Источна туја (Platycladus orientalis) је врста четинара коју је први описао Лине давши јој назив Thuja orientalis Linnaeus, Sp. Pl. 2: 1002. 1753. До данас је било преко 70 синонима, да би на крају ова врста била сврстана у монотипски род Platycladus под називом Platycladus orientalis (Linnaeus) Franco, Portugaliae Acta Biol., ser. B, Sist. Vol. "Júlio Henriques". 33. 1949. Platycladus је у заједничком кладусу са родом Microbiota, а повезани су са са родом Tetraclinis као сестринском групом, а не са родовима Juniperus и Thuja.Farjon, A. (2017): A Handbook of the World's Conifers (2 vols.). Revised and Updated Edition. A Choice Magazine "Outstanding Academic Title"
Име рода значи "са широким или спљоштеним изданцима", а епитет orientalis (источни) односи се на изворно станиште у Кини. У својој постојбини Кини назива се це бај (侧柏) што буквално значи нагнути чемпрес.Флора Кине У Србији се поред имена источна туја ређе срећу и називи туја обична, туја азијска, а изузетно ретко источни клек и смрекуша.Симоновић, Д. (1959): Ботанички речник, имена биљака. Српска академија наука - посебна издања, књига CCCXVIII
Опис врсте мини|лево|150п|<center>Кора. Источна туја је зимзелено, једнодомо дрвo 10-20 m високо, прсног пречника дебла до 1 m (или више), често са више стабала од тла.Јовановић, Б. (1985): Дендрологија. IV измењено издање. Универзитет у Београду. Београд Кора црвенкастосмеђа до светлосивкастосмеђа, танка, љушти се у дугим папирастим тракама. Круна у младости јајастокупаста, широко заобљена или неправилна код старих стабала.Колесников, А. И. (1974): Декоративная дендрология, Издательство Лесная промышленность, Москва. Гране су нагоре усмерене, разгранате у вертикалној равни. Главни избојци су округли на пресеку.Harrison, S.G., Dallimore, E.A. (1966): A handbook of Coniferae and Ginkgoaceae. 4th ed. London: Billings and Sons. 729 p. Гранчице су широке 1-1,5 mm, у вертикалној равни, секундарне косо распоређене, пљоснате, на обе стране сличне боје, зелене или жутозелене.Jagel, A. & Stützel, T. (2001): Untersuchungen zur Morphologie und Morphogenese der Samenzapfen von Platycladus orientalis (L.) Franco (= Thuja orientalis L.) und Microbiota decussata Kom. (Cupressaceae). .
Четине су љуспасте, величине 1-3 mm, широко-јајасте, са тупим врхом, чврсто прилегле, у 4 реда распоређене; средишње љуспе ромбоидне, бочне љуспе који се преклапају са средишњим, чунасте, на врху благо повијене; све љуспе са уочљивом, линеарном, утонулом смоном жлездицом у центру и групама беличастих, тачкастих стома бочно, абаксијално; растрљане слабо миришу на смолу.
Микростробиле жућкастозелене, јајасте, 2-3 mm, са 8-12 микроспорофила, сваки са 3-6 антера. Опрашивање марта-априла. Макростробиле плавичастозелене, округласте, 3 mm у пречнику, терминално распоређене.Debayac E.F. (1967): Priručnik o četinarima. Savez inženjera i tehničara Šumarstva SR Srbije. Beograd
Шишарке сазревају исте године. Пре зрења су меснате и са плавобеличастим пепељком, зреле црвенкастосмеђе, објајасте или издужене, 1,5-2 (-2,5) × 1-1,8 cm; састоје се од 6-8 љуспи, распоређених у паровима, проксималне љуспе са 2 семена, средње са 1 семеном, дисталне стерилне. Љуспе међусобно срасле, само су врхови слободни са дугим савијеним трнастим умбом. Шишарке су зреле у септембру-октобру, убрзо из њих испада семе.Стилиновић, С. (1985): Семенарство шумског и украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. БеоградMcDonald, P.M.
