мини|„Крштење Русије“. Фреска Виктора Васњецова у Саборној цркви Светог Владимира у Кијеву 1895-1896 Прекрштавање Русије је термин који у савременој историјској науци означава увођење хришћанства у Кијевску Русију као државну религију, које је крајем 10. века извршио кнез Владимир I Велики. Извори дају опречне индиције о тачном времену усвајања нове религије. Традиционално, пратећи хронологију, догађај се обично приписује 988. години и сматра се почетком званичне историје Руске Цркве (неки истраживачи сматрају да се „крштење“ догодило касније: 990. године или 991).
Један број аутора тај термин схвата на исти начин као и процес ширења хришћанства у Русији у XI-XII веку.
Појам и концепт Израз „Крштење Русије“ налази „”„”се у Повест минулих лета:„У лето 6582 (1074). Био је и други брат, по имену Јеремија, који се сећао крштења руске земље”Повесть временных лет. (Перевод Д. С. Лихачёва) // Повесть временных лет / Подгот. текста Д. С. Лихачёва; Пер. Д. С. Лихачёва и Б. А. Романова. Под ред. чл.-кор. АН СССР В. П. Адриановой-Перетц Акад. наук СССР. Ч. 1-2. — 1-е изд. Часть 1. Текст и перевод. — М.; Л., Изд-во и 1-я тип. Изд-ва Акад. наук СССР в Л., 1950. — 407 с. — (Литературные памятники).Повесть временных лет, Ипатьевский список // ПСРЛ. — Т. 2. Ипатьевская летопись. — СПб., 1908. — Стлб. 171—196.Осим тога, Повест минулих лета под 6496. годином од стварања света (отприлике 988.) има следећи текст (молитва кнеза Владимира):„Благословен Господ Исус Христос, који је заволео нове људе — руску земљу и просветио је светим крштењем.”У руској историографији Новог доба тај термин су први употребили Василиј Татишчев („крштење Словена и Русије“) и Николај Карамзин („крштење Русије“). Уз њу, коришћени су или се у литератури користе и други термини (ознаке): „Руско просвећивање“, „увођење хришћанства“, „друга Владимирова верска реформа“ итд.
Позадина мини|Долазак епископа у Кијев. Гравура Фјодора Брунија, 1839 Прелазак на хришћанство био је стандардна пракса Византије у опхођењу са ратоборним паганским народима. У 9. веку предузети су покушаји христијанизације Велике Моравске (862) и Бугарске (864-920). Покрштавањем владајуће елите, Византија је настојала да консолидује државе пагана у својој сфери утицаја и смањи опасност од војних сукоба на својим границама.
После напада Руса на Цариград (860), иста тактика је коришћена против Кијевске Русије, због чега је цариградски патријарх Фотије I послао мисионаре у Кијев.Еп. Порфирий Успенский. Четыре беседы Фотия, святейшего патриарха Константинопольского. — СПб., 1863; Никон (Лысенко). «Фотиево» крещение славяно-россов и его значение в предыстории Крещения Руси. // Богословские труды. — № 29. — 1989. — С. 27—40; Прот. Лев Лебедев. Крещение Руси. — М.: Изд-во Московской патриархии, 1987. — С. 63—76. Према неким извештајима, у то време су крштени кијевски кнезови Асколд и Дир са „бољарима“ и извесним бројем људи. Ови догађаји се понекад називају првим (Фотијевским, или Асколдовим) крштењем Русије. Према другим изворима, прво крштење у Русији догодило се за време Василија I (867-886) и патријарха Игњатија (867-877). лево|мини|Крштење Олге у Цариграду. Минијатура из Радзивилове хронике мини|Василиј Перов. „Први хришћани у Кијеву”. 