Средњовековни Египат () обухвата период историје Египта од пада Западног римског царства (476), до пада под власт Османлија (1517). Може се поделити на византијски период (476—640) и арапски период (641—1517).Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 2), Војноиздавачки завод, Београд (1971), стр. 621-622

Византијско доба

Римски Египат Римским освајањем хеленистичког Египта (30. пре н.е), Египат је постао римска провинција под влашћу префекта (епарха) и подељен је у три области: Доњи Египат (), Средњи Египат () и Горњи Египат (, Тебаида). Званични језик остао је грчки: латински се употребљавао само у војсци. Главна римска упоришта била су Александрија, која се као транзитна лука Арабије, Сомалије и Индије развила у главни трговачки центар, Пелузијум и тврђава Вавилон () у делти Нила, подигнута у време цара Трајана, а префект је располагао војском од око 23.000 људи.

Хришћанство и Византија Опадање римског Египта почело је у 3. веку, у општој кризи која је тада захватила Римску Империју. Хришћанство се раширило међу домороцима, доприносећи јачању коптског језика и писма, и потискујући грчки елемент. Под влашћу Византије (од 395) економска моћ Египта, који је постао посебна дијецеза, наставила је да опада, као и његов војни потенцијал. Блеми, дивља племена источно од нубијског Нила, наносили су велике штете Горњем Египту све док нису савладани и преведени у хришћанство. У Египту се картагински егзарх Ираклије побунио 609. против византијског цара Фоке (602-610). Његов син Ираклије тукао је Фокину флоту и продро у Цариград 3. октобра 610, где је крунисан за цара Византије. Међутим, 616. Персијанци упадају у Египат, и тек су после 10 година окупације потиснути у Сирију и Месопотамију. Свирепи прогони коптске цркве, који су потом уследили, знатно су олакшали Арабљанима да освоје Египат.

Арапски период

Арапско освајање Египта Египат је освојио арабљански војсковођа Амр ибн ал-Ас: пошто је јануара 640. заузео Пелузијум са свега 3.000-4.000 људи, добио је нова појачања од 5.000 људи и потукао Византинце код Хелиопоља (јула 640). Одмах затим заузео је Вавилон на Нилу, а његова цитадела пала је априла 641. Египат је тиме пресечан на два дела. Александрија је освојена септембра 642: уз помоћ византијске флоте ослободила се устанком 645, али ју је Амр ибн ал Ас поново заузео наредне године.

Калифат Омејида (641—750) Као у другим освојеним земљама, Арабљани се нису мешали са домаћим становништвом. Код Вавилона у делти Нила подигли су већ 642. свој војнички логор ал-Фустат, који се постепено развио у главни град Египта. Оставивши становништву обичаје и веру, аутономну администрацију, грађанску и верску, Арабљани су од становништва узимали само порез у новцу и натури за издржавање војске. Но,и поред тога, приливом Арабљана са полуострва и материјалним и моралним привилегијама, које је пружала припадност доминирајућој вери и народности, Египат се постепено арабизује и исламизује. Нестаје, најпре, грчког језика (од 706. арапски је званични језик), а затим и коптског. Ипак је Египат успео да сачува многе индивидуалне црте које су, потенциране географско-стратегијским положајем, чиниле основу његових тежњи за аутономијом.

У Арабљанској Империји Египат је служио као база за даљу експанзију у Африци, а касније као спона између њених западних и источних поседа. За време владавине династије Омејида у Египту је, због све веће експлоатације и опорезивања народа, дошло до три већа коптска устанка (725, 739. и 750), који су угушени.

Калифат Абасида (750—868) За време владавине Абасида положај Египта се и даље погоршавао. Војни походи Арабљана све више су исцрпљивали економске снаге земље. Већ у четвртој години абасидске владавине (754) долази поново дижо устанка Копта. И касније је долазило до низа устанака против Арабљана, од којих су најзначајнији били 828. и 831. После тих устанака домородачки најамници замењени су страним, претежно Турцима. сем тога Египат се давао у лено турским војсковођама, који су именовали своје гувернере. У то време сви кључни положаји у држави били су у рукама Турака, док је Египат био све мање везан за калифат.

Локалне династије (868—969) У периоду владавине Абасида калифат се распао на мноштво засебних држава. Ахмед ибн-Тулун (, 870-884) био је први гувернер Египта који се прогласио независним од калифе. Он је заузео Палестину, Сирију и западну Месопотамију. За време владавине Тулунида (, 868-906) у Египту је дошло до привредног и културног развоја. Но, ни та династија се није дуго одржала. Од 905. до 935. Египтом поново владају гувернери абасидског калифе. Они два пута (913—915. и 919-921) одбијају инвазију Фатимида из Туниса. Пре него што су Фатимиди коначно освојили Египат, у њему је завладала нова династија Икшида (, 935-969). Мећутим, ни Тулуниди ни Икшиди нису имали никаквог ослонца у народу.

Владавина Фатимида (969—1180)

Крсташки ратови и династија Ајубида

Владавина мамелука (1250—1517)

Референце

Литература

Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 2), Војноиздавачки завод, Београд (1971), стр. 621-622

Категорија:Историја Египта у средњем веку