Историја психотерапије као и психологија чији је она саставни део има кратку историју, али древну прошлост, јер оно што данас разумемо под психотерапијом постоји од почетка света, мада није увек имала исти облик. Основна улога речи психотерапија и њена примена као метода за постизање менталног здравља препозната је и у различитим облицима јер се примењивала у већина људских друштава. Да је то тако показују истраживања да независно од праксе примитивне медицине, низ писаних докумената сведочи о заинтересованости старих народа за природу психичких поремећаја. Тако се нпр. у запису о сенилности, који датира из 1500. године п. н. е., наводи да: срце постаје тешко и не сећа се шта је било јуче. Осим тога, неки историчари тврде да се у књигама Старог и Новог завета као и у Талмуду могу наћи аутентични описи ментално абнормалних стање.Stanojević, V. (1962). Istorija medicine. Beograd-Zagreb: Medicinska knjigaHenderson, D., Gillespie, R. D. (1951). Udžbenik psihijatrije. BeogradZagreb: Medicinska knjiga.
Опште информације Психотерапија је кроз историју приказана у различитим светлима. За неке је то прастара метода лечења, брига о души која сеже, у најмању руку, до античке Грчке.
За друге психотерапија је производ посебно модерног тренутка с краја 18. века, повезаног са друштвеном принудом и успоном буржоаске породице, која се касније уздигла и постала примарна технологија аутономије и саморегулације без које су либералне демократије можда неће функционисати.
Некима је психотерапија омогућила начине описивања личног искуства који су створили фундаментално нове начине поимања себе, или, стварно, постојања.
А за неке психотерапија је само облик верске праксе камуфлиран језиком медицинске науке.
Психотерапија и они који се њоме баве имају удела у савременим друштвима, како у јавној тако иу приватној сфери. Како су терапеутске професије створиле нове категорије личности у облику пацијента, клијента или корисника услуге , и са каквим ефектима, за многе психотерапије ова историјска питања остају широм отворена.
Порекло психотерапије Одређивање тачног тренутка када се психотерапија појавила као дисциплина може бити тешко. Да ли је то почело први пут када су се два пријатеља редовно састајала да разговарају о животу или је то било када је написан и објављен први стручни рад на ту тему? Иако можда никада нећемо знати где или када су се ти први терапеутски разговори одиграли, имамо увид у историју који нам може помоћи да разумемо како је психотерапија напредовала током година.
Најранији забележени приступи психотерапији били су комбинација религиозних, магичних и/или медицинских перспектива. Рани примери таквих психолошких мислилаца укључују Петанџалија, Падмасмбхава, Абу Бекр Мухамед ибн Закарија ал-Разија, Авицену, и Румија.Afzal Iqbal and A. J. Arberry, The Life and Work of Jalaluddin Rumi, Rumi (1995) cited in мини|Вилхелм Вут био је прва особа која је себе назвала психологом У древна времена наши преци су необјашњиве појаве приписивали деловању натприродних сила попут богова, демона и духова, тако да и психички живот и ментални поремећаји нису били у тим тумачењима изузетак. Многе древне културе су на промене у менталном здрављу гледале као на предзнаке, проклетства или знакове богова.
Стари Грци се често наводе као први који су менталне поремећаје третирали као медицинска стања. Грчки, филозофи су били први који су истраживали везу између менталног здравља и медицине. Међу тим истраживачима били су Платон, Ксенофонт и Аристотел који су показали радозналост у области онога што ће на крају постати психотерапија .
Како је време одмицало, лекари тог доба, попут Галена и Хипократа, настојали су да истраже везу између менталног стања и медицине, одбацујући уверења да медицинска стања потичу од утицаја са другог света.
