Грађански рат у Богенвилу представљао је оружани конфликт са више страна у сукобу, који се водио од 1988. до 1998. у провинцији Северна Соломонова острва у Папуи Новој Гвинеји између војске Папуе Нове Гвинеје и сецесионистичких снага Богенвилске револуционарне армије, као и између Богенвилске револуционарне армије и других оружаних група на Богенвилу. Председник Богенвила Џон Момис описао је сукоб као највећи сукоб у Океанији од краја Другог светског рата 1945. године, при чему се неке процене броја погинулих међу становницима Богенвила крећу између 15 000 и 20 000 погинулих, док ниже процене говоре о око 1000-2000 жртава.
Сукоб је окончан примирјем 1998. и потписивањем Богенвилског мировног споразума 2001. године. Влада Папуе Нове Гвинеје је пристала на оснивање аутономне владе Богенвила, као и на уступање одређених права и овлашћења која би аутономна влада имала над територијом која је постала позната као Аутономна покрајина Богенвил, а која укључује и удаљена мала острва поред самог острва Богенвил. Према договору власти Папуе Нове Гвинеје и Богенвила, након референдума одржаног 2019. године, одлучено је да Богенвил постане независна држава до 2027. године.
Историјска позадина (1930–1988) У време кад је Богенвил био под аустралијском влашћу, рудна жила је први пут откривена на Богенвилу 1930. године. Откриће огромних налазишта руде бакра у планинском ланцу Краун Принс на острву Богенвил током 1960-их довело је до оснивања огромног рудника бакра Богенвил од стране аустралијске компаније Рио Тинто. Рудник Пангуна започео је са радом 1972. године под управом фирме Bougainville Copper Ltd, при чему је влада Папуа Нове Гвинеје као акционар задржала 20% власништва над рудником. У то време, рудник Пангуна је био највећи отворени рудник на свету. Овај рудник је доносио више од 45% националног прихода Папуе Нове Гвинеје од извоза, тако да је био од виталног значаја за економију земље.
Рудник је привукао више хиљада радника на острво, углавном држављана других острва у саставу Папуе Нове Гвинеје, које су староседеоци Богенвила прозвали „црвенокошцима“ због њихове боје коже. Насупрот томе, већина домородаца на острву сматра себе припадницима црне расе. У рудник су долазили и многи „белокошци“, углавном аустралијски држављани. Становници Богенвила нису желели ни мигранте ни имигранте на својој земљи; посебно су били неблагонаклони према „црвенокошцима“, због културолошких разлика између ове две популације.
Са почетком рударских операција у Пангуни, почели су да се јављају сукоби. Многи локални земљопоседници заузели су став против рудника који је довео до прилива радне снаге из других делова Папуа Нове Гвинеје. Поред тога, староседеоци су били забринути због штетних утицаја на животну средину, док су запажали да већина профита од рудника напушта острво. Пре стицања независности Папуе Нове Гвинеје 1975. године, острво Богенвил је покушало да се отцепи и постане независно. Његови представници постигли су договор о даљој децентрализацији са аустралијском владом, што је донекле ублажило забринутост становништва Богенвила.
Сецесионистички покрет и избијање сукоба До краја 1988. тензије око рудника довеле су до локалног насиља. Огромно загађење ваздуха и воде, онемогућавање пољопривредне производње, као и међунационална нетрпељивост довели су до све чешћих сукоба. Влада је стога распоредила мобилне одреде Краљевске полиције Папуе Нове Гвинеје и Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвинеје у околину рудника Пангуна. Иако је првобитно био ограничен на подручје око рудника, сукоб се касније интензивирао. Обе стране су пријавиле случајеве злочина против староседелачког становништва током борби између владиних снага и побуњеника Богенвилске револуционарне армије. Сукоб је затим прерастао у општу сепаратистичку побуну. Компанија Рио Тинто је 1989. затворила рудник, а многи дошљаци напустили су острво. Борбе су трајале годину дана, а у том периоду је наводно дошло до широко распрострањеног кршења људских права, укључујући спаљивање бројних села. Међутим, почетком 1990. Папуа Нова Гвинеја је повукла своје трупе, чиме је Богенвил потпао под пуну контролу Богенвилске револуционарне армије. Упркос томе што је првобитно пристао на разоружање својих снага и почетак преговора, лидер Богенвилске револуционарне армије Франсис Она једнострано је прогласио независност Богенвила у мају 1990.
