од којих се отприлике половина налази у Британском музеју.