Атлетико Банфилд (шп. Club Atlético Banfield) јесте аргентински спортски клуб из округа Банфилд у Буенос Ајресу. Клуб је основан 21. јануара 1896. године од стране британског становништва. Клуб је углавном познат по свом фудбалском тиму, који се такмичи у Првој лиги Аргентине, највишем рангу аргентинског фудбала. Утакмице као домаћин игра на стадиону Флоренсио Сола, капацитета 34.901 места. Највећи успех клуба је освајање титуле шампиона државе 2009. године. Историја
Порекло и оснивање 21. јануара 1896. године је група професионалаца и енглеских трговаца одлучила да оснује клуб, коме су дали име по селу, које је добило име по железничкој станици, основаној 1873. године. Ова железничка станица је добила име по Едварду Банфилду. На челу групе оснивача су били Данијел Кингсленд и Џорџ Бартон. Терен је био поље за испашу. Налазио се на два блока од железничке станице, поред колосека на источној страни. Са Кингслендом као председником, крикет је био главни спорт, остављајући фудбал у другом плану, што је резултовало лошим наступима клуба на фудбалским шампионатима .у периоду од 1897. до 1898. године.
Први успеси мини|Екипа Банфилда из 1899. године Оваква ситуација је трајала до 1899. године, кад је Алфредо Гуд, који је био фудбалски ентузијаста именован за председника. Те године осваја Банфилд титулу шампиона Примере Б. Банфилд је и даље једини клуб Фудбалског савеза Аргентине који је освојио титулу у 19. веку.
Сви Банфилдови играчи су рођени у Великој Британији, осим центархалфа и капитена Џејмса Додса Вотсона, Аргентинца рођеног у Буенос Ајресу. Следеће, 1900. године, пошто још увек није било промоције, клуб задржава титулу шампионата Друге дивизије. Банфилд је освојио титулу без пораза. Кључни играчи у освајању те титуле били су: Едвард "Невидљиви" Потер, познати дриблер Чарлс Даглас Мофат, капитен Додс Вотсон, као и голман/председник Гуд.
Након тог успеха, клуб је почео да пропада све до децембра 1904. године, када је дошло до реорганизације клуба. Од тада па све до своје смрти 1928. године клубом је председавао Џорџ Бартон, прави и истински заљубљеник у фудбал.
1908. године је први тим, који је играо у Трећој дивизији, освојио првенство. У децембру 1910. године, екипа Банфилда са играчима као што су: Вилијам Петерсон, Роџер Јакобели, Амадор Гарсија, Карлос Љоверас, Галуп Ланус, Бартоломеј, суочила се са екипом Расинга у двомечу за место у највишој дивизији. Први меч је завршен резултатом 0:0, док је Расинг победио у другом мечу, голом у продужецима. Године 1912. под вођством капитена Адолфа Пеленса, клуб осваја шампионат и на тај начин обезбеђује повратак у Другу дивизију. Међутим, реформисање турнира проузроковало је прву поделу у аргентинском фудбал, пославши Банфилд директно у највиши ранг.
Банфилд се добро показао на турнирима 1913. и 1914. године, али када је Први светски рат почео, многи играчи тима, који су били британског порекла, уписани су у британску војску и послати на бојиште у Европи. 1919. године, Банфилд се враћа у Прву лигу Аргентине, након победе у последњој утакмици над Дел Платом (клубом који више не постоји).
1920-те мини|Екипа Банфилда из 1920. Освојен почасни општински куп Недавно промовисан, Банфилд је сезону завршио на другом месту иза шампиона Боке јуниорс. Исте године је играо почасни општински куп Буенос Ајресa. Свој први меч је одиграо против Алмагра. У регуларном делу, након 30 минута игре, резултат је био 1:1. У продужецима је Алмагро победио са 1:0 и тако је Банфилд елиминисан. Бока јуниорс је стигла до полуфинала, где се сусрела са Њуелс олд бојсом, клубом који се такмичио у Лиги Росарио. Ланус није одиграо свој меч, јер је напустио Аргентински фудбалски савез. Банфилд је освојио бодове против Естудијантеса де ла Плате, који се није појавио и поразио Спортиво Баракас и Портењо. У полуфиналу се Банфилд сусрео са екипом Тиро федерал. У финалу је Бушилица победила екипу Боке. Након првог полувремена, екипа Боке јуниорс је водила 1:0 голом Марселина Мартинеза. У наставку утакмице, екипа Банфилда головима Бернарда Памбруна и Адолфа Лопеза преокреће резултат и осваја титулу.