Али увиди у психички живот и менталне поремећаје, до којих су дошли Грци направљен је корак уназад када је пало Римско царство и почело мрачно доба. Средњи век се вратио ка заједничком веровању у натприродно, а учења античког света која повезују ментално здравље и медицину су привремено изгубљена. Средњовековни лекари на ментално здравствене проблеме нису обраћали пажњу јер су патили од недостатка разумевања. Можда је на то утицала чињеница да се неко ко се бори са менталним здрављем посматран као „додирнут враџбинама“, а не особа која живи са поремећајем. мини|Вилхелм Вунт, био је прва особа која је себе назвала психологом Египћани су сугестију посматрали као облик магије која се може користити као допуна медицинским третманима, а Грци су веровали да физичке и менталне болести зависе од телесне неравнотеже четири течности или хумора. Слично томе, у Кини се здравље схватало као равнотежа између виталних сила.Milovanović, D. (Ed) (2006). Nastava neuropsihijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu: katedre, klinike i instituti 1923-2003. Beograd: Medicinski fakultet.
Иако је модерна, научна психологија често датирана од 1879. године након отварања прве психолошке клинике Вилхелмa Вунтa, који је био прва особа која је себе назвала психологом и који је у књизи „Физиолошка психологија“, коју је објавио 1874, издвојио психологију од медицине и филозофије, било је покушај креирања метода за процену и лечење менталне невоље много раније у историји.Butler-Bowdon, Tom (7. 12. 2010). 50 Psychology Classics: Who We Are, How We Think, What We Do: Insight and Inspiration from 50 Key Books. Nicholas Brealey Publishing.
Године 1879, Вунт је заједно са сарадницима отворио прву званичну психолошку лабораторију на Универзитету у Лајпцигу, чувену као Прву лабораторију људске душе. Ова година се узима као зачетак модерне психологије, година од кад се психологија сматра науком.. мини|Вунт са колегама у Лабораторији људске душе. Основни метод Вунтовог истраживања је био интроспекција, односно самопосматрање. Иако је данас тај метод превазиђен, у то време је био веома иновативан. Веровало се да се опажаји састоје од мањих делова и целина, као и да се ти делићи могу идентификовати путем интроспекције. Посматрањем сопственог унутрашњег искуства покушавало је да се дају одговори на нека кључна питања. Мада се интроспекција данас не користи у облику у којем су је Вунт и његови сарадници користили, она је остала важан метод у изучавању менталног живота.Lamberti: Wilhelm Maximilian Wundt 1832–1920. Leben, Werk und Persönlichkeit in Bildern und Texten. 1995.
Међу ученицима Вилхелма Вунта, био је и српски психолог Љубомир Недић, писац првог универзитетског уџбеника психологије на српском језику.
Вилхелм Вунт био је био веома утицајна и значајна личност за живота, а данас се сматра за постављача темеља психологије као науке, јер ју је одвојио као посебну дисциплину. Успео је да окупи око себе истраживаче, физичаре, физиологе и филозофе и да обједини њихове резултате до којих су неки научници долазили независно један од другог.Anneros Meischner-Metge: Wilhelm Wundt und seine Schüler. In: Horst-Peter Brauns (Ed.): Zentenarbetrachtungen. Historische Entwicklungen in der neueren Psychologie bis zum Ende des 20. Jahrhunderts. Peter Lang, Frankfurt a.M. 2003,
Међу Вунтова најзначајнија дела убрајају се „Принципи физиолошке психологије“, „Увод у психологију“ и „Психологија народа“.
Антика „Брига о осећањима“ стара је колико и сама цивилизација, а емпиријски покушаји „бриге“ о емоционалној патњи и менталним поремећајима саставни су део древних медицинских система, и западних и источних. Емпиријски покушаји, често су били засновани на општим правилима „хигијене живота“ и структурираним према темељним аксиомима система вредности различитих култура и цивилизација, као и на принципима који проистичу из релативних концептуализација психе (који су се могли дефинисати као „прототеорије ума“).Grundzüge der physiologischen Psychologie (Principles of physiological Psychology), (Engelmann, Leipzig 1874; 5th ed. 1903-1903; 6th ed. 1908-1911, 3 Vols).
