Опера Гарније или Париска опера или Палата Гарније () је оперски театар са 1979 седишта у Паризу у Француској. Ову грађевину у нео-барокном стилу конструисао је Шарл Гарније. Опера Гарније се сматра ремек-делом архитектуре друге половине 19. века. Haussmann reported on 14 August 1871 that the site had been cleared and surveyed. A temporary building for the Opéra Agence was erected in August, and excavation was begun on the 27th.
Ова грађевина је изграђена у склопу велике реконструкције Париза из времена цара Наполеона III, који је овластио барона Османа да надгледа изградњу.. Шарл Гарније је победио на конкурсу за пројекат нове зграде опере и балета 1861. Изградња је трајала са прекидима до 1874. (in French) at the BnF website. Retrieved 3 August 2011.
Опера Гарније је отворена 15. јануара 1875. под именом -{Académie Nationale de Musique - Théâtre de l'Opéra}-. Године 1978. име је промењено у -{Théâtre National de l'Opéra de Paris}- (Национални театар Париске опере).Quoted and translated in Woolf 1988, pp. 220, 233. From Le Corbusier, Almanach d'Architecture Moderne, Collection de 'L'Esprit Nouveau, Charles Eliot Norton Lectures 1938–9 (Paris, 1955), p. 120 ("art de mensonge", "événement Garnier est un décor d'enterrement"). Када је оперска трупа изабрала Оперу Бастиља као своју главну сцену, по изградњи 1989, стари театар је добио име Палата Гарније. 22 January 1876, p. 50.
Површина зграде је 11.237 m². Центални лустер тежи више од 6 тона. Таваницу опере је 1964. поново осликао Марк Шагал. Позориште представља историјски споменик Француске од 1923. године. Опера Гарније један је од симбола Париза заједно са Нотр Дамом, Лувром и базиликом Сакре кер. Овај објекат место је снимања великог броја филмова, а у њему су се одиграли многи популарни мјузикли. Изграђена је током Другог француског царства и описана је као „једна од најскупљих зграда и ремек дело градње”. at the Paris Opera website. Retrieved 3 August 2011.
Опера Гарније dео је европског културног пројекта Европска рута историјских театара (), чији је основни циљ неговање културне баштине одабраних европских позоришта основаних између 1500. и 1900. године. Овај пројекат окупља више од 120 позоришта широм Европе, најбоље сачуваних позоришних кућа, која су повезана у 12 културно-туристичких рута. Позориште Принц регент једно је од позоришта на Француској рути.
Архитектура и стил thumb|upright|200px|Скулптурна група Аполо, Поезија и Музика, рад вајара Еме Мијеа. Опера Гарније висине је 56 метара од тла до врха сцене, а има још 32 метара фасаде. pp. 249–250. The length is measured from the south side of the principal facade to the north side of the avant-corps of the administration; the widths, between the exteriors of the two lateral galleries, and the east and west pavilions; basement depth, from the ground level of the Place de l'Opéra to the bottom of the cistern under the stage house. Heights are measured from the ground level of the Place de l'Opéra. The sculpture at the apex of the stage flytower roof is not included, but would add an additional 7.50 metres. Зграда је дугачка 154,9 м, широка 101,2 м на источном и западном павиљону. Конструкцијски систем је изграђен од зидова гвоздених подова, сводова и кровова.
Опера је конструисана према онако како је Шарл Гарније (1825–1898) хтео и рекао 16. војвоткињи Тебе, последњој француској царици Евгенији од Француске, жени Наполеона III. Градња у време Наполеона III укључивао је елементе позајмљене из многих периода као што су барок и класицизам. Они су комбиновани с аксијалном симетријом и модерним техникама и материјалима, укључујући употребу железног оквира који је био пионир у другим зградама Наполеона III.. Фасада и унутрашњој Опере Гарније су изграђени по стилу Наполеона III не остављајући простора без украса. Гарније је за позоришни ефекат користио полихромију или разне боје, постигао различите врсте мермера и камена, порфира и позлаћене бронзе. Фасада Опере користила је седамнаест различитих врста материјала и у њој се налазе стубови и скулптуре, неке од њих представљају божанства грчке митологије.
