Током Стаљинове Велике чистке 1937—1939, готово цјелокупно руководство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) стрељано је у Москви, након чега је вођство преузео Јосип Броз Тито.

Размјере стаљинистичке чистке у КПЈ биле су монструозне. Од око 900 југословенских комуниста у Совјетском Савезу, најмање 800 је ухапшено, од чега је само око 40 преживело совјетске гулаге. Процјењује се да је током Велике чистке убијено око 600—700 чланова КПЈ, укључујући велики број оснивача и готово цјелокупно дотадашње руководство. У Москви су стрељани сви дотадашњи генерални секретари КПЈ: Филип Филиповић, Сима Марковић, Ђуро Цвијић, Јован Малишић и актуелни Милан Горкић, осим Трише Кацлеровића, који се на вријеме повукао из политике. Поред тога, стријељана су и два секретара Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) (Никола Котур и Гргур Вујовић), као и велики број руководилаца КПЈ, чланова Централног комитета и Политбироа.

Од самог почетка руководство КПЈ је снажно подржавало Стаљинове чистке, иако је касније жестоко страдало у њима. Нарочито је сликовит примјер генералног секретара КПЈ Милана Горкића, који је величао московске процесе и Стаљиново стријељање „шпијуна—издајника” без пардона. Позван у Москву 1937, гдје је ухапшен и осуђен као гестаповски шпијун и касније стријељан.

Након ликвидације дотадашњег југословенског руководства, Тита је Комитет поставио за шефа КПЈ. Ликвидацијом чланак ЦК Милана Горкића 1937. и именовањем Тита за генералног секретара 1940. (а не 1937, како се тврдило у службеним легендама) кулминира период ригидне стаљинизације КПЈ. Ове далекосежне промјене спроведене су без изјашњавања чланства и сазивања конгреса, пуким физичким ликвидацијама дотадашњих руководилаца.

Велика чистка у КПЈ је највећим дијелом прећутана у југословенској историографији, а за њу су коришћени еуфемизми као „ликвидација фракционаштва”, „реорганизација руководства”, „оздрављење партије” и сл.

Позадина

Стање у КПЈ

Средином тридесетих година, КПЈ је након деценију и по прогона у Краљевини Југославији, од једне од најјачих партија сведена на свега око 1500 активних чланова. Због полицијског прогона у земљи донијета је одлука да се руководство партије спашава емиграцијом у Совјетски Савез. Међутим, у Совјетском Савезу су тридесетих година започеле стаљинистичке чисте, па су неки од југословенских комуниста због подршке совјетској опозицији (Анте Цилига, Воја Вујовић и други) убрзо пали у немилост.

Истовремено, у годинама подземног рада партију потресају унутрашњи сукоби, конгрес није одржан од 1928, а руководство је постављала Коминтерна. На априлском пленуму ЦК КПЈ 1936. у врху КПЈ долази до противљења генералном секретару Милану Горкићу, кога је поставила Коминтерна.

Поред свега, већина руководилаца КПЈ је и даље чврсто стајала на Стаљиновој страни.

Стаљинова „чистка”

Велика чистка је била кампања терора у Совјетском Савезу у периоду 1936—1938. Ову кампању је замислио и њоме управљао Јосиф Стаљин. Почела је „чишћењем” Комунистичке партије и владиних званичника, а настављено са стријељањем вођства Црвене армије и репресијом сељака. Обиљежиле су је јак полицијски надзор, распрострањена параноја од „шпијуна”, затвори и погубљења.

Московска Правда донијела у јулу 1937. серију чланака под насловом Шпијунска Интернационала у којој се сви страни комунисти или социјалисти, који су критиковали Стаљинов режим, називају троцкистима и шпијунима. Истовремено, вијести из московске Правде стизале су „с бескрајним свакодневним низом смртних осуда”. Разни каријеристи и провокатори нашли су погодан терен да се у новој ситуацији свете или попну у бирократској стаљинској хијерархији.

Стаљинистичке чистке су посебно тешко погодиле југословенску, пољску, њемачку и друге илегалне емиграције у Москви. Совјетска тајна полиција НКВД сумњичила је емигранте, тражила им да пишу изјаве једни о другим, испитивала, хапсила и стријељала. Французи, Енглези и Американци нису прогањани, јер су иза њих стале њихове владе и партије, које су биле легалне.