Чак и ако су рефлексије од посебног психолошког или психопатолошког интереса већ присутне у Епу о Гилгамешу (посебно у вези са емоционалном траумом),Dalley, Stephanie (ур.). управо је у грчкој култури наилазимо на "оперативни одраз" артикулисан тако да на најбољи начин збрињава емоционалне тешкоће, заједно са развојем класичних филозофско-антрополошких модела болести и лечења. мини|Светилиште у Епидауру у коме су свештеници спроводили исцељење кроз ноћне снове преко којих су слани Ескулапови или Аполонови, уобличени наговештаји Богова са циљем опоравка здравља. мини|Асклепије са Коса У првој фази, методе лечења психијатријских случајева су блиско повезане са митско-религиозним случајевима. Са усвајањем парадигма Physis, самим тим је и патологија добила могућности да се решава кроз симболично враћање овој категорији. Тако су се храмови Асклепија, сина Аполона и Коронидеса полубога медицине, градили широм Грчке. У великим светилиштима у Пергаму и Епидауру свештеници Ескулапи пожелели би добродошлицу болесним ходочасницима, који су своје физичко и симболично „путовање“ ка исцељењу започели пре неког времена. У хијератској атмосфери богатој симболиком, просјак је био успаван у храму, у коме су се, кроз ноћне снове слали Ескулапови или Аполонови, уобличени наговештаји Богова са циљем опоравка здравља. Тумачења тих снова од стране свештеника требало је да омогући да се симболични примери представљени у садржајима снова произведеним у овом светом месту врате на оперативни ниво.
Од древних сакрално-тауматургијских примера Ескулапових храмова, начини лечења емоционалне невоље касније су почели да се усмеравају у правцу „заједничких симболичких представа“ са прогресивном афирмацијом облика античког театра и трагедије у класичној Грчкој. Импресивно колективно инсценирање, „аперсонална“ представа универзалних и снажно симболичких психолошких улога и релационих фигура (у којима је било могуће идентификовати се или пројектовати важне делове себе), употреба маске као тачке артикулације осовина/лик, величина и емоционална резонанција сценског апарата, имала је активну улогу „експликације симболичког“ коју представља Хор, и били су сви елементи који би могли довести до снажне размене емоционалних искустава и психолошких тема, по репрезентативном и разрађеном кључу. Са ове тачке гледишта, грчка трагедија допушта уклањање дубоких динамизма људског психизма и кроз заједничко симболичко представљање и чини их приступачним и разрађеним за појединца.
Даља еволуција грчке мисли о овим питањима догађа се са Анаксагором, који у неким аспектима предлаже малу "епистемолошку револуцију" у терапијском деловању.Anaxagoras of Clazomenae Macmillan Encyclopedia of Philosophy, Second Edition 2006, Donald M. Borchert, Editor in Chief, Thomson Gale, a part of the Thomson Corporation Антрополошки модел на коме се темељи анаксагорејско филозофско теоретизовање није више хијератско, од неколико векова раније, Ескулапових храмова; више није чак ни то, симболичко-имерзивно, атичко позориште: то је проторационалистички модел, човека који опажа стварност чулима, и „наручује“ је логиком. Он је прототип човека који сада живи у доба Логоса, а не више у доба Митоса. Очигледно, како се основни антрополошки модел мења, мењају се и практичне индикације за „преузимање одговорности“ за психичку патњу, а одвојени одраз о смрти, на рационалној и утешној основи, заузима место њене позоришне представе или њене митско-симболичке разраде.
Не „глумимо представу у позоришту“, не „делимо тумачење значења сна“: дискутујемо, дидактички, о логичким условима за конституисање кохерентног логоса о људским догађајима. Реч је о фундаменталној епистемолошкој и антрополошкој транзицији, промени парадигме, која ће сама одредити све касније еволуције „психичког третмана“. мини|Хипократова медицина, била је прва истински структурирана медицинска школа антике.