Портрет Аделе Блох-Бауер I (назван и Дама у злату или Жена у злату) је слика Густава Климта, израђена између 1903. и 1907. године. Портрет је наручио супруг модела, Фердинанд Блох-Бауер, јеврејски банкар и произвођач шећера. Слику су украли нацисти 1941. године и изложили је у Аустријској галерији Белведере. Портрет је последње и најпотпуније репрезентативно дело Климтове златне фазе. Био је то први од два Климтова портрета Аделе — други је завршен 1912; ово су била два од неколико уметникових радова које је породица поседовала.
Адел је умрла 1925. године; њена жеља у тестаменту била да се Климтова дела оставе галерији Белведере, иако су она припадала Фердинанду, а не њој. Након аншлуса Аустрије од стране нацистичке Немачке, Фердинанд је побегао из Беча и отишао у Швајцарску, остављајући иза себе велики део свог богатства, укључујући своју велику колекцију уметничких дела. Слику су украли нацисти 1941. заједно са остатком Фердинандове имовине, након што је против њега подигнута оптужба за утају пореза. Имовина прикупљена од наводне продаје имовине, уметничких дела и његовог посла са шећером је компензована пореским потраживањем. Адвокат у име немачке државе дао је портрет галерији Белведере, тврдећи да следи жеље које је Адел изразила у свом тестаменту. Фердинанд је умро 1945; у његовом тестаменту је стајало да његово имање треба да припадне његовом нећаку и двема нећакињама.
1998. године Хубертус Чернин, аустријски истраживачки новинар, утврдио је да се у галерији Белведере налази неколико дела украдених од јеврејских власника у рату, и да је галерија одбила да врати уметничка дела њиховим првобитним власницима, или да призна да је дошло до крађе. Једна од Фердинандових нећака, Марија Алтман, ангажовала је адвоката Е. Рендола Шенберга да поднесе тужбу против галерије ради враћања пет Климтових дела. 2006. године, након седмогодишњег процеса, арбитражни комитет у Бечу се сложио да су ова слика, и друге, украдене од породице и да их треба вратити Алтманима. Продала је исте године за 135 милиона долара, у то време рекордну цену за слику бизнисмену и колекционару уметности Роналду Лаудеру, који је дело поставио у Neue Galerie New York, чији је суоснивач.
Позадина
Густав Климт Густав Климт је рођен 1862. године у Баумгартену, близу Беча у Аустроугарској. Похађао је бечку школу за уметност и занатство пре него што је почео да преузима наруџбине са својим братом Ернстом и колегом Францом фон Мачем 1879. Током следеће деценије, заједно са неколико приватних наруџби портрета, сликали су унутрашње мурале и плафоне у великим јавним зградама, укључујући , и плафон Велике сале на Универзитету у Бечу.
Климт је радио у Бечу током Belle Epoque, за које време је град дао „екстреман и трајан допринос историји модерне уметности“. Током 1890-их био је под утицајем европске авангардне уметности, укључујући дела сликара Фернанда Кнопфа, Јана Торопа и Обрија Бирдслија. Године 1897. био је један од оснивача и председник Бечке сецесије. Климт је посебно оспорио оно што је видео као „лицемерне границе респектабилности које је поставило бечко друштво“; према историчарки уметности Сузани Партш, он је био „ бечке уметничке сцене, и признат као сликар лепих жена.“ До 1900. био је омиљени сликар портрета жена претежно јеврејске бечке буржоазије, нове класе индустријалаца који су „куповали иновативну нову уметност коју су државни музеји одбацили“, наводи новинарка Ен-Мари О’Конор .
Од 1898. Климт је почео да експериментише са стилом који је постао познат као његов византијски или златни период, када су његова дела, стилски под утицајем сецесије и покрета уметности и занатства, позлаћена златним листићима. Климт је почео да користи злато на портрету пијанисте Џозефа Пембауера из 1890. године, али његово прво дело које је укључивало златну тему било је Палада Атина (1898). Историчар уметности Жил Нере сматра да употреба злата на слици „подвлачи суштински еротски састојак у Климтовом погледу на свет". Нере такође наводи да је Климт користио злато да би субјектима дао сакрални или магијски квалитет.
