Resinhronizaciona terapija miokarda (akronim CRT od eng. reči -{Cardiac Resynchronization Therapy}-) jedan je od način lečenja bolesnika sa sistolnom srčanom slabošću srca, rezistentnom na optimalnu medikamentnu terapiju, naročito kod umerenih i teških oblika dilatativne kardiomiopatije sa blokom leve grane, EF < 35% i širokim QRS >120 ms. Da je ovaj način lečenja široko prihvaćen potvrđuju zvanične preporuke za primenu resinhronizacionra terapijr miokarda od strane Amerčkog (AHA/ACC/HRS preporuke). i Evropskog udrušenja kardiologa (ESC preporuke).<ref name=":0"></ref> Takođe brojne kliničke studije pokazale su mnoge prednosti u u primeni resinhronizacione terapije miokarda u lečenju bolesnika sa sistolnom srčanom slabošću srca, rezistentnom na optimalnu medikamentnu terapiju. Ove prednosti se odnose na: poboljšanje simptoma, toleranciju napora, kvalitet života i dugoročnu prognozu, uključujući mortalitet i dužinu trajanja hospitalizacija kod ovih bolesnika.Cazeau S, Leclercq C, Lavergne T, et al. . ...

Prednosti CRT -a Pošto resinhronizaciona terapija miokarda poboljšava efikasnost srca i povećava protok krvi, kod pacijenta se javlja ublažavanje nekih simptoma srčane insuficijencije - kao što je otežano disanje.

Kako bi se postigli još bolji rezultati CRT se često kombinuje sa drugim tretmanima.

Do danas, kliničke studije su pokazuju da je CRT jednako efikasan i za muškarce i za žene.

Kliničke studije takođe ukazuju na smanjenje trajanja hospitalizacije i morbiditeta, kao i poboljšanje kvaliteta života.

Indikacije Kandidati za CRT su pacijente sa srčanom insuficijencijom sa umerenim do teškim simptomima i čija leva i desna komora srca ne kucaju složno.

Kontraindikacije Resinhronizaciona terapija miokarda nije efikasan za svakoga i nije za pacijente sa blagim simptomima srčane insuficijencije, dijastolnom srčanom insuficijencijom ili za one koji nemaju problema s tim da komore ne kucaju zajedno.

Takođe nije pogodan za pacijente koji nisu u potpunosti sproveli korekciju stanja putem terapija lekovima.

Ograničenja Još uvek oko 30 % bolesnika tretiranih sa CRT nemaju adekvatan pozitivan klinički odgovor, u vidu poboljšanja posle CRT (-{non responders}-). Brojna istraživanja su pokušavala da definišu kriterijume za selekciju bolesnika koji će dobro odgovoriti na CRT (zvani -{responders}-) kako bi njihovo lečenje bilo isplativo i efikasno.

Kriterijumi za izbor pacijenata Brojna istraživanja su pokušavala da definišu kriterijume za selekciju bolesnika koji će dobro odgovoriti na CRT (-{responders}-) kako bi njihovo lečenje bilo isplativo i efikasno. Kako se u tome nije uspelo parametri za procenu mehaničke disinhronije za sada nisu uvršteni u zvanične preporuke i kriterijume za selekciju bolesnika za CRT.Claland JG, Daubert JC, Erdmann E, et al. The CARE –HF study ( cardiac resynchronization in heart failure study): rationale, design and end-points. .

EKG Širina QRS kompleksa u EKG-u koja je bila u početku vodeći kriterijum za selekciju bolesnika za CRT, pokazala se kao nedovoljno precizna metoda.

Specifična merenja Kasnija istraživanja su sugerisala specifičnija merenja, odnosno određivanje mehaničke disinhronije srca drugim metodama: ehokardiografski, magnetnom rezonancijom i radionukleidnim metodama. Po raznovrsnosti i broju primenjenih metoda izdvojila se ehokardiografija. Za procenu asinhronije miokarda korišćene su različite ehokardiografske tehnike: jednodimenziona M-mod ehokardiografija, dvodimenziona 2D ehokardiografija, color doppler eho, trodimenziona ehokardiografija (3D-eho), strain i strain rate, speckletracking eho, pulsni tkivni doppler (PWTDI), razni modaliteti tkivnog doplera (TDI'').

Ehokardiografija se pokazala korisnom u otkrivanju asinhronije i kvantitativnoj proceni težine asinhronije6 . Međutim, PROSPECT studija,. je pokazala da nijedan ehokardiografski parametar za procenu mehaničke disinhronije srca, zbog skromne specifičnosti i senzitivnosti, nije dovoljno dobar da predvidi dobar ehokardiografski i klinički odgovor na CRT.

Metoda мини|350x350пиксел|Radiografski snimci grudnog koša tokom terapije resinhronizacije srca sa defibrilatorom (CRT-D) kod poacijenta sa proširenom kardiomiopatijom nakon zamene mitralne valvule (MVR). Kablovi su:* Atrijalni provod na desnom dodatku* Odvod desne komore na vrhu * Odvod leve komore kroz koronarni sinus. Resinhronizaciona terapija miokarda zahteva postavljanje električnog uređaja za biventrikularni pejsing, zajedno sa postavljanjem (najmanje) dva provodnika pejsinga, kako bi se olakšao stabilan pejsing leve i desne komore.

Svi elementi, prva faza procesa postavljaju se u lokalnoj anestezija, nakon čega sledi rez kako bi se omogućio pristup kroz otvor odgovarajuće vene, kroz koji se mogu ubaciti elektrode i uređaj.

Postavljanje elektrode desne komore Nakon venepunkcije žica za vođenje se ubacuje u venu, i kroz nju se vodi, (uz pomoć rendgenskog snimanja u realnom vremenu), do desne komore. Žica za vođenje se zatim koristi kao pomoćno sredstvo pri postavljanju elektrode koja prolazi kroz venski sistem u desnu komoru gde se elektroda ugrađuje.

Postavljanje elektrode leve komore Ovo se obično izvodi nakon postavljanja RV elektrode, pri čemu RV elektroda obezbeđuje rezervnu kopiju u slučaju slučajnog oštećenja električnih vlakana srca, i mogućnosti uzrokovanja asistolniog događaj. Kao i kod RV provodnika, prvo se ubacuje žica za vođenje, što omogućava umetanje katetera za više isporuka. Kateter se zatim manevriše do otvora koronarnog sinusa u desnom atrijumu. Odavde se ubrizgava kontrastno sredstvo, omogućavajući hirurškom timu da dobije flebobogram koronarnog sinusa kako bi usmerilo postavljanje u najpogodniju koronarnu venu.

Kada se dobije flebogram, kateter za više isporuka se koristi za vođenje od izabrane ulazne vene, u desnu pretkomoru, kroz koronarni sinus i u odgovarajuću srčanu venu.

Postavljanje elektrode leve komore je najkomplikovaniji i potencijalno najopasniji element operacije, zbog značajne varijabilnosti strukture koronarnih vena. Promene u strukturi srca, masnim naslagama, zaliscima i prirodnim varijacijama uzrokuju dodatne komplikacije u procesu kanulacije.

Postavljanje uređaja Uređaj se zatim plasira u potkožni džep koji je stvorio hirurg, a izbor leve ili desne strane grudnog zida određen je uglavnom preferencijama pacijenta ili lokacijom već postojećeg uređaja. Uređaj, sličan onom kod tradicionalnog pejsmejkera, generalno nije veći od džepnog sata i ima umetka za elektrode.

Reference

Spoljašnje veze

Категорија:Кардиологија Категорија:Минимално инвазивне терапијске методе