1928. године је умро председник клуб Џорџ Бартон. Био је на челу клуба 20 година. Неговао је и ватрено подржавао аматерски дух спорта.
1930-те и 1940-те мини|Екипа Банфилда из 1939. године. Прваци Друге лиге Аргентине Група клубова одлучила је да оснује професионалну фудбалску лигу у Аргентини. Стога је створена Аргентинска фудбалска лига. Ово удружење је окончало прикривени професионализам, који је до тада постојао и остало као противничко тело, тако да је Аргентински фудбалски савез (АФА) био још увек аматерски.
Банфилд је био позван да се прикључи Аргентинској фудбалској лиги, како би играо сопствено такмичење (названо "Прва дивизија"), али су његови челници веровали да ће професионализам брзо пропасти, те су донели одлуку да наставе да учествују на аматерском турниру. Играчи Банфилда су одмах добили понуде од сада већ професионалних клубова и одмах напустили тим.
Са десеткованим саставом, Банфилд је учествовао на аматерском турниру Фудбалског савеза Аргентине до 1934. године, када му се прикључила Фудбалска лига Аргентине. Банфилд се 1935. године прикључио АФА и био распоређен у Другу дивизију. Због лоше кампање, тим је пратило мање од 300 навијача по утакмици. 1938. године је тим завршио на последњем месту, што је значило да испада у нижи ранг.
Крајем 1938. године група чланова је предложила младом предузетнику Флоренсију Соли да преузме место председника клуба; иако је ситуацију у клубу била критична, Сола је ипак прихватио. Сола је суделовао у томе да спречи испадање у Трећу дивизију. Правила Друге дивизије налагала су да ће шест најбоље пласираних екипа на крају првенства играти турнир, чији ће победник бити промовисан у Прву лигу. Банфилд се квалификовао за тај турнир, иако је откривено да је менаџер клуба Алберто Тореага подмитио двојицу фудбалера Баракас сентрала. Банфилд је тај мучио добио резултатом 3:2. Окосницу тог тима чинили су играчи позајмљени од других клубова. Банфилд је победом на том турниру остварио пласман у виши ранг, у Прву лигу.
Банфилд је сезону 1940. почео са реномираним тимом. У тим су стигли: Рафаел Санз, Едуардо Силвера, Џон Батист Бузуцо, Алфредо де Теран, Армандо Фаро... Новине Ел Памперо су им дали надимак Бушилица (El Taladro), који је остао званичан надимак клуб до данашњих дана.
Банфилдов стадион, касније назван Флоренсио Сола, изграђен је 1940. у Банфилду. Како би прославили свечано отварање, играчи Банфилда су одиграли утакмицу против Индепендијентеа, коју су изгубили резултатом 1:0, голом Арсенија Ерика. Наредне, 1941. године, Банфилд бива кажњен одузимањен 16 бодова због покушаја подмићивања. Клуб није испао из лиге, захваљујући победи против Росарио сентрала у последњем колу.
Након сезона 1942. и 1943, екипа је доживела неколико удараца и клуб је испао из Прве лиге 1944. године. На челу клуба у том тренутку се налазио Џозеф Агула. У међувремену, екипа је имала сјајну кампању у Другој дивизији, али због кризе у клубу, место председника је припало Ремиђу Соли, брату Флоренсија Соле. Под Ремиђивом управом, формиран је солидан тим за сезону 1946. Сезона је завршена освајањем вицешампионске титуле и постављањем рекорда сезона, за који је било потребно више од 40 година да буде оборен.
1948. године Флоренсио Сола добија други мандат на месту председника. Под његовом командом, Банфилд је ангажовао много играча у циљу формирања јаког тима. То није донело потребне резултате, јер је клуб био на рубу испадања. Да ситуација буде још гора, професионални играчи су објавили штрајк, па су сви тимови морали да изведу омладинце. Тренер Банфилда током тог периода је био Ренато Цезарини. Освајање 9 од 10 бодова у последњих пар кола је омогућило клубу да опстане у главној дивизији.