Главна фасада је на јужној страни зграде, и завршава перспективу дуж авеније де л'Опера. У стварању њене орнаментике учествовало је четрнаест сликара, мозаичара и седамдесет и три кипара. Две позлаћене фигуралне групе, Хармонија, Чарлса Гумерија и Поезија, окружују врхове левог и десног аванг-трупа главне фасаде.Jouffroy's group is titled l'Harmonie in Nuitter 1878, p. 11, and in Garnier 1875–81, vol. 1, p. 424, vol. 2, p. 273 . but is identified as La Poésie in the "Table des planches" of the 1875 atlas folio Statues décoratives (View at Wikimedia Commons), and according to Fontaine 2000, p. 82, is also sometimes referred to as Lyric Poetry. Направљене су од позлаћеног бакра. Основе два аванг-трупа украшене су (с лева на десно) са четири главне мулти-фигурне групе које је израдио Франсис Џуфрој, Клауд Еуген, Жан Баптист и Жан Јозеф. Фасада такође укључује и друге радове Гумерија и других.
Позлаћени бронзанопластични део зида дело је многих великих композитора, а дела су смештена између стубова предње фасаде театра и приказују, с лева на десно Ђоакино Росинија, Данијела Франсоу Еспри Обера, Лудвига ван Бетовена, Волфганг Амадеус Моцарта, Гаспара Спонтинија, Ђакомо Мејербера, Фроментала Халвија и друге.
Скулптурална група Аполон, Поезија и Музика, смештена је на врху јужног зазора сценског лета, дело је Аме Милета, а две мање бронзане Пегазове фигуре на оба краја јужног зазора су дело Еугена Луиса. Павиљон л'Емперор смештен је на западној страни зграде. Павиљон дес'Абонес налази се на источној страни зграде. Унутрашњост опере састоји се од ходника, неколико просторија, што омогућава кретање великог броја људи и простор за дружење током паузе позоришних представа. Унутрашњост објекта карактеристична је за барок. Зграда има велико свечано степениште од белог мермера са балустрадом од црвеног и зеленог мермера, које се дели на два различита степеништа која воде до Гранд фоајеа. Његов дизајн је инспирисан великим степеништем Виктора Лусиа за Театар Бордук.
Постоља степеништа украшена су бакљама које је дизајнирао Алберт Ернест. Таваницу изнад степеништа осликао је Исидор Пилс како би приказао тријумф Аполона. Када су слике први пут фиксиране на месту два месеца пре отварања зграде, Гарнијеу је било очигледно да су превише тамне за простор. Уз помоћ двојице својих ученика, Пилс је морао да преради платна док су им била на таваници и у 61. години се разболео. Његови студенти су завршили посао дан пре отварања зграде..
Гранд фојер дворана у оквиру објекта висока је 18, а широка 54 m. Обновљена је 2004. године, таваницу је радио Пол Џејкс и на њему су представљени различити тренуци у историји музике. Предсобље излази на спољашњу лођу и окружују га два осмерокутна салона са плафонима које су насликали Џулс Елис у источном делу и Фелик Јозеф у западном салону. Аудиторијум има традиционални италијански облик потковице и може примити 1.979. људи. Позориште је највеће у Европи и може да прими чак 450 уметника. Плафон објекта окружује лустер који је првобитно осликао Џулс Еуген. Године 1964. нови плафон осликао је Марк Чагал. На њему су приказане сцене из опера 14 композитора, као што су Моцарт, Рихард Вагнер, Ектор Берлиоз, Жан Филип Рамо, Клод Дебиси, Морис Равел, Игор Стравински, Петар Чајковски, Модест Мусоргски, Адолф Адам, Жорж Бизе, Ђузепе Верди, Лудвиг ван Бетовен и Кристоф Вилибалд Глук.
