Вестернизација (или западњаштво), такође европеизација или окцидентализација (од Окцидент), је процес у којем друштва долазе под или усвајају западну културу у областима као што су индустрија, технологија, наука, образовање, политика, економија, начин живота, право, норме, обичаји, обичаји, традиција, вредности, менталитет, перцепције, исхрана, одећа, језик, систем писања, религија и филозофија. Током колонијализма то је често укључивало ширење хришћанства.. no. 4 (July 2012): 893–918

Вестернизација је имала растући утицај широм света у последњих неколико векова, а неки мислиоци претпостављају да је вестернизација еквивалент модернизацији, о чему се често расправља.

Вестернизација вуче корене из античке Грчке. Касније, Римско царство ће преузети први процес вестернизације јер је било под јаким утицајем Грчке и створило је нову културу засновану на принципима и вредностима старогрчког друштва. Римљани су се појавили са културом која ће поставити нове темеље Европе  и прерасте у нови западни идентитет заснован на грчко-римском друштву.

Вестернизација се такође може упоредити са акултурацијом и инкултурацијом. Акултурација је „процес културних и психолошких промена који се дешавају као резултат контакта између културних група и њихових појединачних чланова“. Након контакта, промене у културним обрасцима су евидентне унутар једне или обе културе.

Феномен вестернизације не прати ниједан специфичан образац у друштвима јер ће се степен прилагођавања и стапања са западним обичајима дешавати у различитим размерама унутар различитих заједница. Конкретно, степен до којег доминација, уништење, отпор, опстанак, адаптација или модификација утичу на домаћу културу може се разликовати након међуетничких контаката.

Дефиниција

Земље које су део Запада „Запад“ је првобитно дефинисан као западни свет. Хиљаду година касније, раскол Исток-Запад одвојио је Католичку цркву и Источну православну цркву једну од друге. Дефиниција Запада се мењала како је Запад био под утицајем других нација и ширио се на њега. Исламски и византијски научници су додали западни канон када су њихове грчке и римске књижевности покренуле ренесансу. Хладни рат је такође реинтерпретирао дефиницију Запада искључивањем земаља бившег Источног блока. Данас се већина модерних употреба термина односи на друштва на Западу и њихове блиске генеалошке, лингвистичке и филозофске потомке, међу којима су обично оне земље чији етнички идентитет и доминантна култура потичу из западноевропске културе. Међутим, иако имамо сличну историјску позадину, било би нетачно посматрати западни свет као монолитни блок, пошто многе културне, језичке, верске, политичке и економске разлике постоје између западних земаља и становништва.

Различити погледи

Кишоре Махбубани и вестернизација Књига Кишора Махбубанија под насловом Велика конвергенција: Азија, Запад и логика једног света је веома оптимистична. Предлаже да се ствара нова глобална цивилизација. Већина незападних земаља се диви и придржава се западног животног стандарда. Међутим, он нас упозорава да се овим новонасталим глобалним поретком мора владати кроз нове политике и ставове. Он тврди да креатори политике широм света морају променити своја предубеђења и прихватити да живимо у једном свету. Национални интереси морају бити избалансирани са глобалним интересима и моћ мора бити подељена. Махбубани подстиче да само кроз ове акције можемо створити свет који се бенигно приближава.

Он наводи да постоји сукоб између "Запада и остатка". и нуди три облика опште акције да незападне цивилизације могу да реагују према западним земљама.Hungtington SP, "The Clash of Civilizations?" In: Lechner FJ, Boli J, (eds). . 4th ed. West Sussex: Wiley-Blackwell; 2012. 37–44

Незападне земље могу покушати да постигну изолацију како би сачувале сопствене вредности и заштитиле се од западне инвазије. Међутим, Хантингтон тврди да су трошкови ове акције високи и да само неколико држава може да је настави. Према теорији „обухватања“ незападне земље могу да се придруже и прихвате западне вредности. Незападне земље могу да уложе напор да уравнотеже западну моћ кроз модернизацију. Они могу да развијају економску, војну моћ и да сарађују са другим незападним земљама против Запада, истовремено чувајући сопствене вредности и институције.

Крај вестернизације

Махбубани се супротставља овом аргументу у својој другој књизи, Нова азијска хемисфера: неодољиви помак глобалне моћи ка истоку. Овог пута, он тврди да се западни утицај сада „разоткрива“, а да се појављују источне силе као што је Кина.

Он даље објашњава опадање западног утицаја, наводећи разлоге за губитак кредибилитета Запада код остатка света.

Све је већа перцепција да ће западне земље дати приоритет својим домаћим проблемима у односу на међународне проблеме, упркос њиховим изговореним и писаним обећањима да ће имати глобалне интересе и потребе. Запад постаје све пристраснији и близак у својој перцепцији „незападних“ земаља као што је Кина, проглашавајући је „неслободном“ земљом јер не следи демократски облик владавине. Запад користи двоструке стандарде када се бави међународним питањима. Како највеће источне популације добијају већу моћ, оне се удаљавају од западних утицаја за којима су тражили у прошлости. Осећај „антиамериканизма“ није привремен, као што би западњаци желели да верују – промена источњачког начина размишљања постала је превише значајна да би се поново променила.

Семјуел П. Хантингтон и вестернизација За разлику од територијалног разграничења, други, попут америчког политиколога Семјуела Хантингтона (видети Сукоб цивилизација), сматрају шта је „западно“ засновано на верској припадности, као што је сматрање већинским западним хришћанским делом Европе и Северне Америке Запада, и стварање 6 других цивилизација, укључујући Латинску Америку, Конфучијанску, Јапанску, Исламску, Хинду и Словенско-православну, како би се организовао остатак света.

