Гаспар Ное (; Буенос Ајрес, рођен 27. децембра 1963) је аргентински редитељ са седиштем у Паризу, Француска. Као дете, избегао је у Француску из родне Аргентине, у којој се школовао и ради. У филмској индустрији радио је као сниматељ, монтажер и продуцент, а за неке филмове је писао и сценарио.
Снимио је неколико кратких филмова, а режирао седам дугометражних филмова: Сам против свих (1998), Отпозади (2002), Уђи у празнину (2009), Љубав (2015), Врхунац (2018), Lux Æterna (2019), и Вортекс (2021).
На снимању свог првог филма је упознао француску редитељку Лусил Хаџихалиловић са којом је у браку, и са којом је основао Cinémas de la Zone, продукцијску кућу. Познат је по свом специфичном начину режирања, као и разним филозофским темама укључујући смрт, живот после смрти, телу, вантелесним доживљајима... Искуства употребе психоделичних дрога, насиље и секс су такође главни мотиви у Ноеовом раду.
За свој рад је освојио две Златне палме на Канском филмском фестивалу.
Биографија Син утицајног аргентинског сликара и писца Луиса Фелипеа Ноеа, Гаспар Ное, рођен је у Буенос Ајресу 1963. Када је имао само неколико месеци, његови родитељи су се преселили у Њујорк, где ће провести неколико наредних година, како је његов отац добио Гугенхајм стипендију. Вратио се у Аргентину, и као мало дете тамо живео све док их, у раним тинејџерским годинама, левичарска политика његове породице није приморала да избегну државни удар 1976. Са дванаест година одлетео је са родитељима у Француску и живео у Паризу. Са око 16 година, отац му је вратио из Бразила камеру Супер 8 купљену на аеродрому. Он је користи да сними свог пријатеља Хуана Соланаса како скаче са Понт Неуфа док опонаша самоубиство. За тај кратки снимак говори да је то његова прва „психолошка драма“.
У Паризу, Ное је био срећан дечак који је ишао у биоскоп и читао стрипове, али његова домовина је опстала као важан део њега, чак иако је како су године пролазиле вероватноћа да ће се он трајно преселити у Јужну Америку је опадала. Рекао је:
Cтудирао је филозофију и филм са седамнаест година на Националном колеџу Луј-Лимијер, на ком је дипломирао две године касније. На трећој години је остао и снимио свој први кратки филма Tintarella di Luna (1984). Његов отац Луис Фелипе и он играју улогу на суду, а филм посвећује својој мајци. Лусил Хаџихалиловић, коју је управо упознао и која ће постати његова монтажерка, посећује га на снимању филма.
Током 1985. асистирао је Фернанду Соланасу у постављању Tangos, L’Exil de Gardel, у којем је играо малу улогу. У Толбијаку, његово интересовање за курсеве о Платону навело га је на размишљање да направи филм Пећина, која на крају никада није угледала светлост дана. Године 1986. фотографисао је La Première Mort de Nonо Лусил Хаџихалиловић, са којом је исте године основао Cinémas de la Zone, на подстицај Лика Мулета.
Гостујући је професор филма на Европској дипломској школи у Залфелду, Швајцарска.
Каријера Ное је снимио два црно-бела кратка филма по завршетку студија, Tintarella di luna 1985. и Pulpe amère 1987. Tintarella di luna прича једноставну причу о жени која оставља мужа због свог љубавника. Pulpe amère приказује човека који покушава да силује своју жену док слушају радио програм о човеку који изражава своје мисли о дубокој љубави.
Месо (1991)
Његов први дужи филм био је 40-минутни Carne (1991), произведен у сарадњи са редитељком Лусил Хаџихалиловић (La Bouche de Jean-Pierre , L’Ecole ), Les Cinémas de la zone, in 1991). Филм, прича о кољачу који се свети човеку за кога погрешно верује да је силовао његову аутистичну ћерку, означава не само да је Ное први пут укључио текстуална упозорења, епиграме и белешке на екрану у филмски наратив, већ је и прва сарадња са глумцем Филипом Нахоном који се појавио у свим Ноеовим наредним филмовима. Такође укључује низ „шок“ елемената као што су звучни ефекти пуцњаве, гласни борилачки акорди на звучној подлози и брза монтажа која ће постати главне карактеристике његовог стила у каснијем Seul contre tous (1998).