Фердинанд и Адел Блох-Бауер Адел Бауер је била из богате јеврејске бечке породице. Њен отац је био директор седме банке по величини у Аустроугарској и генерални директор Оријенталне железнице. Крајем 1890-их Адел је упознала Климта и можда је започела везу са њим. Мишљења су подељена о томе да ли су Адел и Климт имали аферу. Уметница Кетрин Дин сматрала је да је Адел „једина дама коју је Климт сликао за коју се зна да је била његова љубавница”, док новинарка Мелиса Милер и академкиња Моника Тацков пишу да „никада није било доказа да је њихова веза била више од пријатељства". Аутор Френк Витфорд примећује да су неке од прелиминарних скица које је Климт направио за слику Пољубац приказивале мушку фигуру са брадом која је вероватно била аутопортрет, а женску партнерку Витфорд описује као „идеализован портрет Адел”. Витфорд пише да је једини доказ који је изнесен у прилог тој теорији положај десне руке жене, пошто је Адел имала унакажени прст након несреће у детињству..
Аделини родитељи су уговорили брак са Фердинандом Блохом, банкаром и произвођачем шећера; Аделина старија сестра се раније удала за Фердинандовог старијег брата. Фердинанд је био старији од своје веренице и у време венчања у децембру 1899. она је имала 18, а он 35 година. Пар, који није имао деце, променио је презиме у Блох-Бауер. Адел је окупљала писце, политичаре и интелектуалце у редовним салонима у њиховој кући.
Пар је делио љубав према уметности и био покровитељ неколико уметника, сакупљајући првенствено бечке слике из деветнаестог века и модерну скулптуру. Фердинанд је такође имао страст према неокласичном порцелану, а до 1934. његова колекција је имала преко 400 комада и била је једна од најбољих на свету.
Климт је 1901. насликао Јудиту и Олофернову главу; историчар уметности Готфрид Флидл примећује да је слика „широко позната и тумачена као Салома“. Адел је била модел за ово дело, и носила је високу огрлицу - чокер са великим драгуљима коју јој је дао Фердинанд, на ономе што Витфорд описује као „Климтову најеротичнију слику“. Витфорд такође пише да слика приказује „очигледне доказе о... рогоњи “. Године 1903. Фердинанд је купио своје прво Климтово дело од уметника, Buchenwald (Букова шума ).
Слика
Припрема и извођење Средином 1903. Фердинанд Блох-Бауер је наручио од Климта да наслика портрет његове жене; желео је да то дело поклони Аделиним родитељима као поклон за годишњицу тог октобра. Климт је нацртао преко стотину припремних скица за портрет између 1903. и 1904. Блох-Бауери су купили неке од скица које је направио, када су добили 16 Климтових цртежа. У децембру 1903, заједно са колегом уметником Максимилијаном Ленцом, Климт је посетио базилику светог Виталија у Равени где је проучавао ранохришћанске византијске златне мозаике Јустинијана I и његове жене, царице Теодоре. Ленц је касније написао да су „мозаици оставили огроман одлучујући утисак на Климта. Климт је касније рекао да су „мозаици невероватног сјаја" за њега били „откровење". Равенски мозаици су такође привукли пажњу других уметника који су их видели, укључујући Василија Кандинског 1911. и Клајва Бела 1914.
Климт је предузео опсежније припреме за портрет од било којег другог дела на коме је радио. Велики део портрета је направљен техником коришћења златних и сребрних листића, а затим додавањем украсних мотива у барељефу коришћењем геса, мешавине боје која се састоји од везива помешаног са кредом или гипсом. Оквир за слику, прекривен златним листићима, израдио је архитекта Јозеф Хофман. Климт је завршио дело 1907.