1950-те и 1960-те 1950. Банфилд сезону завршава као седми. 1951. са Хосеом Илдефонсом Мартинезом и Феликсом Зурдом је заузео прву позицију, али је ту позицију морао да подели са Расингом, иако је Банфилд имао бољу гол-разлику и више добијених утакмица. Управо је због гол-разлике Банфилд требало да буде шампион, али је на крају морао да одигра двомеч са Расингом, из којег је изашао као губитник. Резултат је био 1:0 у корист Расинга. Ел Памперо је Банфилд прогласио моралним победником.
Са скоро истим тимом, Банфилд је завршио на петом месту у сезони 1952. Године 1953. је кључни играч овог тима Елисео Мурињо прешао у Боку јуниорс, што ће значајно утицати на тим: следеће године Банфилд завршава на последњем месту и испада у нижи ранг. Након седам година, Флоренсио Сола није желео да настави са вођењем клуба, те су 1955. први пут у историји одржани председнички избори.
У периоду од 1950. до 1953. године на домаћем терену Банфилд није изгубио 49 узастопних утакмица (3 године и 17 дана). Почевши од 1960. године, под вођством Бенисија Акосте, али и уз допринос великог фудбалског знања, Валентин Суарез је започео процес, који је довео до промоције након сјајне сезоне 1962. Долазак квалитетних играча као што су: Едиберт Риги, Норберт Рафо, Оскар Лопез, Луис Маидана и Роберто Зарате, употпуњени домаћим играчима Адолфом Васкезом и Оскаром Каликсом, омогућио је стварање моћног тима, који је првенствену трку 1960. завршио као трећи, 1961. као други и 1962. као први. Осим сезоне 1973, клуб је провео пуних 16 сезона у Првој лиги.
Прве четири године, Банфилд је имао одличне сезоне. У сезонама 1963. и 1964. завршавао је на седмом месту. Тим се полако обнављао. 1967. године су стигли Хулио Сан Лоренцо, Анаклето Пеано Дијего Беј, Нелсон Лопез, Рубен Хуго и Хосе Санфилипо. Поред њих, окосницу тима чинили су и Хорхе Караскоза, Рубен Флота и Хосе Мануел Рамос Делгадо.
1969. године је Банфилд избегао испадање у Другу лигу.
1970-те и 1980-те мини|Екипа Банфилда из 1973. Пласман у Прву лигу Аргентине 1972. године играчи Банфилда нису успели да избегну испадање. Наредне године тим предвођен Оскаром Лопезом и Оскаром Каваљером осваја наслов првака Друге лиге. Кључни играчи тима су били Рикардо Ла Волпе, Уго Матеос, Силвио Сотело, Едуардо и Хуан Алберто Таверна. 6. октобра 1974. остварена је највећа победа у историји клуба - победа над екипом Пуерто Комерсијал де Баија Бланка резултатом 13:1. Банфилд је тада постао први и једини тим који је постигао 13 и више голова на једном утакмици.
Са својих 7 голова, Хуан Алберто Таверна је поставио рекорд као играч који је постигао велики број голова на једном професионалном мечу.
Након повратка у Прву дивизију, учинак тима је био променљив, достигавши врхунац 1976. године у националном првенству. Адолфом Педернером, овај тим је имао запаженог нападача, ког су интегрисали Феликс Лоренцо Орте, Роберто Сакони, Педро Раул Гомез Вила, Мигел Анхел Корво и Мигел Гонзалес.
Међутим, радост није дуго потрајала, јер је уследио 1978. године уследио лош период за клуб и испадање из лиге. Наиме, у мечу за опстанак у Првој лиги, Банфилд је изгубио од Платенсеа.
1985. године доласком Анхела Капе на место техничког директора, сачињено је језгро тима који се пласирао у виши ранг 1987.
Ову екипу су сачињавали искусни играчи попут Ектора Клајда Дијаза, Хосеа Луиса Зутиона, Феликса Лоренца Орте, затим омладинци Орасио Гарсија, Марсело Бенитез, Данијел Акино, као и два уругвајска играча Мигел Робинсон Ернандез и Рубен Солари, који су стигли са Ебертом Биријелом.
1990-1999: Реконструкција