мини| Краљица Викторија, принц Алберт и њихова деца као идеализована породица|224x224п Викторијански морал је извлачење оног најбољег из моралних погледа средње класе у Британији у 19. веку, у викторијанској ери.
Викторијанске вредности су се појавиле у свим класама и досегле су до свих аспеката викторијанског живота. Вредности тог периода —које се могу класификовати као религија, морал, евангелизам, индустријска радна етика и лично усавршавање — имају зачетке у викторијанском моралу. Актуелне драме и сва литература — укључујући старе класике као што је Шекспир — очишћени су од садржаја који се сматра неприкладним за децу, или су „цензурисани“.
Савремени историчари уопштено говоре о викторијанској ери као o периоду многих сукоба, попут широко распрострањеног инсистирањa на достојанственом држању и уздржаности, заједно са озбиљним дебатама о томе како тачно треба применити нови морал. Међународна трговина робљем је укинута, а ову забрану спровела је Краљевска морнарица. Ропство је окончано у свим британским колонијама, дечји рад је укинут у британским фабрикама, а уследила је и дуга дебата о томе да ли проституцију треба потпуно укинути или строго регулисати. Хомосексуалност је остала илегална.
Ропство Противљење ропству било је главни евангелистички пројекат с краја 18. века, предвођен Вилијамом Вилберфорсом (1759–1833). Пројекат је био веома темељно организован и у оквиру њега су развијане пропагандне кампање које су терале читаоце да се јеже од ужаса ропства. Исти морални жар и организационе способности пренете су на већину других реформаторских покрета.Seymour Drescher, Abolition: A History of Slavery and Antislavery (2009) pp 205–44. Викторија је ступила на престо 1837. године, само четири године након укидања ропства широм Британске империје. Покрет против ропства годинама je водио кампању како би постигао забрану и остварио је успех делимичним укидањем ропства 1807. године и потпуном забраном трговине робљем, али не и робовласништва, до чега је дошло тек 1833. године. Процес је толико трајао јер је морал против ропства био супротстављен моћним економским интересима која су се заснивала на тврдњама да ће бројна предузећа бити уништена ако им не буде дозвољено да користе принудан рад. На крају су власници плантажа на Карибима добили 20 милиона фунти у готовини, што је представљало просечну тржишну цену робова. Вилијам Е. Гледстон, касније познати реформатор, извршио је велике уплате на рачун свог оца за стотине њихових робова. Краљевска морнарица патролирала je Атлантским океаном, заустављала све бродове за које се сумњало да превозе афричкие робове у Америку и ослобађала све пронађене робове. Британци су основали Kрунску колонију у западној Африци —Сијера Леоне— и тамо су превозили ослобођене робове. Ослобођени робови из Нове Шкотске основали су престоницу Сијера Леонеа и назвали је Freetown („Слободни град“).Howard Temperley, British antislavery, 1833–1870 (1972).
Укидање окрутности
Окрутност према животињама Вилијам Вилберфорс, Томас Фaвел Бакстон и Ричард Мартин увели су први закон за спречавање окрутности према животињама, Закон о окрутном поступању са стоком из 1822. године. Oдносио се само на стоку и лако је усвојен 1822. године.James C. Turner, Reckoning with the Beast: Animals, Pain, and Humanity in the Victorian Mind (2000) p 39.