Опис лево|мини| Декоративни мотиви: симболи који сугеришу еротику Димензије слике су 138 x 138 cm; састављена је од уљане боје и сребрних и златних листића на платну. Портрет приказује Адел Блох-Бауер како седи на златном трону или столици, испред златне звездане позадине. Око њеног врата је иста огрлица Климт са драгуљима која је укључена у слику Јудит. Она носи уску златну хаљину троугластог облика, сачињену од праволинијских облика. Хаљина се на местима толико стапа у позадину да кустос музеја Јан Томпсон пише да „модел наилази готово случајно, тако да је умотан у велику геометријску шему“. Питер Верго, који пише за Grove Art, сматра да слика „означава висину Климтовог златом опточеног начина сликања.“
Аделина коса, лице, деколте и руке су обојени уљем; они чине мање од дванаестине дела и, по Витфордовом мишљењу, мало говоре о карактеру модела. За Витфорда ефекат златне позадине је да „уклони Адел Блох-Бауер са земаљске равни, трансформише тело и крв у привиђење из сна о сензуалности и самозадовољству“; он и Томсон сматрају да дело више личи на верску икону него на световни портрет. О’Конор пише да слика „отелотворује женственост“, и стога је упоређује са Мона Лизом, док за Милерову и Тацкову злато даје ефекат да се Адел појављује „меланхолична и рањива, неприступачно повучена, а опет занесена".
И садашњи носилац портрета — Neue Galerie New York — и историчарка уметности Елана Шапира описују како позадина и хаљина садрже симболе који сугеришу еротику, укључујући троуглове, јаја, облике очију и бадема. Присутни су и украсни мотиви на тему слова А и Б, иницијала модела. Витфорд идентификује утицаје уметности Византије, Египта, Микене и Грчке, описујући да је „злато као у византијским мозаицима; очи на хаљини су египатске, поновљени намотаји и завоји микенски, док су остали украсни уређаји, на основу почетних слова имена модела, нејасно грчки“.
Пријем мини|Портрет Фрице Ридлер (1906), изложен и критикован уз Портрет Аделе Блох-Бауер 1907. Климт је изложио свој портрет на Међународној изложби уметности у Манхајму 1907. године, заједно са Портретом Фрице Ридлер (1906). Многи критичари су негативно реаговали на те две слике, описујући их као „зидне гротеске налик мозаику“, „бизарности“, „апсурде“ и „вулгарности“.
1908. портрет је био изложен на у Бечу где је критичка реакција била помешана. Неименовани рецензент из Wiener Allgemeine Zeitung-а описао је слику као „идол у златном светилишту“, док је критичар Едуард Потцл описао дело као „“ („више месинга него Блоха“). Према историчару уметности Тобијасу Г. Натеру, неки критичари нису одобравали губитак индивидуалности модела, док су други „оптужили Климта да угрожава аутономију уметности“
Историја и власништво
1912–1945 лево|мини| Портрет Аделе Блох-Бауер II, Климтова слика из 1912. После изложбе у , портрет је окачен у бечкој резиденцији Блох-Бауера. Године 1912. Фердинанд је наручио другу слику своје супруге, у којој је „потрошен еротски набој налик из 1907. године“, према Витфорду. У фебруару 1918. Климт је доживео мождани удар и хоспитализован је; добио је упалу плућа због епидемије шпанске грознице широм света и умро је тог месеца.
Дана 19. јануара 1923. Адел Блох-Бауер је написала тестамент. Фердинандов брат Густав, по образовању адвокат, помогао јој је да састави документ и именован је као извршилац. Тестамент је укључивао референцу на Климтова дела у власништву пара, укључујући два њена портрета.
У фебруару 1925. Адел је умрла од менингитиса. Убрзо након тога Густав је поднео захтев за оставину; укључио је документ у коме је стајало да је клаузула у тестаменту захтев, а не обавезујућа. Он је додао да је Фердинанд рекао да ће поштовати клаузулу, иако је он, а не Адел, законски власник слика. Климтова дела која је Фердинанд поседовао, укључујући два портрета, премештена су у Аделину спаваћу собу као њено светилиште. Слика је позајмљена за изложбу на Бечкој сецесији 1928. поводом десете годишњице Климтове смрти; 1934. била је изложена у Лондону у оквиру изложбе Аустрија у Лондону. Фердинанд је 1936. дао Schloss Kammer am Attersee III Аустријској галерији Белведере; касније је набавио још једну Климтову слику, Портрет Амалије Цукеркандл (1917–1918). Године 1937. златни портрет Аделе је позајмљен за излагање на изложби у Паризу. мини|Детаљ који приказује огрлицу са драгуљима која је поклоњена Марији Алтман на дан њеног венчања и коју су украли нацисти