Семе сивкастосмеђе или љубичастосмеђе, глатко, без сјаја, јајасто или капљичасто 5-7 × 3-4 mm, бескрилно, често са два фина уздужна руба. Хилум светлије боје има облик траке, прелази преко основе семена. Семе клија надземно; клијавац са два котиледона, они су 15-25 mm дуги и 2-3 mm широки. Примарне иглице наспрамне, 15 mm дуге и око 1 mm широке; наредне четине по 4 у пршљену, сличне примарним. Котиледони опадају крајем друге године живота. Бочне гранчице са метаморфисаним, скраћеним и приљубљеним четинама јављају се рано.Schopmeyer, C.S., tech coord. (1974): Seeds of woody plants in the United States. Agric. Handbk. 450.Washington, DC: USDA Forest Service
Ареал Пореклом је из Кине, где се дуго узгаја на гробовима и у вртовима храмова као и на историјским локалитетима као што је Забрањени град; у Јапану није аутохтона, иако се тамо широко узгаја. Чини се да је у природи доста ретка и да јој је граница природне дистрибуције нејасна, због опсежног гајења и садње у прошлости. Фитогеографски, данас скоро симпатрична врстаFarjon, A. and Filer, D. (2013): An Atlas of the World’s Conifers. Brill, Leiden, Boston
Шкотски ботаничар и „ловац на биљке“ Фортун (Robert Fortune, 1812-1880) ју је видео у планинама западно од Пекинга које популације је сматрао природним и чини се да нема сумње у природни статус састојина у северозападном делу Јунана, које је први забележио шкотски ботаничар Форест (George Forrest, 1873-1932), а касније аустријски ботаничар Хендел-Мазети (Heinrich Raphael Eduard Freiherr von Handel-Mazzetti, 1882-1940) и аустријско-амерички ботаничар, истраживач и географ Јосеф Рок (Joseph Francis Charles Rock, 1884-1962). Расте, на пример, у неким бочним долинама развођа Салуен-Меконг, на стрмим сувим падинама или чак на вертикалним литицама. Рок је источну тују видео и у удаљеном делу западног Сичуана. (Cupressaceae). Curtis’s Botanical Magazine , pl. 368.
Према кинеским изворима природни ареал обухвата јужни Гансу, Хебеј, Хенан, Шенси, Шанси; а интродукован је или је неизвесног статуса у Анхуеју, Фуђену, северном Гуангдунгу, северном Гуангсију, Гуејџоуу, Хубеју, Хунану, Ђангсуу, Ђангсиу, Ђилину, Љаонингу, југу Унутрашње Монголије, Шандунгу, Сичуану, Аутономној регији Тибет, Јунану, Џеђангу; ван Кине неизвестан статус је у Кореји и на истоку Русије. Расте од 300-3300 m над морем.
Врста је широко проширена од човека по целој Азији, Европи а и Америци. У Европу ју је интродуковао Кемпфер у Лајден (Холандија), око 1690. Источна туја се узгајала у Холандији почетком XVIII века. Касније су француски мисионари слали семе из Пекинга у Париз, одакле ју је енглески ботаничар Милер (Philip Miller, 1691-1771) интродуковао у Лекарски врт Челсија (Chelsea Physic Garden) око 1740. Фортун ју је реинтродуковао 1861. године, а нема сумње да су раније у веку постојале и друге набавке семена из Кине.
Биоеколошке карактеристике Показала се као отпорна према суши на нижим, врло разноликим стаништима; расте споро; иако хелиофит добро подноси засену. Доста је отпорна према гасовима, а захваљујући еластичним гранама, отпорна према ветру и снегу. Добро подноси кресање грана. Неизбирљива према земљишту мада најбоље расте на песковитој глинуши, или на шљунковитом, добро дренираном земљишту, одлично подноси алкална земљишта. Неке нарочите непријатеље међу инсектима и гљивама нема. Штету јој ипак наносе мишеви и дивљач. Зона 5-7.