Упркос успеху – филм је освојио награду за најбољи кратки филм на Канском фестивалу 1991. – Ное није успео да добије средства за свој први играни филм. Ное се присећа одговора:
Године 1994, још увек не могавши да пронађе средства, Ное је направио полусатни експеримент масовне хипнозе за телевизију Canal+ (Une experience d’hypnose télévisuelle, 1995). Каснији радови за телевизију укључују најаву јавног сервиса против лова (са гласом Алена Делона) под називом Le Lâcheur d’animaux d’élevage, 1995), и сексуално експлицитни кратки филм под називом Sodomites (1998) за серију која промовише кондоме под називом A coups sûrs који су укључивали и кратке филмове Жака Одијара, Марка Кароа, Лусил Хаџихалиловић и Седрика Клапича.
Одлучан да сними дугометражни филм и да то учини својим путем, Ное је на крају набавио новац за продукцију од Ањес Б. и од телевизије Canal+, који су мислили да финансирају кратки филм., June 9. . Током четири године, Ное је завршио свој филм, Seul contre tous, у којем је покушао да прикаже Француску онакву какву је он видео. Француску сличнију Француској Виктора Игоа, Емила Золе и Анрија Шаријера него буржоаској, урбаној Француској, филмова „цивилизованијих филмских стваралаца“. [London], January 14, 1999, Features стр. 12.
Сам против свих (1998)
Ное је описао овај филм као „трагедију месара без посла (Филип Наон) који се бори да преживи у унутрашњости земље". Ноеов циљ у снимању филма био је да створи филм који је толико конфронтиран и толико у супротности са савременом француском кинематографијом да би био универзално презрен – филм који би „обечастио Француску”., July/August. . Ноеа су питали да ли је његов филм, у којем месар једнако отровно објашњава какво су зло жене, хомосексуалаци, црнци, Арапи и Французи, расистички. Његов одговор је био потврдан: „Да, то је антифранцуски филм“. Ноеов филм није само у супротности са мејнстрим француском кинематографијом, већ и са читавом француском кинематографијом, чак и са биоскопом који је оријентисан на фестивале, чији је он део. Ное сматра да је „француска филмска индустрија веома конзервативна, попут салона из 19. века, приватног клуба у коме шест људи одлучује који филмови треба, а које не треба да се снимају“.Smith, “Meat is Murder”, стр. 154.
Иако је Ноеов циљ можда био да сними универзално презрен филм, он није био успешан. Међутим, оно што је резултирало је скоро потпуна поларизација публике. Неколико критичара је одговорило са збуњеношћу, али већина га је или волела или мрзела. На Филмском фестивалу у Кану 1998. највећи шок у вези са филмом није произашао из самог филма, већ због чињенице да је освојио награду критичара иако је на фестивалу прошао релативно незапажено.Smith, “Live Flesh”, стр. 6. Филм је такође добио награду од стране младе публике, али му је одузета та част због вероватноће да ће филм бити оцењен са Х у Француској.
Отпозади (2002)
мини|Омот другог дугометражног филма Гаспара Ноеа, Отпозади. Отпозади је снимљен лаком камером широког екрана Минима Супер16 мм. Филм се састоји од десетак наизглед непрекинутих снимака спојених из стотина снимака. Ово је укључивало 9-минутно силовање и сцену, приказану у једном, непрекинутом кадру. Гаспар Ное је рекао да није имао појма колико ће сцена силовања трајати, јер је то било одређено од Монике Белучи, која је у суштини режирала сцену, и Џо Престијеа, који је играо њеног нападача.
Ное је у интервјуима изјавио да је током продукције филма користио кокаин како би му помогао да носи велике камере потребне за снимање ротирајућих снимака у филму. Компјутерски генерисане слике су коришћене у постпродукцији за пенис у сцени силовања. Други пример је сцена у којој Пјер туче човека по лицу и ломи му лобању апаратом за гашење пожара. ЦГИ је коришћен да се повећају резултати, пошто се почетни снимак који је користио конвенционалну лутку од латекса показао неубедљивим.
