Димитрије Цинцар-Марковић (Шабац, 6. септембар 1849 — Београд, 11. јун 1903) био је српски генерал и политичар. Цинцар-Марковић је био председник министарског савета (владе) Краљевине Србије од 20. новембра 1902. до 11. јуна 1903, командант Активне војске, начелник Главног генералштаба, начелник команде Активне војске, сенатор у тадашњој дводомној скупштини, професор историје ратне вештине и стратегије на Војној академији. Као најближи сарадник краља Милана Обреновића од 1897. до 1900. дао значајан допринос великој реформи, увећању и унапређењу војске Краљевине Србије, што је омогућило њене ратне успехе у Балканским ратовима. Убијен је у војном пучу познатијем као мајски преврат 11. јуна 1903. године.

Породица и порекло

Генерал Димитрије Цинцар-Марковић рођен је 25. августа/ 6. септембра 1849. године у Шапцу. Отац пуковник Константин - Коста Цинцар-Марковић, шабачки окружни начелник син је Цинцар-Марка Костића (1777—1822), војводе сокоског и кнеза шабачке Посавине, родоначелника Цинцар-Марковића и усвојеник госпође Томаније Обреновић, кћерке лозничког војводе Антонија Богићевића и жене господара Јеврема Обреновића. Мајка Неда Цинцар-Марковић, рођ. Ранковић (11. фебруар 1820 — 8/20. април 1873), родом из Крагујевца, кћерка је капетана Стојана Ранковића, познатог у време Првог српског устанка под именом војвода Стојан Арачлија.Вид. Марија Цинцар-Марковић, Пред 29. мај 1903, Политика, 21 – 30. октобра 1926. М. Милићевић, Љубодраг Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, Београд 2003,

Цинцар-Марковићи су породично блиско везани за Обреновиће. Најужем кругу ове династије припадали су у време владавине краља Милана и његовог сина краља Александра.Пошто је војвода Цинцар Марко, који је био близак са војводом рудничким Миланом Обреновићем и војводом Антом Богићевићем, рано умро, госпођа Томанија Обреновић, рођ. Богићевић, усвојила је, односно примила у кућу и одшколовала Косту Цинцар-Марковића, оца генерала Цинцар-Марковића. Господар Јеврем Обреновић био је кнез шабачке нахије (округа) од 1818, Цинцар-Марко је од 1815. до 1822. кнез шабачке посавине, главне кнежине у саставу шабачке нахије са седиштем у Шапцу, а његов син Коста је био дугогодишњи шабачки окружни начелник. Приликом убиства кнеза Михала рањена је госпођа Томанија, убијена је њена кћерка Анка Константиновић и рањена унука Катарина Константиновић, којом је хтео да се ожени кнез Михаило. Унук господара Јеврема и Томаније Обреновић је краљ Милан, чији син је краљ Александар Обреновић.

Димитрије је добио име по Светом Димитрију, јер је крсна слава Цинцар-Марковића Митровдан. Имао је старијег брата пуковника Марка Цинцар-Марковића, команданта жандармерије Србије и сестру Анку, удату за Ивића, бившег аустроугарског официра.

Деда генерала Цинцар-Марковића, војвода Цинцар-Марко, родом је из Доње Белице код Охрида и Струге, одакле је пореклом и његов брат од стрица војвода Цинцар-Јанко, родоначелник Цинцар-Јанковића.

Школовање, боравак у Пруској, ађутант кнеза Милана

Основну школу и четири разреда гимназије завршио је у Шапцу, а пети разред гимназије у Београду.

У 7. класу Артиљеријске школе и војску Србије ступио је 21. октобра 1865. године. Петогодишње школовање на Артиљеријској школи завршио је 13. јануара 1870. године, са одличним успехом, као шести у рангу од четрнаест питомаца. Произведен је у коњичког потпоручника и одређен за водника коњичког ескадрона Стајаће војске.

Као државни питомац од 1872. до 1873. боравио је на војном усавршавању у Пруској, где је служио у коњици у 13. уланском пуку и 1. хановерском пуку.

Постављен је ађутанта кнеза Милана Обреновића 24. фебруара 1874, да би 13. априла 1875. био именован за командира Гардијског ескадрона.

Испит за генералштабног мајора положио је 1885. када је и преведен из коњице у генералштабну струку.

Српско-турски и руско-турски ратови 1876—1878.

У Првом српско-турском рату 1876. учествовао је као капетан 2. класе, ађутант и вршилац послова генералштабног официра на служби у Браничевској бригади 1. позива Народне војске. Уочи рата Стајаћа војска је инкорпорирана у Народну војску.

десно|мини|200п|Коњички капетан Димитрије Цинцар-Марковић, Београд 1876.

Учествовао је у биткама на Великом Извору, код Књажевца, на Реавцима, Курилову и Шиљеговцу и више пута је одликован за храброст.

По окончању Првог српско-турског рата од 13. јануара 1877. налази се на служби у Штабу Коњичке инспекције. Од 13. априла је као капетан 1. класе на дужности ађутанта Штаба Моравског кора.