У Закону о Метрополитанској полицији из 1839. године, „борба или вабљење лавова, медведа, јазаваца, петлова, паса или других животиња“ проглашено је кривичним делом. Закон је поставио бројна ограничења о томе како, када и где се животиње могу користити. Забрањивао је власницима да пуштају побеснеле псе на слободу и дао је полицији право да погуби сваког пса за кога се сумња да је бесни. Забранио је и употребу паса за вучу колица. Закон је проширен на остатак Енглеске и Велса 1854. године. Веома сиромашни самозапослени људи често су користили колица која су вукли пси као јефтино превозно средство за доставу млека, људске хране, животињске хране (трговац мачијом храном) и за сакупљање отпада (трговац секундарним сировинама). Пси су били подложни беснилу. Случајеви ове ужасне смртоносне болести међу људима били су у порасту. Све ово је негативно утицало и на коње који су били економски много виталнији за град. Евангелисти и утилитаристи су у Друштву за превенцију окрутности према животињама убеђивали парламент да је све то окрутно и да би требало да буде противзаконито. Утилитаристички елемент укључио је владине инспекторе како би спровођење закона било загарантовано. Власници више нису имали користи од својих паса и убили су их.M. B. McMullan, "The Day the Dogs Died in London" The London Journal: A Review of Metropolitan Society Past and Present (1998) 23#1 pp 32–40 https://doi.org/10.1179/ldn.1998.23.1.32. Chapter: 'A Left-handed Blow: Writing the History of Animals' by Erica Fudge Псећу запрегу заменила je људска запрега.
Историчар Харолд Перкин пише: „Између 1780. и 1850. Енглези су престали да буду једна од најагресивнијих, најбруталнијих, најнеотесанијих, најотворенијих, најраскалашнијих, најокрутнијих и најкрвожеднијих нација на свету и постали су једна од најспутанијих, најпристојнијих, најуређенијих, најнежнијих, најизвештаченијих и најлицемернијих. Трансформација је довела до смањења окрутности према животињама, криминалцима, лудацима и деци (тим редоследом). Угушила је многе окрутне спортове и игре, као што су мамљење бикова и борбе петлова, као и невине забаве попут многобројних сајмова и фестивала. Кривични законик је је постао лакши за око две стотине кривичних дела, укинут је превоз [криминалаца у Аустралију] и успостављен је ред у затворима. Недеља је некима постала дан за молитву, a свима дан за уздржавање од приземних жеља.”
Дечији рад Евангелистичке верске снаге преузеле су вођство у идентификовању зала дечијег рада и доношењу закона против њих. Њихов гнев услед противречности између услова на терену за децу сиромашних и средњокласне представе о детињству као времену невиности довео је до првих кампања за наметање законске заштите деце. Реформатори су се намерачили на дечији рад од 1830-их па надаље. Кампању која је довела до Закона о фабрикама предводили су богати филантропи тог доба, посебно лорд Шефтсбери, који је Парламенту представио предлоге закона за ублажавање експлоатације деце на радном месту. Године 1833. представио је Закон о десет сати из 1833. године, који је предвиђао да деца која раде у фабрикама памука и вуне морају имати девет или више година. Ниједна особа млађа од осамнаест година није смела да ради више од десет сати дневно или осам сати суботом. Нико млађи од двадесет пет није смео да ради ноћу.Georgina Battiscombe, Shaftesbury: A Biography of the Seventh Earl 1801–1885 (1988) pp. 88–91. Закон о фабрикама из 1844. године каже да деца од 9 до 13 година могу да раде највише 9 сати дневно уз паузу за ручак. Додатне правне интервенције током читавог века повећавале су ниво заштите деце, упркос отпору лесе фер ставова власника фабрика против мешања владе. Парламент је поштовао лесе фер у случају одраслих мушкараца и било је минималног мешања током викторијанског доба.
Незапослена деца са улице такође су патила, док је романописац Чарлс Дикенс открио широкој публици средње класе ужасе живота на улицама Лондона.Amberyl Malkovich, Charles Dickens and the Victorian Child: Romanticizing and Socializing the Imperfect Child (2011)
Сексуалност Историчари Питер Геј и Мајкл Мејсон истичу да модерно друштво често поистовећује викторијански бонтон са недостаткoм знања. На пример, људи који су ишли да се купају у мору или на плажу користили би машину за купање. Упркос употреби машине за купање, и даље је било могуће видети људе како се купају голи. Типичне невесте из средње класе вероватно нису знале ништа о сексу. Тек би током своје брачне ноћи сазнале за очекивања својих мужева. Искуство је често било трауматично. Међутим, супротно популарној концепцији, викторијанско друштво је признало да и мушкарци и жене уживају у копулацији.