Услед једностраног проглашења независности, влада Папуе Нове Гвинеје је увела блокаду Богенвила. Блокада је спроведена коришћењем хеликоптера UH-1 Ироквојс и патролних чамаца класе Пацифик који су испоручени Папуи Новој Гвинеји као помоћ аустралијске владе касних 1980-их у оквиру програма сарадње у области одбране који је трајао од проглашења независности Папуе Нове Гвинеје. Други облици подршке Аустралије, који су представљали део њених напора за изградњу капацитета Папуе Нове Гвинеје, укључивали су финансирање Одбрамбених снага Папуе Нове Гвинеје, набавку оружја и муниције, логистику, обуку и слање појединих специјалистичких и техничких саветника и особља. Слична помоћ пружена је и полицијским снагама. Аустралија је послала хеликоптере без наоружања и под условом да се неће користити у оружаним сукобима; међутим, Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвинеје су накнадно уградиле митраљезе у супротности са споразумом и касније их користиле као борбене летелице. Блокада је остала на снази до примирја 1994. (иако је према неким деловима Богенвила блокада неформално продужена до 1997). Индонезија је такође помагала властима Папуе Нове Гвинеје у борби.
Франсис Она је успоставио привремену владу Богенвила, самопрогласивши се за председника. Бивши премијер покрајинске владе Џозеф Кабуи именован је за потпредседника. За војног команданта Богенвилске револуционарне армије постављен је Сем Кауона, бивши официр Одбрамбених снага Папуе Нове Гвинеје. Ипак, привремена влада Богенвила је поседовала мало стварне моћи и острво је почело да тоне у хаос. Командна структура коју је успоставила Богенвилска револуционарна армија у малој је мери имала стварну контролу над разним групама широм острва које су тврдиле да представљају део Богенвилске револуционарне армије. Бројне криминалне банде које су биле повезане са Богенвилском револуционарном армијом, опремљене углавном оружјем сачуваним из борби у Другом светском рату, терорисале су села, почињавајући убиства, силовања и пљачку. Богенвил је подељен између неколико фракција, пошто је сукоб попримио етничке и сепаратистичке карактеристике.
Поделе у сукобу су углавном биле повучене по клановским линијама. Поред блокаде, постојало је 70–80 мањих племенских сукоба које је привремена влада Богенвила требало да реши. Пошто је привременом владом Богенвила, као и Богенвилском револуционарном армијом, доминирао клан Насиои, становници острва из других кланова су били скептични према њиховим циљевима, посебно на северном Богенвилу. На острву Бука, северно од Богенвила, формирана је локална милиција која је успела да истисне Богенвилску револуционарну армију у септембру, уз помоћ папуанских трупа. До краја 1990. Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвинеје су контролисале Буку, док је Богенвилска револуционарна армија контролисала остатак Богенвила. Рани покушаји решавања сукоба резултирали су потписивањем споразума 1990. и 1991. године; међутим, ниједна од страна није поштовала услове споразума. У међувремену, руководство Богенвилске револуционарне армије, које су предводили Она и Кауоне, дошло је у сукоб са некима од политичких лидера, као што је био Кабуи. Неколико других провладиних сеоских милиција, које су заједничким именом називане снагама отпора, а које су наоружавале Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвинеје, истиснуле су Богенвилску револуционарну армију из својих области. Током 1991–92, Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвинеје су се постепено враћале у Богенвил, преузимајући контролу над севером и југозападом главног острва.