1880. Слика илуструје тајне састанке хришћана у паганском Кијеву лево|мини|Владимиров разговор са грчким философом о хришћанству. Радзивилова хроника мини|Крштење кнегиње Олге. Уметник С. А. Кирилов Први владар Кијевске Русије, који је званично примио хришћанство византијским обредом, била је кнегиња Олга (према најобразложенијој верзији, 957. године, мада се предлажу и други датуми). Године 957. Олга је, са великим посланством, службено посетила Цариград, познат по опису дворских церемонија од стране цара Константина Порфирогенита у делу „Свечаност“, а са њом је био и свештеник Григорије. Цар назива Олгу владарком (архонтисом) Русије - име њеног сина Свјатослава (у списку свите се наводи „народ Свјатослава“) помиње се без титуле. Олга је тражила крштење и признање од стране Византије Русије као равноправног хришћанског царства. На крштењу је добила име Елена. Међутим, према мишљењу једног броја историчара, није одмах било могуће договорити се о савезу. Године 959. Олга је примила грчко посланство, али је одбила да пошаље војску у помоћ Византији. Исте године послала је амбасадоре немачком цару Отону I са молбом да пошаље епископе и свештенике и оснује цркву у Русији. Овај покушај играња на противречностима између Византије и Немачке био је успешан, Цариград је направио уступке склапањем обострано корисног споразума, а немачка амбасада, на челу са епископом Магдебуршким Адалбертом, вратила се без ичега, а неки од њених учесника су убијени. Руска војска је 960. године кренула у помоћ Грцима, који су се борили на Криту против Арапа под вођством будућег цара Нићифора Фоке. лево|мини|„Крштење Руса“. Минијатура из средњебугарског превода хронике Константина Манасеја (московска копија из 1345, налази се у Државном историјском музеју) мини|Иван Егинк. „Велики кнез Владимир бира веру”, 1822. године Према Василију Татишчову (на основу контроверзне Јоакимове хронике), кијевски кнез (972-978 или 980) Јарополк I Кијевски, којег су Варјази убили по наређењу његовог брата Владимира I Великог, показао је симпатије према хришћанима и хришћанству.
Археолошки подаци потврђују почетак ширења хришћанства пре званичног чина крштења Русије. Почетак христијанизације Русије документован је ширењем хришћанских старина – привесних крстова (телесних крстова), свећа и др. – углавном у свитским гробним комплексима. Забележене су од средине – треће четвртине 10. века у мрежи чворних тачака староруске државе – у градовима и гробљима (друштвени центри и трговачко-занатска насеља): у Кијеву, Гнездову (код Смоленска), Шестовици (код Чернигова), Тимерево (код Јарославља) и други. Познати су новчићи (византијски са хришћанским ликовима и оријентални, саманидски дирхеми) са аплицираним графитима (у Русији), који преносе Торов крст и чекић. Такви византијски новчићи су се носили као иконе. Осим тога, из дирхема су исклесани крстови. На предметима за домаћинство могли су бити приказани графити у виду крстова и Мјонлира. Почетну фазу христијанизације (средина друге половине 10. века) карактеришу привесци у облику крста од сребрног лима, укључујући и оне изрезбарене од дирхама. Пронађени су у Гнездову, Кијеву, Тимереву, на територији Искоростена, на некрополи Псков. Проток новчића на међународним рутама контролисао је и дистрибуирао кнежевски одред, чија је религија постала синкретична. Ово прехришћанско доба, за разлику од каснијег, може се сматрати периодом „двоверности“. У појединим сахранама племства, почињеним на паганским некрополама 10. века у посебним дрвеним „одама“ удубљеним у земљу, пронађене су свеће које одражавају хришћанске елементе погребног обреда (Гнездово, Тимерево, Шестовица).
Крштење кнеза Владимира и Кијевљана мини|„Крштење кнеза Владимира”. Фреска Виктора Васњецова у Саборној цркви Светог Владимира у Кијеву крајем 1880-их Према Повести минулих лета, пре крштења кнеза Владимира дошло је до „испитивања вере“. Године 986. кнезу Владимиру су стигли амбасадори Поволшких Бугара, нудећи му да пређе на ислам. Када су кнезу рекли о ритуалима који се морају поштовати, укључујући и забрану пијења вина, Владимир је одговорио чувеном фразом: „Русија се забавља пијући“, након чега је одбио понуду Бугара.