Вербална или писaна комуникација која се тицала сексуалних осећања такође је често била забрањивана, па су људи уместо тога користили језик цвећа. Међутим, писали су и експлицитну еротику, од којих је можда најпознатија раскошна прича Мој тајни живот коју је наводно Хенри Спенсер Ешби написао под псеудонимом Волтер, и часопис Бисер, који је излазио неколико година и био поново штампан као књига у меком повезу шездесетих година прошлог века. Такође опстаје у приватним писмима архивираним у музејима, па чак и у студији о женским оргазмима. Неки актуелни историчари сада верују да се мит о викторијанској репресији може пратити до становишта са почетка двадесетог века, на пример оног које се приписује Литону Стречију, хомосексулацу, члану групе Bloomsbury, аутору делa Еминентни викторијанци.
Хомосексуалност Огромна експанзија полицијских снага, посебно у Лондону, довела је до наглог пораста кривичног гоњења илегалне содомије средином века.Sean Brady, Masculinity and Male Homosexuality in Britain, 1861–1913 (2005). Мушка сексуалност постала је омиљени предмет проучавања, посебно медицинских истраживача чије су се студије случаја бавиле развојем и симптомима институционализованих субјеката. Хенри Модсли обликовао је касне викторијанске погледе на аберантну сексуалност. Џорџ Севиџ и Чарлс Артур Мерсије писали су о хомосексуалцима који су део друштва. Речник психолошке медицине Данијела Хака Тукеа покрио је тему сексуалне перверзије. Сви ови радови показују свест о континенталним увидима, као и морални презир према описаним сексуалним праксама.Ivan Crozier, "Nineteenth-century British psychiatric writing about homosexuality before Havelock Ellis: The missing story." Journal of the History of Medicine and Allied Sciences 63#1 (2008): 65–102.
Симеон Соломон и песник Алџернон Чарлс Свинберн, док су размишљали о сопственим сексуалним идентитетима 1860-их година, усресредили су се на грчку песникињу Сафо која је била лезбејка. Захваљујући њима су викторијански интелектуалци чули за Сафо, а њихови списи су помогли да се обликује модерна слика лезбејства.Elizabeth Prettejohn, "Solomon, Swinburne, Sappho." Victorian Review 34#2 (2008): 103–128. online
Лабушеров амандман на Закон о изменама и допунама кривичног закона из 1885. године први пут је учинио незаконитим све мушке хомосексуалне радње. Предвиђено је две године затвора за мушкарце који су осуђени да су починили, или су учествовали, у јавним или приватним хомосексуалним радњама. Лезбејске радње —које су тада биле једва познате— биле су игнорисане.F. Barry Smith, "Labouchere's amendment to the Criminal Law Amendment bill." Australian Historical Studies 17.67 (1976): 165–173. Када је Оскар Вајлд 1895. године осуђен за кршење статута и затворен због таквих кршења, постао је култна жртва енглеске пуританске репресије.Ari Adut, "A theory of scandal: Victorians, homosexuality, and the fall of Oscar Wilde." American Journal of Sociology 111.1 (2005): 213–248 online
Проституција мини| Жртва Џека Трбосека Проституција је вековима била елемент градског живота. Реформатори су почели да се мобилишу касних 1840-их, главне новинске организације, свештеници и неудате жене све више су бринули о проституцији, која је постала позната као „Велико друштвено зло“.Judith R. Walkowitz, Prostitution and Victorian society: Women, class, and the state (1982). Процене о броју проститутки у Лондону 1850-их у знатној мери варирају (у својој значајној студији Проституција, Вилијам Ектон је саопштио како је полиција проценила да их је 1857. године само у Лондону било 8.600).