Политика Папуе Нове Гвинеје према Богенвилу је постала агресивнија након пораза актуелне владе на изборима 1992. године. Нови премијер Пајас Вингти заузео је знатно ратоборнији став. У периоду 1992–93, Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвинеје су покренуле бројне неодобрене прекограничне упаде на Соломонова острва у потрази за присталицама Богенвилске револуционарне армије. Односи Папуе Нове Гвинеје са Соломоновим Острвима су постали затегнути, а једном приликом су се снаге Папуе Нове Гвинеје сукобиле са полицијом Соломонових острва, уз размену ватре. У другој ситуацији, трупе Одбрамбених снага Папуе Нове Гвинеје искрцале су се на острво Оема. Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвинеје су, у савезу са снагама отпора, поново заузеле Араву, главни град провинције Богенвил, у фебруару 1993. Папуански министар иностраних послова сер Џулијус Чен покушао је да окупи мировне снаге сачињене од трупа из других држава подручја Пацифика, али је Вингти одбио ту идеју. Вингти је затим наредио војсци да поново заузме рудник Пангуна, у чему је у први мах био успешан. Међутим, његова влада је била кратког века и у августу 1994. на месту премијера га је заменио Џулијус Чен. Напад на Пангуну је након тога окончан неуспехом. Одбрамбене снаге Папуе Нове Гвинеје су све више трпеле губитке од стране побуњеника у унутрашњости острва, где је џунгла ограничавала видљивост и ефикасност њених патрола.
Чен је исказао намеру да пронађе мирно решење сукоба, договоривши прекид ватре на састанку са Кауоном на Соломоновим острвима у септембру. Сложили су се да одрже мировну конференцију у Арави тог октобра, уз обезбеђење мировних снага Јужног Пацифика, предвођених Аустралијом.Agreement between Papua New Guinea and Fiji, Tonga, Solomon Islands, Vanuatu, Australia and New Zealand, concerning the status of elements of the defence forces of those countries deployed in the North Solomon's Province of Papua New Guinea as part of the South Pacific Peacekeeping Force (1994) PITSE 18 (28 September 1994) Pacific Islands Treaty Series Pacific Islands Legal Information Institute. Међутим, лидери привремене владе Богенвила су бојкотовали конференцију, тврдећи да се њихова безбедност не може гарантовати. У одсуству Оне, Кабуи и Кауона су се истакли као умеренији лидери Богенвилске револуционарне армије. Ченова влада је потом ушла у преговоре са групом поглавица из клана Насиои, на челу са Теодором Мирјунгом, бившим адвокатом Удружења земљопоседника Пангуне. То је резултирало успостављањем прелазне владе Богенвила у априлу 1995. године, са главним градом у Буки. Мирјунг је био именован за премијера компромисне владе, али на крају „није био у стању да премости јаз између тврдолинијаша на обе стране“.
У међувремену, Чен је почео да испољава фрустрацију због изостанка напретка. Након рунде преговора у Кернсу, Аустралија, у септембру и децембру 1995, између Богенвилске револуционарне армије, Богенвилске прелазне владе и владе Папуе Нове Гвинеје, у јануару 1996, након повратка у Богенвил, на представнике Богенвилске револуционарне армије/Богенвилске привремене владе, укључујући Кабуија, пуцали су припадници Одбрамбених снага Папуе Нове Гвинеје. Касније су на кућу представника Богенвилске привремене владе на Соломоновим острвима, Мартина Мирорија, бачене бомбе. Богенвилска револуционарна армија је потом предузела акцију одмазде на северном Богенвилу и на Буки. Чен је одлучио да одустане од покушаја да се дође до мирног решења и 21. марта 1996. одобрио је укидање примирја на Богенвилу. У обраћању нацији, објавио је своју одлуку да се приступи војном решењу.
Афера Сендлајн