Чистка је нарочито погодила КПЈ, гдје су „сличне индивидуе одиграле своје недостојне улоге провокатора и допринијели да се отјера скоро све партијско вођство у смрт или у Сибир”. Истакнути комунисти су лажно оптуживани да су „троцкисти” и „агенти полиције”. Психоза гоњења пренијета је из Москве и у друге земље, па је чак допрла и на робију у Сремској Митровици. Партијски руководиоци у затвору су означавали појединце као „троцкисте”, након чега су их тукли, искључивали из „колектива” и малтретирали у затвору. Међутим, у Југославији уопште није постојао троцкистички покрет, па су измишљана имена, измишљане акције. Борба против троцкизма у Коминтерни и КПЈ заправо је била кодно име борбе стаљинистичке бирократије против континуитета револуционарних пролетерских традиција.

Погибија Паровића у Шпанији

мини|усправно|десно|Беживотно тијело Благоја Паровића, кандидата за организационог секретара КПЈ.

У вријеме велике стаљинистичке чистке у КПЈ, југословенски комунисти, добровољци у Шпанском грађанском рату, на Берлинском конгресу изјаснили су се против Титовог преузимања ЦК КПЈ и за то кандидовали Благоја Паровића. Након тога су сви они оптужени за „троцкизам”.

Благоје Паровић је погинуо 6. јул 1937. под неразјашњеним околностима у Шпанији. Убијен је 6. јула 1937. у сумрак покрај једног села близу Мадрида. Према службеној верзији, погинуо је у борби против шпанских националиста код Виљануеве де ла Кањаде, током битке за Мадрид. Према другој верзији, ликвидирао га је Влајко Беговић, један од егзекутора НКВД-а. Као доказ томе наводи се чињеница да је Беговић фотографисао мртвог Паровића непосредно послије убиства и та слика је наводно предата Јосипу Брозу као доказ. Такође се наводи да угао снимања фотографије — с лица, изнад тијела убијеног — показује да фотографија није направљена из пијетета према покојнику, него да би се доказало да је задатак извршен.

Ликвидација Горкића у Москви

Као високи руководилац КПЈ Милан Горкић је снажно подржавао и „гурао” Тита још откад се овај појавио у Бечу 1934. године. У раздобљу 1935—1937. није било сукоба о начину рада између њих двојице, они су се одлично слагали и дијелили исте ставове. Постепено се, у атмосфери стаљинистичких чистки, гдје се сви међусобно сумњиче, однос међу њима кварио.

Јосип Броз Тито је именован за организационог секретара ЦК КПЈ 1936; тиме је постао други човјек партије, као замјеник Милана Горкића који је постао генерални секретар. У мају 1937. Тито је формирао у земљи привремено руководство. Према Мирославу Крлежи, Тито се вратио у земљу тек у јесен.

Крајем јула 1937, у највећој југословенској кампањи против „троцкистичких и бухаринских хијена”, Коминтерна позива у Москву Милана Горкића. Не сумњајући шта га тамо чека, и рачунајући на своје добре везе у Коминтерни, отпутовао је у Москву без одлагања и на самој станици ухапшен. Одмах након његовог хапшења, почиње уклањање вођства КПЈ као „горкићеваца”. Суспендован је цјелокупни Политбиро, а у партији постављени „комесар” почео је одмах, по налогу из Москве, хајку на „горкићевце”, „бухаринисте”, „троцкисте” и остале „народне непријатеље”.

Са хапшењем Горкића ухапшено је и цијело представништво КПЈ у Коминтерни. Према сјећањима, Рут фон Мајенбург, аустријске комунисткиње и обавјештајке Црвене армије, „и Тито је 1937. примио такав налог, али га из неких разлога није послушао; одлука која га је вјероватно спасила да не доспије у вртлог чистки”. Што се тиче Титовог оглушивања о налог да оде у Москву октобра 1937, сам Тито је тврдио да су тај налог повукли лично Вилхелм Пик и Георги Димитров. Британска професорка Филис Оути оцјењује да му је то спасило живот. После стријељања Милана Горкића 1. новембра 1937. Коминтерна је распустила ЦК КПЈ. У то вријеме се сједиште КПЈ налазило у Паризу.

За то вријеме, Тито је као организациони секретар боравио у Загребу, гдје је радио на оснивању Комунистичке партије Хрватске.

Камило Хорватин је крајем 1937. и почетком 1938. оптуживао Тита да уљепшава стање у КПЈ, да „даје сасвим лажну слику стања у Партији”, у једном часу и да је „фактички провокатор”.

