Девицова болест или оптички неуромијелитис (акроним ОНМ) () је аутоимуна болест коју карактерише акутна упала оптичког нерва (оптички неуритис, ОН) и кичмене мождине (мијелитис).Banerjee S, Butcher R. Rituximab for the Treatment of Neuromyelitis Optica Spectrum Disorder [Internet]. Ottawa (ON): Canadian Agency for Drugs and Technologies in Health; 2021 Feb. Available from: https://www.ncbi.nlm.nih.gov/books/NBK571350/ Епизоде оптичког неуритиса и мијелитиса могу бити симултане или узастопне. Повратни ток болести је чест, посебно код нелечених пацијената. У више од 80% случајева, ОНМ је узрокован аутоантителимаимуноглобулина Г на аквапорин 4 (анти-АКП4), најзаступљенији протеин воденог канала у централном нервном систему. Подскуп анти-АКП4-негативних случајева је повезан са антителима на гликопротеин мијелинских олигодендроцита (анти-МОГ). Ретко се ОНМ може јавити у контексту других аутоимуних болести (нпр поремећаји везивног ткива, паранеопластични синдроми) или инфективних болести. У неким случајевима, етиологија остаје непозната (идиопатски ОНМ).
Мултипла склероза (МС) и оптички неуромијелитис (ОНМ) могу бити слични у клиничкој и радиолошкој презентацији, а МС се врло ретко може појавити са фенотипом сличним ОНМ (нпр код пацијената са дуготрајном МС што доводи до конфлуентних лезија кичмене мождине које имитирају дугачке лезије кичмене мождине, типично виђено у МС). Као последица тога, ОНМ је у прошлости погрешно сматран клиничком варијантом МС. Међутим, ОНМ није узрокован МС у великој већини случајева и битно се разликује од МС у смислу патогенезе, клиничке презентације, магнетне резонанце, налаза цереброспиналне течности, тока болести и прогнозе.
Историја мини|Thomas Clifford Allbutt који је у последњим годинама 19. века, болест препозната као аутономни очни поремећај Болест је први пут препозната у 19. веку као монофазни, деструктивни поремећај који утиче на кичмену мождину и оба оптичка нерва, али поштеђује остатак централног нервног система.
У последњим годинама 19. века, од стране доктора Албута (Thomas Clifford Allbutt), болест је препозната као аутономни очни поремећај који је касније изазвао неколико акутних епизода параплегије.
Међутим, тек 1894. године, када су истраживачи Еуген Девиц и Фернанд Гаулт на клиничком нивоу окарактерисали ток оптике неуромијелитиса. У свом клиничком извештају, он је описао укупно 17 случајева,. у којима је уочена значајна повезаност између различитих лезија које се налазе у оптичким и спиналним живцима.
Положај оптичког неуромијелитиса у групи демијелинизујућих болести централног нервног система је дуго био предмет дебате – да ли је овај клинички ентитет тешка варијанта мултипле склерозе, облик акутног дисеминованог енцефаломијелитиса или посебна болест. Током времена, много шири спектар идиопатских ОНМ је препознат у односу на историјску дефиницију. Недавно откриће серумских ОНМ-ИгГ антитела (2004. године) идаље подржава хипотезу да је оптички неуромијелитис у ствари засебан клинички ентитет. ОНМ-ИгГ антитела која су 73% осетљива и 91% специфична у разликовању ОНМ од оптичко-спиналне презентације класичне мултипле склерозе.
Епидемиологија Болест се јавља код појединаца свих раса. Преваленција е отприлике 1-10 на 100.000 особа и чини се да је слична широм света, иако су нешто веће стопе пријављене у земљама са већим уделом појединаца афричког порекла.Lee, AG. Neuromyelitis Optica/Myelin Oligodendrocytic Glycoprotein. Neuro-ophthalmology Virtual Education Library: NOVEL. Web Site Available at https://collections.lib.utah.edu/ark:/87278/s60w348v Accessed March 24, 2022.
Раса
У односу на МС који опонаша, јавља се чешће код особа азијског и афричког порекла, али већина пацијената са овом болешћу у западним земљама су белци.
Старост
Појединци било ког узраста могу бити погођени, али типичн облици, посебно случајеви серопозитивни на АКП4-ИгГ, јављају се код жена касних средњих година.