Лустер који се налази у грађевини је од бронзе и тежак је седам тона, а дизајнирао га је Гарније. Џулс Корбоз је пројектовао лустер, а он је коштао 30.000 златних франака. Употреба централног лустера изазвала је контроверзу и критикована је због ометања погледа на позорницу са четвртог нивоа опере, као и поглед на плафон који је осликао Еуген Ленепју. Дана 20. маја 1896. године једна од противтежа лустера пробила је плафон у аудиторијуму убивши вратара. Овај инцидент био је инспирација за роман Фантом из опере. Велике оргуље које се налазе у опери Гарније направио је Аристид Кол, а оне су биле неколико деценија без функције.quoted and translated by Charles Penwarden in Fontaine 2004, Гарније је првобитно имао у плану да у оквиру објекта направи ресторан, међутим због мањег буџета она није завршен у оригиналном дизајну. Ресторан је отворен 2011. године, дизајнирао га је француски архитекта Одил Дек, а он има три различита простора укључујући терасу.
Историјат
Године 1821. Опера Париз преселила се у привремену зграду познату као Плетјер. Године 1846. Чарлс Флеури постављен је за службеног архитекту опере и он је започео потребне студије. До 1847. године одабрана је локација, међутим током револуције 1848. у Француској интересовање за изградњу нове оперске куће је опало. Место је касније коришћено за хотел. Успостављањем Другог француског царства, у јуну 1853. године оживело је интересовање за нову оперску кућу. Дана 29. септембра 1860. године царски декрет одрадио је локацију за нову оперу. До новембра 1860. године завршен је дизајн за зграду опере. thumb|upright|200п|Аудиторијум Гарније опере на поштанској марки из 1909. године. Током Другог француског царства за време Наполеона III, 30. децембра 1860. године званично је поново објављен конкурс за архитектонски дизајн нове оперске куће. Конкурс је трајао месец дана. Пројекат Шарла Гарнијеа био је један од 170 пријављених у првој фази. Сваки од учесника морао је да поднесе мото који је сумирао њихов дизајн. Гарнијеов је био цитат „Bramo assai, poco spero” („Надам се пуно, очекујем мало”).("170 projects"); Kirkland 2013, p. 192 ("171 designs"). Друга фаза налагала је такмичарима да ревидирају своје оригиналне пројекте и били су ригорознији, са програмом од 58 страница, који је написао директор Опере, Алфонс Ројер, а који су такмичари добили 18. априла. Нове пријаве послане су жирију средином маја, а 29. маја 1861. Гарнијеов пројекат изабран је због својих „ретких и супериорних квалитета у лепој дистрибуцији планова, монументалном и карактеристичном аспекту фасада и пресека“. Касније је Гарнијеова супруга Луис написала да је француски архитекта Алфонс де Гисрос, који је био у жирију, прокоментарисао да је Гарнијеов пројекат „изванредан по својој једноставности, јасноћи, логичности, величини и због спољних диспозиција које разликују план у три различита дела - јавни простори, аудиторијум и позорница.” Гарније представља мешавину рационализма, бујног еклектицизма и запањујућег богатства. Гарнијеова опера објединила је различите тенденције и политичке и друштвене амбиције свог доба.
ОпНакон што су 2. јула 1861. године изгласана почетна средства за започињање градње, Гарније је на градилишту основао агенцију Опера, а ангажовао је тим архитеката и цртача. Као свог другог човека изабрао је Луиса Виктора Лоувета, а затим и Џин Жордена и Едмонда ле Десаулта. Тада је направљена опера Агенс.
На месту данашње опере Гарније, копан је терен између 27. августа и 21. децембра 1861. године. Наредне године 13. јануара изливени су први бетонски темељи, почевши од предњег дела и крећући се узастопно према задњем делу. Опери је била потребна много дубља подрумска зона у подстаници од осталих типова зграда, али ниво подземних вода био је неочекивано висок. Only five projects were awarded prizes, but two were the result of collaborations. Осам пумпи је на простору грађевине постављено у марту 1862. године, али упркос томе што су радиле цео дан, локације није пресушила.