Критички пријем филма био је поларизован, уз похвале према Ноеовој режији, али његова премиса и садржај изазивају подељенији одговор. Филм је такође добио контроверзу по објављивању због свог графичког приказа насиља и силовања, као и оптужби за хомофобију. Амерички филмски критичар Роџер Иберт назвао је Отпозади „филмом који је толико насилан и окрутан да ће већина људи сматрати да га није могуће гледати“.
Филмски критичар Дејвид Еделштајн тврди да би „Отпозади могао бити најхомофобичнији филм икада снимљен“. Ноеов приказ наводно геј криминалца Ле Теније који необјашњиво силује Алекс, главног женског лика, остаје најконтроверзнија слика у филму. У своју одбрану, Ное је изјавио:
Отпозади наставља Ноеову употребу атракција како би подвукао поруку филма док стоји одвојен од наратива и чак ради против њега. Филм садржи бројне сцене које користе звучна или визуелна појачања или модификације да би изазвале ефекат. Можда најозлоглашенија од њих је сцена у којој се човеку главу разбија апаратом за гашење пожара, чији је звук изузетно појачан и поглед који непоколебљива, али дивље ротирајућа камера чини још мучнијом. Пулсирајућа партитура која прати филм садржи, током првих шездесет минута филма, константан тон од 27 херца који је Ное посебно осмислио да изазове мучнину код публике.. . Коначно, филм се завршава серијом стробирања наизменично црно-белих кадрова који имају хипнотички, али у великој мери дезоријентишући и вртоглави ефекат. Биоскоп атракција које је Ное користио у свом најновијем филму иде толико даље од онога што је користио у свом дебитантском филму да су се гледаоци онесвестили на почетку филма на канској премијери, можда од вртоглаво нагињућих почетних наслова који иду уназад и брушења валовитих бас тонова који их прате.Noé, стр. 50.
Циљ атракција, као што је рекао Ајзенштајн и како их користи Ное, није само да шокирају. Сам Ное је изјавио да је шокирати публику сувише лако и да је заинтересован да изазове неку врсту стања транса код публике како би могли јасније примити идеје филма, делујући као катализатор за ослобађање добрих или лоших реакција., May 24, 2002, Lexis-Nexis Academic Universe Document, стр. 2.
Ное је први пронашао финансирање за филм након што је представио причу која ће се испричати обрнуто, како би искористио популарност филма Мементо Кристофера Нолана (2000).
Уђи у празнину (2009)
мини|Гаспар Ное у Торонту, 2009. године. |лево Идеја за филм је расла од Ноеове адолесценције, када се први пут заинтересовао за питања смрти и постојања. У својим раним двадесетим — док је био под утицајем псилоцибинских печурака — видео је Даму на језеру Роберта Монтгомерија, филм из 1947. снимљен у потпуности у перспективи из првог лица. Тада је одлучио да, ако икада сними филм о загробном животу, то је начин на који ће он бити снимљен. Ное је радио на различитим верзијама сценарија петнаест година пре него што је филм кренуо у продукцију. Прича је у почетку била више линеарна, а нацрти су били смештени на различитим локацијама, укључујући Анде, Француску и Њујорк. Токио је изабран зато што је могао да обезбеди живописно окружење потребно за халуциногене аспекте филма и зато што јапански закони о дрогама доприносе драми, објашњавајући интензитет страха главног лика од полиције.
Ное је у младости пробао разне халуциногене и користио та искуства као инспирацију за визуелни стил. Касније, када је редитељ већ планирао филм, пробао је психоактивни напитак ајахуаске, у коме је активна супстанца ДМТ. Ово је урађено у перуанској џунгли, где је пиво легално због његове традиционалне употребе као ентеогена. Ное је то искуство описао као веома интензивно и рекао да га сматра „скоро као професионално истраживање“. Пошто је неколицина у дизајнерском тиму икада узела халуциноген, било је неопходно да Ное прикупи и пружи визуелне референце у облику слика, фотографија, музичких спотова и одломака из филмова. Једна коришћена референца била су дела биолога Ернста Хекела, чији су цртежи утицали на органске обрасце виђене током Оскарових визија.
Љубав (2015)