Ово стање такође може утицати на децу код које се чешће развијају мождане симптоме на почетку и чини се да имају већу учесталост монофазне презентације него одрасли.
Пол
Подједнак број мушкараца и жена има облик који се не понавља након почетног налета напада, али жене, посебно оне са АКП4-ИгГ, имају четири или пет пута већу вероватноћу да ће бити погођене понављајућим (релапсирајућим) обликом него мушкарци.
Етиологија мини|Имуноглобулин Г антитело одговорно за реакцију имуног систем људског тела на сопствене ћелије у централном нервном систему Девицова болест или оптички неуромијелитис је поремећај централног нервног система који првенствено погађа очне нерве (оптички неуритис) и кичмену мождину (мијелитис). ОНМ је такође познат као поремећај неуромијелитиса оптичког спектра или Девицова болест.. Јавља се када имуни систем људског тела реагује на сопствене ћелије у централном нервном систему, углавном у оптичким нервима и кичменој мождини, али понекад и у мозгу. Циљни антиген НМО-ИгГ антитело је аквапорин-4 (АКП4), обилно присутан канал у централном нервном систему који олакшава транспорт воде, посебно у „стресним ситуацијама“ као што је повреда паренхима мозга. То је компонента комплекса протеина дистрогликана који се налази на крајевима астроцита на крвно-можданој баријери. Антитела на аквапорин 4, која производе периферни Б лимфоцити, изазивају активацију комплемента, инфламаторну демијелинизацију и некрозу присутну код оптичког неуромијелитиса..
Узрок неуромијелитиса оптица је обично непознат, иако се понекад појављује након инфекције или може бити повезан са другим аутоимуним стањем. Оптички неуромијелитис се често погрешно дијагностикује као мултипла склероза (МС) или се перципира као тип МС, али ОНМ је посебно стање..
Девицова болест или оптички неуромијелитис може изазвати слепило на једно или оба ока, слабост или парализу у ногама или рукама, болне грчеве, губитак осећаја, неконтролисано повраћање и штуцање, и дисфункцију бешике или црева услед оштећења кичмене мождине. Деца могу имати конфузију, нападе или кому са ОНМ. Експлозија неуромијелитиса оптичког нерва може бити реверзибилна, али може бити довољно јака да изазове трајни губитак вида и проблеме са ходањем..
Патофизиологија
Анти-АКП4+ варијанте мини|Илустрација четири различите врсте глијалних ћелија које се налазе у централном нервном систему: епендималне ћелије, астроцити, микроглијалне ћелије и олигодендроцити НМОСД је обично узрокован аутоантителима која циљају аквапорин 4 (АКП4), канални протеин у ћелијској мембрани који омогућава воду да пређе. АКП4 мономери формирају тетрамере, а тетрамери се агрегирају. АКП4 се налази у астроцитима, који су основа за глимфатички систем.. Дакле, НМОСД који укључује АКП4-ИгГ може се сматрати астроцитопатијом. или аутоимуном астроцитном каналопатијом, пошто су астроцити полу-селективно уништени..
Астроцити окружују крвно-мождану баријеру (БББ), систем одговоран за спречавање супстанци из крви да уђу у мозак. Да би антитела из крви стигла до астроцита у ЦНС-у, морају да пређу БББ, чији механизам није у потпуности познат. Неки извештаји указују на металопротеиназу-2 и интерлеукин-6 као кривце за неуспех БББ. Постоји широк консензус да АКП4/НМО-ИгГ у почетку улази у мозак преко места са недостатком БББ-а, као што је област пострема, где се јавља приступ ЦСФ.. У сваком случају, анти-АКП4 се производи углавном интратекално..
Унутар астроцита, АКП4 се првенствено налази у астроцитним процесима стопала који се наслањају на крвне судове и слузницу мозга (менинге). НМОСД лезије мозга, као што се види под микроскопом, показују ИгГ, ИгМ, инфламаторне ћелије и наслаге комплемента око крвних судова. АКП4-ИгГ је члан породице имуноглобулина ИгГ1, који је активатор система комплемента, који изгледа да игра интегралну улогу у аутоимуном одговору. Долази до губитка астроцита, а понекад и до губитка неурона и олигодендроцита. Губитак других ћелија осим астроцита је последица колатералног инфламаторног оштећења или дисфункције астроктије.