Штавише, Хантингтон тврди да је након завршетка хладног рата светска политика померена у нови аспект у коме незападне цивилизације више нису биле експлоатисани примаоци западне цивилизације, већ су постале још један важан актер који се придружује Западу да обликује и покреће Светска историја.

Едвард Саид и вестернизација У Oријентализму Едвард Саид посматра вестернизацију онаквом каква се десила у процесу колонизације, вежбу есенцијализације „предметне расе“ како би се ефективније доминирала њима. Саид се помиње Артура Балфура, британског премијера од 1902. до 1905. године, који је успон национализма у Египту крајем 19. века сматрао контрапродуктивним за „добронамерни“ систем окупационе владавине. Балфур образлаже свој аргумент у корист наставка владавине египатским народом позивајући се на велико „разумевање“ египатске цивилизације у Енглеској и наводећи да су културолошке снаге Енглеске допуњавале и чиниле их природним супериорнијима у односу на расне недостатке Египта. Чин захтевања кохерентног знања о друштву у ствари објективизује, а друге га у маргинализацију, чинећи људе који су класификовани у ту расу као „скоро свуда скоро исти“. Саид такође тврди да овај однос према „инфериорним“ расама, у ствари, ради на томе да ојача и учини кохерентним оно што се подразумева под „Западом“; ако је „Оријенталац ирационалан, изопачен (пао), детињаст, „другачији...“ онда је „... Европљанин рационалан, крепост, зрео, нормалан“. Дакле, „Запад“ делује као конструкција на сличан начин као и „Оријент“ – то је створени појам који оправдава одређени скуп односа моћи, у овом случају колонизацију и владавину стране земље.

Процес вестернизације мини|Авганистански краљ Аманулах Кан покушао је да западњачи своју земљу 1920-их, али су племенске побуне изазвале његову абдикацију

Колонизација (1400–1970)

Европеизација Од 1400-их па надаље, европеизација и колонијализам су се постепено ширили на већи део света и контролисали различите регионе током овог пет векова дугог периода, колонизујући или потчињавајући већину света. Након Другог светског рата, западни лидери и академици су настојали да прошире урођене слободе и међународну једнакост. Почео је период деколонизације. Крајем 1960-их, већини колонија је дозвољена аутономија. Те нове државе су често усвајале неке аспекте западне политике као што је устав, док су често реаговале против западне културе.

Вестернизација у Азији Опште реакције на вестернизацију могу укључивати фундаментализам, протекционизам или прихватање у различитом степену. Земље као што су Кореја и Кина покушале су да усвоје систем изолационизма, али су на крају ставиле делове западне културе у своју сопствену, често додајући оригиналне и јединствене друштвене утицаје. Специфично за Тајван, индустрија свадбене фотографије била је под значајним утицајем западњачке идеје „љубави“. Како је испитала ауторка Бони Адриан, данашње тајванске свадбене фотографије пружају упечатљив контраст са прошлим прихваћеним нормама, савремени парови често показују велику физичку наклоност и, понекад, смештени у типично западњачка окружења како би увећали модерност, у поређењу са историјски истакнутим односом, често стоичким и дистанцираним, између невесте и младожење. Иако су западни концепти можда у почетку играли улогу у стварању ове културне промене на Тајвану, тржиште и жеља за фотографисањем невеста нису се наставили без прилагођавања и друштвених модификација овог западног појма.

У Кореји је први контакт са вестернизацијом био за време династије Чосун, у 17. веку. Сваке године, цар би слао неколико посланика у Кину и док су они боравили у Пекингу, тамо су били западни мисионари. Преко мисионара, корејски амбасадори су могли да усвоје западну технологију. Док се Кореја полако вестернизовала крајем 19. века, Кореја је имала идеју о „источним путевима и западним оквирима (東道西器)“, што значи да ће прихватити западњачку „чашу“, али је користити са источњачким принципима унутра.

У Јапану, Холандија је наставила да игра кључну улогу у преношењу западног знања Јапанцима од 17. века до средине 19. века, јер су Јапанци отворили своја врата холандским трговцима тек пре него што је комодор америчке морнарице Метју Пери посетио Јапан 1853. године. Након посете комодора Перија, Јапан је почео намерно да прихвата западну културу до те мере да је ангажовао западњаке да подучавају западњачке обичаје и традиције Јапанцима почевши од Меиђи ере. Од тада су многи јапански политичари охрабривали западњаштво Јапана употребом израза Datsu-A Ron, што значи аргумент за „напуштање Азије“ или „Збогом, Азијо“. У Datsu-A Ron, „вестернизација“ је описана као „неизбежна“, али „плодна“ промена. Међутим, насупрот томе, упркос великом напретку у индустријској ефикасности, Јапан је успео да одржи културу строге друштвене хијерархије и ограничене индивидуализације.Dore 1984, Unity and Diversity in World Culture in Bull & Watson eds. Expansion of International society,

У Ирану, процес вестернизације датира још од покушаја земље да се вестернизира почетком 1930-их, који је диктирао Шах Реза Кан, а наставио његов син Мохамед током Хладног рата и узнемирио је углавном конзервативне шиитске муслиманске масе у земљи, те је био делимично одговоран за Иранску револуцију 1979. године.

У Турској, процес вестернизације датира из 19. века, познат као период Танзиматских реформи. Османско царство је почело да се мења према западној науци, пракси и култури. Империја је узела неке иновације са Запада. Такође, доприносом страних инжењера, Царство је поправило своје старе системе руку. Новоосноване школе, стални амбасадори и тајни савети били су суштински напредак за Царство. Напори вестернизације настављени су под вођством Мустафе Кемала Ататурка, уз прилагођавање латиничног писма и француског концепта секуларизма . Као резултат тога, Турска је једна од нација са већином западњачких муслимана.

Глобализација (1970-те – данас)