После Бугара дошли су Немци (странци) из Рима које је послао папа. Изјавили су да посте према снази: „ако ко пије или једе, све је на славу Божију. Међутим, Владимир их је отпустио говорећи им: „Вратите се одакле сте дошли, јер ни оци наши то не примише.
Следећи су били хазарски Јевреји који су Владимиру понудили да прихвати јудаизам. Као одговор на то, он, знајући да је Хазарија поражена од његовог оца Свјатослава, упита где је њихова земља. Хазари су били принуђени да признају да немају своју земљу – Бог их је расејао у друге земље. Владимир се одрекао јудаизма.
Тада је у Русију стигао један Византијац, којег је руски хроничар због његове мудрости назвао Филозофом. Он је руском кнезу причао о библијској историји и хришћанској вери. Међутим, Владимир још није донео коначну одлуку и консултовао се са својим најближим бојарима. Одлучено је да се вера додатно испита присуством богослужењима муслимана, Немаца и Грка. Када су се после посете Цариграду посланици вратили у Кијев, одушевљено су обавестили кнеза: „Нису знали где смо – на небу или на земљи. Као резултат тога, Владимир је направио избор у корист хришћанства по грчком обреду.
Према Повести минулих лета, 6496. године од стварања света (то јест, отприлике 988. године нове ере),Иная датировка и несколько отличные обстоятельства крещения князя и киевлян приведены в «Похвале князю русскому Владимиру» Иакова Мниха (XI век), согласно которой крещение киевлян нужно относить к 990 году, «в третье лето» после личного крещения князя. Так, О. М. Рапов полагал (Рапов О. М. О дате принятия христианства князем Владимиром и киевлянами. — «Вопросы истории», 1984, № 6), что Владимир, будучи уже крещённым, овладел Херсоном в конце апреля — начале мая 990 года, а крещение киевлян последовало в конце июля — начале августа того же года. кијевски кнез Владимир I Велики одлучио је да буде крштен од стране Цариградске цркве. Након тога, за време савладара Василија II и Константина VIII, свештенство које је послао цариградски патријарх Николај II Хрисоверг је покрстио Кијевљане у водама Дњепра и (или) Почајне. Према руској хроници Повест минулих лета, кнез је приликом крштења свог народа узнео следећу молитву:„Велики Боже, који си створио небо и земљу! Погледај овај нови народ и дај им, Господе, узми те, Бога истинитог, као да узимаш хришћанске земље, и утврди веру у њих праву а не покварену, и помози ми, Господе, на супротном непријатељу. , али уздајући се у Тебе и Твоју моћ, савладаћу његове трикове!” мини|К. В. Лебедев. "Крштење Кијеваца" лево|мини|Владимирска катедрала у Херсонезу са статуом Светог Андреја Првозваног у првом плану Многи историчари приписују крштење самог Владимира 987. Према византијским и арапским изворима, 987. године Цариград закључује савез са Русијом ради сузбијања побуне Варде Фоке. Принчев услов је била рука принцезе Ане, сестре царева Василија и Константина, што је захтев био крајње понижавајући за римске босиље. Тада, на врхунцу рата са Вардом Фоком, Владимир је напао Корсун и заузео га, претећи Цариграду. Цареви се слажу да дају Ану кнезу, под условом претходног крштења Владимира, који је назван именом Василије - у част његовог наследника, цара Василија II; Владимира, „вдасть же за вено Корсунь греком царицы деля“ (у вену за његову жену).
Из византијских хроника о „крштењу Русије” 988. преноси се само „Анонимни Бандури” у коме се преноси прича о избору вера кнеза Владимира и „Ватиканска хроника”:„У лето 6496. [988.] крштен је Владимир, који је крстио Русију.”Последња порука је вероватно обрнути превод из Повести минулих лета. У целини гледано, у византијској књижевности догађај из 988. године остао је практично незапажен, пошто се, према Грцима, преобраћање Русије догодило век раније.