НМОСД селективно утиче на оптички нерв, кичмену мождину и мождано стабло. Ова селективност се може објаснити повећаном количином АКП4 у овим структурама, а такође и повећаном количином АКП4 агрегата у оптичком нерву и кичменој мождини. Повећана пермеабилност БББ-а на подручју пострема помаже да се објасни укљученост тамо. АКП4 је присутан у ткивима изван централног нервног система (нпр. у бубрезима), али ова ткива нису захваћена НМОСД-ом, барем делимично због присуства аутоимуних регулатора ван централног нервног система.
У НМОСД-у, области можданог ткива које изгледају нормално на конвенционалној магнетној резонанци могу показати оштећење у дифузионом тензорском приказу, иако мање у поређењу са мултиплом склерозом (МС).
Већина истраживања о патологији НМО је фокусирана на кичмену мождину. Оштећења могу варирати од инфламаторне демијелинизације до некротичних оштећења беле и сиве материје. Инфламаторне лезије у НМО су класификоване као лезије типа II (демијелинизација посредована комплементом), али се разликују од лезија МС обрасца II по њиховој истакнутој периваскуларној дистрибуцији. Стога је образац упале често прилично различит од оног који се види код МС..
Нивои АКП4-ИгГ су у грубој корелацији са активношћу болести НМОСД, генерално се повећавају пре релапса и опадају током ремисије, при чему су виши нивои у корелацији са тежим манифестацијама болести.
НМО-ИгГ-негативни случајеви су мање разумљиви. Чини се да су астроцити поштеђени у овим ИгГ негативним случајевима.
Анти-МОГ+ варијанте Друго најчешће аутоантитело у НМО је МОГ-ИгГ, које циља мијелински олигодендроцит гликопротеин (МОГ). МОГ је интегрални мембрански гликопротеин који се налази на површини олигодендроцита и на крајњој површини мијелинских омотача. Његова функција није у потпуности позната. МОГ-ИгГ се производи изван централног нервног система (ЦНС) упркос томе што МОГ постоји само у ЦНС-у (са БББ-ом који их раздваја), што доводи до хипотезе да МОГ дрениран преко церебралне кичмене течности у лимфне чворове изазива формирање аутоимуне реакције.
МОГ-ИгГ-позитивне НМОСД лезије мозга, као што се види под микроскопом, показују демијелинизацију са очувањем олигодендроцита и аксона, присуство инфламаторних ћелија и депозита ИгГ и комплемента. Нивои МОГ-ИгГ у грубој корелацији са озбиљношћу болести, са нивоима. су виши током активне болести, а виши нивои су повезани са тежим манифестацијама болести.
Сматра се да су антитела против МОГ углавном одсутна код сличних болести као што је МС. Стога се може рећи да је анти-МОГ група садржана у АКП4-ИгГ-негативном НМОСД.
Заједно са анти-АКП4 они чине шири део НМО спектра. Они класификују случајеве НМО у четири класе, према присуству или одсуству било ког од ова два главна ауто-антитела..
Клинички ток и одговор на терапију је другачији за ове групе, показујући бољу прогнозу за оне у НМО-Аб(−)/МОГ-Аб(−) групи и лошију прогнозу за оне у НМО-Аб(+ )/МОГ-Аб(+) група.. НМО везан за МОГ може се радиолошки идентификовати по захваћености конуса. Код пацијената са позитивним антителом на гликопротеин мијелин-олигодендроцита већа је вероватноћа да ће имати захваћеност конуса на магнетној резонанцији кичме.
Клиничка слика Знаци и симптоми Девицове болесте или оптичког неуромијелитис зависе од неуролошких структура на које болест утиче и, у извесној мери, од укључених антитела. Знаци и симптоми обично прате рецидивирајући и ремитентни ток, али повремено могу бити прогресивни (монофазни). Недостаци могу бити привремени или трајни, посебно у одсуству лечења.
Најчешћа почетна манифестација болести је запаљење кичмене мождине (мијелитис). Милелитис изазива дисфункцију кичмене мождине, што може изазвати слабост мишића, парализу у удовима, изгубљеним или смањеним сензацијама, грчевима, губитак мокраћне и цревне контроле или еректилне дисфункције. Мијелитис може бити попречан, захватајући цео попречни пресек кичмене мождине и изазивајући билатералне симптоме.