Борба против емигрантског ЦК КПЈ у Паризу

Хапшење Горкића и чистке у партији су се криле од чланства, па чак и од чланова ЦК у Паризу. Након ликвидације Горкића, његови сарадници из ЦК КПЈ у Паризу су наставили са радом. Тек у пролеће 1938, ЦК КП Француске је званично обавијештен да је Горкић у Москви „ухапшен као шпијун енглеске шпијунаже”, да је Коминтерна распустила ЦК КПЈ и „суспендирала рад КПЈ”. Југословенски руководиоци у Паризу су оптуживани као „горкићевци” и против њих је убрзо почела стаљинистичка хајка.

Двојица париских вођа КПЈ, Иво Марић и Лабуд Кусовац, настојали су да се позиционирају као насљедници Горкића. Марић је предложио Титу, организационом секретару КПЈ, да они заједно са Ловром Кухаром, Кусовцем и Драгутином Марушићем, „привремено преузму одговорност за сав партијски рад”, што је Тито одбио. Марић се због тога жалио Димитрову да је „друг Тито човјек слаб, политички неизграђен, с нездравим вођовским амбицијама”.

Крајем марта 1938, Тито је донио одлуку да прекине са емиграцијом и формира руководство у земљи. У пролеће 1938. Тито се обраћа генералном секретару Коминтерне Георгију Димитрову, жали му се на Марића и Кусовца који су „самоиницијативно” формирали ново руководство КПЈ у Паризу, изјављује да је око себе окупио „диван кадар” и моли га да створи бар „привремено руководство КПЈ док се наше питање код тебе не ријеши”. Истовремено, Тито се већ маја 1938. у Београду представља као „секретар Централног комитета”.

Титовим амбицијама су супротстављају чланови распуштеног ЦК из Париза, Марић и Кусовац, који су знали да Тито није добио никакав мандат Коминтерне за новог лидера ЦК КПЈ. Кад им је то у Паризу потврдио и совјетски обавјештајац Мустафа Голубић, они га раскринкавају пред чланством КПЈ и подржавају његовог ривала Петка Милетића.

Марић је прихватио приједлог групе функционера у Паризу, гдје се тада налазило сједиште КПЈ, да привремено преузме одговорност за рад партије. Он је током 1938. неформално проглашен генералним секретаром КПЈ. Његов ЦК у Паризу је једно вријеме имао подршку неких функционера Коминтерне, као што је Иван Сребрњак. Још важније, Марић и Кусовац су имали подршку Петка Милетића, вође комуниста-робијаша у Сремској Митровици и главног Титовог ривала.

Између Марићевог „паралелног центра” КПЈ у Паризу и Јосипа Броза трајала је борба од 1937. до 1940. године.

Саслушање Тита у Москви

мини|усправно|десно|Јосип Броз Тито, који је испливао на таласу Стаљинових чисти: „С никим нисам хтио дискутирати о ничему. Просто сам се држао свог посла у Коминтерни и учио. Имао сам добру библиотеку и био сам код куће, и то ме спасило.”

Након више мјесеци чекања у Паризу, Тито је августа 1938. добио совјетску визу и најзад кренуо у Москву. Вјерује се да му је у томе помогао службеник Коминтерне Јосип Копинич (пошто се он, послије ликвидације Горкића, нашао у немилости Коминтерне).

По доласку у Москву 24. августа Тито сазнаје да су као издајници и шпијуни ухапшени његова бивша супруга Пелагија Белоусова и тадашња супруга Луција Бауер, која је већ била стрељана. Сам он је убрзо оптужен за „троцкизам”, што је била најтежа оптужба. Представник КПЈ у Коминтерни Радомир Вујовић ухапшен је 19. септембра 1938. године.

Тито органима НКВД даје писмену изјаву 23. септембра насловљену „Мој однос са особама које су раскринкане као саботери и непријатељи наше партије”. У њој се изјашњава поводом партијских другова, од којих су седморица већ били „раскринкани” и стрељани у Москви, а двојица још увијек живи, али осумњичени да нису довољно одани Стаљину. Тито се углавном негативно изјашњава о сљедећим стријељаним друговима: Камило Хорватин, Ђуро Цвијић, Иван Гржетић, Милан Горкић, Филип Филиповић, Антун Маврак. О двојици живих руководилаца КПЈ који су лежали у московском затвору, др Сими Марковићу и Сими Миљушу, Тито се изјашњава веома неповољно. Прије потписа, овај документ завршава ријечима: