Битка код Молодија или Молодијска битка - је велика битка која се одиграла између 29. јула и 2. августа 1572. године, 50 врста (мера за даљину) јужно од Москве, у којој су се руске трупе под вођством кнезова Михаила Воротињског и Дмитрија Хворостинина и војскa кримског кана Девлета I Гиреја сукобиле у бици, која је поред кримских трупа укључивала и турске и ногајске одреде. Упркос значајној бројчаној надмоћи, кримско -турска војска је побегла и претрпела велике губитке.
Геополитички значај победе код Молодија у условима Ливонског рата и разарања од кримско-татарског похода на Москву годину дана раније био је колосалан.Каргалов В. В. Московские воеводы XVI—XVII вв. Русское слово, 2002. — С. 53 Одражавајући велики освајачки поход, чија је сврха била ново потчињавање ослабљене руске државе по узору на јарам Златне Хорде, ова победа омогућила је Русији да одбрани сва достигнућа постигнута током претходних сто година која су овим нападом била доведена у питање: независност, јединство, као и контрола над Казањем и Астраханом.
Од 2009. године се одржава фестивал на коме се врши реконструкција ове битке. Политичка ситуација Ширење руске државе 1552. године руска војска је заузела Казањ, а четири године касније, у настојању да добије приступ Каспијском мору, пошло јој је за руком да освоји Астрахански канат. Оба ова догађаја изазвала су веома негативну реакцију у турском свету, будући да су пали ханати били савезници османског султана и његовог кримског вазала. Осим тога, за руску државу су се отворила нова подручја која су јој омогућавала политичку и комерцијалну експанзију на југу и истоку, а прстен непријатељских муслиманских каната, који су Русију спутавали неколико векова, је уништен. Понуде о припајању Русији од стране планинских и черкешких принчева су се недуго затим јавиле, а Сибирски канат је постао вазал Москве (1563).С. М. Соловьёв. История России с древнейших времён. Том 6. Глава седьмая. Строгановы и Ермак.
Овакав развој догађаја забринуо је Османско царство и Кримски канат. Пљачкашки упади и отимање људи, који су чинила већину кримске економије, били су угрожени како је Московска Русија јачала. Султан је био забринут због изгледа за заустављање снабдевања робовима и производње из јужних руских степа, као и за безбедност кримских вазала. Циљ османске и кримске политике био је повратак области Волге у орбиту османских интереса и обнављање бившег прстена око руске државе.Пенской В. В. Сражение при Молодях 28 июля — 3 августа 1572 г. // История военного дела: исследования и источники. — 2012. — Т. II. — С. 133
Ливонски рат Инспирисан успешно обављеним задатком доласка до Каспијског мора, Иван Грозни је намеравао да освоји излаз на Балтичко море. Тиме би било загарантовано да ће се окончати изолација руске државе од Европе, у великој мери због недостатка пуноправне комуникације и трговине, коју су контролисале и ограничиле непријатељске државе. Током 1558. године избио је рат против Ливонске конфедерације, коју су касније подржале Шведска, Велико војводство Литванија, Данска и Пољска. У почетку су се догађаји за Москву добро развијали: под ударцима трупа кнезова Серебрианова, Курбског, гувернера Адашева 1561. године, Ливонска конфедерација је поражена, а већина балтичких држава била је под контролом Русије. Године 1563. заузет је Полоцк. Губитак Полоцка од стране Великог војводства Литваније створио је непосредну опасност за његов главни град Вилњус.
Убрзо је, међутим, срећа уступила место низу пораза. Током 1569. године, као резултат Лублинске уније, положај руске државе се закомпликовао, јер је морала да издржи растућу снагу својих ривала. Искористивши присуство већине руске војске у балтичким државама и загревање унутрашње ситуације повезане са увођењем опричнине, кримски кан је извршио бројне упаде на јужним границама руских земаља, укључујући предузимање, заједно са османском војском, неуспешаног похода на Астрахан (1569). Кримски напад на Москву 1571 Уз подршку Османског царства и у координацији са новоформираном Пољско литванском државом, кримски кан Девлет Гиреј је маја 1571. године са војском од 40.000 људи извршио разоран поход на руске земље. Заобилазећи уз помоћ пребега утврђене линије на јужној периферији Руског царства (ланац утврђења која се зову „појас Пресвете Богородице“), а затим прелазећи Оку на месту које је назначио издајник - син бојара Кудејар Тишенков (историчар Н.И. Костомаров), стигао је до Москве и запалио њена предграђа.
Град, изграђен углавном од дрвета, скоро је потпуно спаљен, са изузетком каменог Кремља. Веома је тешко утврдити број жртава и оних који су заробљени, али, према проценама различитих историчара, он износи десетине хиљада. Након пожара у Москви, Иван IV Грозни, који је раније напустио град, понудио је да врати Астрахански канат и био је готово спреман да преговара о повратку Казања, а такође је срушио утврђења на Северном Кавказу.
Међутим, Девлет Гиреј је био сигуран да се Русија неће опоравити од таквог ударца и да би сама могла постати лак плен, осим тога, глад и епидемија куге владали су унутар њених граница. По његовом мишљењу, једино што је преостало било је да се зада последњи ударац. Целу годину након похода на Москву био је заузет припремом нове, много веће војске. Активну подршку пружало је Османско царство, које му је дало неколико хиљада војника, укључујући 7 хиљада одабраних јањичара. Од кримских Татара, Ногајаца и одређеног броја Черкеза успео је да прикупи до 60 хиљада људи. Поседујући у то време огромну војску, Девлет Гиреј се упутио у Москву. Кримски кан је више пута изјављивао да „иде у Москву да влада“. Земље московске Русије већ су биле унапред подељене између кримских мурза. Инвазија кримске војске, попут освајачких похода Бату-кана, поставила је питање постојања независне руске државе. Уочи битке thumb|left|Иванов С. В. "На стражи дуж граница Московске државе". 1907 г. Начелник граничне страже у Коломни и Серпухову, која је бројала само 20 хиљада војника, био је кнез Михаил Воротињски. Под његовим вођством,били су обједињени опричнина и племство. Поред њих, снагама Воротињског придружио се и одред од 7 хиљада немачких плаћеника које је послао цар, укључујући коњенике из Ругодива (Нарва) на челу са капетаном Јиргеном Фахренсбахом (Јуриј Франтсбеков),Скобелкин О. В. Служилые «немцы» в военных действиях на территории южного фронтира (вторая половина XVI — начало XVII в.) // Вестник Тамбовского университета. Серия «Гуманитарные науки». — Тамбов: ТамГУ, 2015. као и донски Козаци. Под командом Михаила Черкашенина стигао је одред од хиљаду „канивских черкаса“, односно запорошких козака.
Воротински је од цара добио наредбу како да се понаша у случају два могућа развоја догађаја. У случају да се Девлет Гиреј упути у Москву и тражи битку са читавом руском војском, гувернер је био у обавези да блокира стари Муравски пут за хана и пожури до реке Жиздре. Ако би постало очигледно да су Кримљани заинтересовани за традиционални брзи препад, пљачку и једнако брзо повлачење, Воротински би морао да направи заседу и организује "партизанске" акције. И сам Иван Грозни је, као и годину дана раније, напустио Москву, овог пута према Великом Новгороду. мини|Карта орјентир. Кримско -турска војска се 27. јула приближила реци Оки и почела да је прелази на два места - на ушћу реке Лопасње поред рукавца Сенкин, а изнад Серпухова узводно. У извештају из књиге о„обалној служби“ и одразу инвазије кримских Татара 1572. године директно је записано:
„И кад је дошао кримски цар, и на трајекту Сенкин стајало је с ове стране Оке двеста људи бојарске деце. А Теребердеи Мурза са Нагајским Татарима дошао је ноћу на трајект Сенкин и ту бојарску децу су јурили и ломили, а ткања и тунеле извлачили и прелазили на ову страну реке Оке ”.
Након тога, одред Теребердеи-Мурзе је стигао до предграђа модерног Подолска у близини реке Пахре и, пресекавши све путеве који воде ка Москви, зауставио се у очекивању главних снага.
thumb|left|Гуљај град (вагенбург) са гравиром из XV века. Главни положаји руских трупа били су код Серпухова. Гуљај град како се звало руско утврђење се састојао од штитова које су чинили девени зидови сачињени од половина балвана којима се обично граде куће брвнаре, утврђених на колима, са пушкарницама за гађање и исцртаним у круг или у линију. Руски војници били су наоружани пишчалима и топовима (присуство ових последњих Руси су пажљиво прикривали).
Учесник тих догађаја Хајнрих Штаден у својим мемоарима „О Москви Ивана Грозног. Белешке немачког опричника "уметнички пишу - Дмитриј Хворостинин га је послао са 300 војника у обалску патролу, а када је Хенри налетео на неколико хиљада Кримљана, повео их је у битку и послао гласника по појачање, а овај је одбио Хенрија. Татари су притиснули одред до Оке. „Свих триста је претучено до смрти“, пише Хенри, једини преживели, док је прескакао обалну ограду и пао у реку.Генрих Штаден. Записки немца-опричника / Пер. И. И. Полосина. Под ред. С. Ю. Шокарева. — М.: РОССПЭН, 2002. — С. 115.
Да би одвратио пажњу, Девлет Гиреј је послао одред од две хиљаде бораца против Серпухова, док је он сам са главним снагама прешао Оку код удаљенијег места у близини села Дракино, где се сударио са пуком војводе Никите Романовича Одоевског ,Разрядная книга о нашествии крымских татар в 1572 году који је тешко поражен у бици. Након тога, главна војска се преселила у Москву, а Воротињски, уклонивши трупе са обалних положаја, кренуо је у потеру за њим. То је била ризична стратегија: претпостављало се да кан неће желети да стави своју војску „ између две ватре“ и, не знајући шта предузима московски гарнизон, прво је морао да уништи руску војску која му је била за петама . Осим тога, постојало је искуство из претходне године, када је гувернер Иван Белски успео да се закључа у Москви, али није могао да спречи паљење предграђа. Састав војске Руска војска Према пуковској слици „приморског“ пука кнеза Михаила Воротињског, руска војска је у свом саставу имала : Војводски пук Састав Бројност Велики пук: Пук кнеза Михаила Воротнскогиз дворян и детей боярских выборных Пук Ивана Васиљевича Шереметјева Пук кнеза Андреја Палецког из Дедилова Пук кнеза Јурија Курлјатева из Донкова Људи «митрополита и… владке»дети боярские, галичане, коряковцы, костромчане и балахонцы Стрелци Осипа Исупова и Михаила Ржевског Најамни козаци Јурија Булгакова и Ивана Фустова Немци и Козаци који су се налазили у службиНемцы Юрия Францбека, юрьевские и ругодивские немцы Аталыка Квашнина, «оникеевы дети» с пищальми, казаки Игнатия Кобякова и Юрия Тутолминуса 1840 1065 350 200 1430 1000 1000 1300 Укупно: 8255 људи и козака Михаила ЧеркашенинаПрибыли в последний момент и посчитаны не были Пук десне стране : Пук кнеза Никите Романовича Одојевског Пук Фјодора Васиљевича Шереметјева Пук кнеза Григорија Долгорукова Стрелци Козаци 1225 1015 350 500 500 Укупно: 3590 Предњи пук: Пук кнеза Андреја Петровича Хованског Пук кнеза Дмитрија Ивановича Хворостинина Пук кнеза Михаила Љкова Смоленски, Рјазански и Епифански стрелци Козаци «Вјатчани у броду на реци» 1095 2040 350 535 650 900 Укупно: 4475 Гардијски пук : Пук кнеза Ивана Петровича Шујског Пук Василија Ивановича Умног-Кољчева Пук кнеза Андреја Васиљевича Репнина Пук Петра Ивановича Хворостинина Козаци 956 1713 766 585 650 Укупно: 4670 Укупно: 20 034 људи и козаци Михаила Черкашенина при Великом пуку (3—5 хиљада) thumb|right|200px|Крмско-татарски стрелац. Цртеж Вацлава Павличака, XIX в. Војска Кримског кана Извори у виду летописа дају врло велике и непоуздане бројке када говоре о кримској војсци. Новгородски други летопис пише о око 120 хиљада , а „Московски летописа“ о чак око 150 хиљада. Према савременим историчарима, ханова војска бројала је до 60 хиљада људи , од чега је око 40 хиљада била кримска војска, којој су додани Ногајци, Черкези и одред јањичара који је послао османски султан. Ток битке thumb|left|200п|Ратник руске локалне коњице. Акварел из „Светског позоришта старе и модерне моде“ Лукаса де Гера, око 1575.