Значај мини|лево|150п|<center>Источна туја као висока жива ограда. Мада нема за шумарство неког нарочитог значаја у североисточној Кини користи се за пошумљавање на обешумљеним брдовитим и планинским подручјима. Дрво је лако и врло трајно. Као украсна врста има прворазредни значај због великог броја култивара, отпорности на сушу, градске услове и орезивање. Користи се у појединачној садњи, у комбинованим личћарско-четинарским и четинарским групама и живим оградама (формираним или слободним), а култивари налазе примену зависно од величине и боје четина од жардињера и алпинетума до високих живих ограда. Жуте и браон сорте представљају колоритна језгра.Wyman, D. (1965): Trees for American Gardens, Ed. 2Вукићевић Е. (1996): Декоративна дендрологија, Шумарски факултет Универзитета у Београду, Београд
Код нас постоје трагови о њеном гајењу током XIX века. Тако 1887. године у "Ценовнику воћака и другог биља при управи топчидерске економије" једини четинар који се производи је "туја зими зелена".Анонимус (1887): Ценовник воћака и другог биља при управи топчидерске економије. Издање министарства народне привреде. Београд О источној туји Петровић половином XX века пише:
Поред религијске и духовне вредности, источна туја се често користи у кинеском траварству, где се сматра једном од 50 основних биљака.Duke. J. A. and Ayensu. E. S. (1985): Medicinal Plants of China Reference Publications, Inc. И листови и семе садрже етерично уље које се састоји од борнеола, борнил ацетата, тујона, камфора и сесквитерпена.Van Dan, N. & Thi Nhu D. (1989): Medicinal Plants in Vietnam. World Health Organisation, Листови такође садрже родоксантин, аментофлавон, кверцетин, мирицетин, каротен, ксантофил и аскорбинску киселину. Листови делују бактерицидно, антипиретички, антитусивно, адстрингентно, диуретички, еменагогично, емолиентно, експекторантно, фибрифугно, хемостатски и стомахичноHim-Che, Y. (1985): Handbook of Chinese Herbs and Formulas. Institute of Chinese Medicine, Los AngelesBown, D. (1995): Encyclopaedia of Herbs and their Uses. Dorling Kindersley, London. Њихова употреба побољшава раст косе. Интерно се користе у лечењу кашља, крварења, менорагије, бронхитиса, астме, кожних инфекција, заушки, бактеријске дизентерије, артритичног бола и преране ћелавости
Размножавање Генеративно размножавање Обране шишарке се лако отварају у топлој просторији. Од 1 kg шишарки добија се око 250 g семена. У једном kg има око 55.000-60.000 зрна. Клијавост семена од 50% па навише. Семе се сеје без претходне припреме, после сувог лагеровања или краће (4—6 недеља) стратификације на 4 °C. Семе се сеје у пролеће, 10-15 g/m, на дубину око 3 cm, у лејама на отвореном. Семеном се може размножити форма 'Aurea', са доста великим учешћем садница са жутом или жућкастом бојом четина у генеративном потомству. Стилиновић, С. (1987): Производња садног материјала шумског и украсног дрвећа и жбуња, Шумарски факултет, Београд.
Вегетативно размножавање мини|лево|150п|<center>Ожиљенице. мини|150п|<center>Juniperus squamata 'Blue Star' калемљене на источну тују (у позадини непревршене подлоге). Источна туја, односно њени култивари, лако се размножавају полузрелим резницама пободеним септембра-октобра у супстрат од 2 дела тресета и 1 дела песка, у хладне леје уз претходни третман са 0,8% IBA; после 24-28 недеља ожили се 58-100% резница, зависно од сорте. Подједнако успешно разножава се и зеленим резницама узетим у априлу, третираних истим фитохормоном пободеним у исти супстрат под мист орошавањем у стакленику; после 4 недеље добија се 60-100% ожиљеница.Грбић, М. (2004): Производња садног материјала - Вегетативно размножавање украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд
Микропропагација је успешна коришћењем калуса хипокотила.Thomas, M.J., Duhoux E., Vazart, J.
Источна туја се ретко размножава хетеровегетативно, али због своје компатибилности честа је подлога за таксоне из породице Cupressaceae, као за родове: Callitris, Chamaecyparis, Cupressocyparis, Juniperus, Libocedrus и Thuja. У неким комбинацијама источна туја као подлога даје боље резултате него неке таксономски ближе врсте. Тако се у подручјима интензивних падавина ризик од трулежи код калемљених садница Chamaecyparis nootkatensis 'Pendula' вишеструко смањује ако је коришћена подлога Platycladus orientalis док је на подлогама Chamaecyparis lawsoniana ризик далеко већи.
Унутарврсни таксони Велики број култивара источне тује говори о великој варијабилности врсте. Култивари су селекционисани најчешће по висини и хабитусу, а затим и по боји четина. До 1965. Оуден и Бум наводе 60 култивра, а до данас њихов број сигурно премашује 100.
'Angulisans' 'Argentea' 'Aristata' 'Articulata' 'Ascotensis' 'Athrotaxoides' 'Aurea' 'Aurea Nana' 'Aureovariegata' 'Bakeri' 'Beverleyensis' 'Blijdenstein' 'Bonita' 'Compacta Nana' 'Conspicua' 'Cristata' 'Cupressoides' 'Densa Glauca' 'Dwarf Greenspike' 'Elegantissima' 'Elegantissima Pieta' 'Ensata' 'Excelsa' 'Expansa' 'Falcata' 'Falcata Lutea' 'Falcata Nana' 'Filiformis Elegans' 'Filiformis Erecta' 'Filiformis Nana' 'Flagelliformis' 'Funiculata' 'Glauca' 'Globosa' 'Goodwin' 'Hillieri' 'Hohman' 'Incurvata' 'Intermedia'