У Другом српско-турском био је шеф Штаба Моравске дивизије.

Учествује у опсади Ниша и борбама код турског утврђења Самоково.

Кретање у служби

Од новембра 1878. командир 3. ескадрона коњице Стајаће војске, а од 13. новембра 1879. командир 4. ескадрона коњице Стајаће војске. Од 13. септембра 1880. ађутант команданта Стајаће војске, од 13. октобра на служби у Војноисторијском одељењу Главног генералштаба. У коњичког мајора унапређен је 1. новембра 1882. године. Од 27. фебруара 1883. командир 1. ескадрона, а од 27. октобра исте године командир 2. ескадрона коњице Стајаће војске.

Од 1884. налази се на генералштабној дужности као в. д. начелник Штаба Шумадијске дивизије. Исте године, као војни изасланик, присуствовао је маневрима аустроугарске војске.

Пошто је фебруара 1885. положио испит за генералштабну струку 28. марта 1885. постављен је за шефа Унутрашњег одсека Оперативног одељења Главног генералштаба .Вид. Персонални картон

Српско-бугарски рат 1885. и генералштабна служба

У српско-бугарском рату 1885. године учествовао је као командант 11. пука, мобилисаног из Крагујевца и Шумадије. Овај пук је постигао запажене успехе 15. и 19. новембра 1885. на почетку битке на Сливници. Постоје мишљења да је била грешка врховне команде што, након постигнутог успеха, није допустила гоњење непријатеља.

Касније кад је дошло до повлачења српске војске, учињене су многе грешке. Наређено је да се због општег пораза и паничног повлачења појединих јединица пронађу тзв. „прсташи“ и да се стреља сваки десети. Пошто је то наређено и за 11. пук, мајор Димитрије Цинцар-Марковић је изашао пред свој пук и одлучно се супротставио наређењу краља Милана: „Величанство, ако такав захтев не изволите повући, онда стрељајте прво мене јер одговорност за рад пука, а исто тако и за његово људство лежи на његовом команданту. Ја тврдим да су моји војници увек савесно вршили своју дужност“Вид. Марија Цинцар-Марковић, Пред 29. мај 1903, Политика, 21 – 30. октобра 1926.

По завршетку рата постављен је за в. д. Команданта коњице сталног кадра.

Од 13. септембра 1885, поред редовних дужности, професор је на Војној академији, где предаје историју ратне вештине и стратегију до 1893. године.

У чин потпуковника унапређен је 10. марта 1886. године. Од фебруара 1889. командовао је коњичком бригадом. Од априла 1890. врши дужност начелника Оперативног одељења Главног генералштаба. У чин пуковника унапређен је 13. новембра 1892. године, а од 15. маја 1893. постављен је на положај команданта Моравске дивизијске области.

Активна војска и реформа војске

Краљ Александар Обреновић је 1897. одмах по установљењу Активне војске за команданта Активне војске поставио свог оца краља Милана који је, одмах по ступању на дужност започео велику реформу војске. Краљ Милан је од краља Александра добио неограничена овлашћења у војсци. У оквиру реформе војске и раду активне команде краљ Милан је развио пешадијске пукове сталног кадра, увећао официрски и уопште старешински кадар, обраћана је већа пажња на војна вежбања и маневре, започело је зидање војних грађевина, нарочито великих касарни, знатно је побољшано наоружање војске .Слободан Јовановић, Влада краља Александра Обреновића, Сабрана дела, књ. 7, Београд (1990).

У састав Активне команде инкорпориран је и Главни генералштаб .О образовању Активне команде и њеном значају за српску војску вид. Живојин Мишић, Моје успомене, Београд (1980).

Краљ Милан је именован за армијског генерала, чин који до тада није постојао у српској војсци.

Пуковник Димитрије Цинцар-Марковић постављен је на положај начелника генералштаба Активне војске 25. децембра 1897."... краљ Милан је и у оцени виших официра био доста непристрасан, истичући не прво место официре који су се за време рата одликовали. Његов начелник штаба генерал Димитрије Цинцар-Марковић уживао је глас теоријски најспремнијег генералштабног официра. Краљ Милан гонио је антидинастичаре и радикале, али из тога не треба извести да је тражио улизице, напротив, он је волео да се окружи људима од вредности. Вид. Слободан Јовановић, Влада краља Александра Обреновића, Сабрана дела, књ. 7, Београд 1990,

У чин генерала унапређен је 18. децембра 1897.

Руководио је успешним великим јесењим маневрима у околини Ниша 1899. године .Живојин Мишић, Моје успомене, Београд 1980, , где су присутни војни изасланици великих сила и других држава дали изузетно похвалну оцену у погледу материјалне спреме ангажованих трупних јединица и способности њихових команданатаМарија Цинцар-Марковић, Политика, Пред 29. мај, 21-30. октобра 1926. Ови значајни маневри потврдили су успешну примену програма реформе оружаних снага Србије, које је започео краљ Милан уз помоћ Димитрија Цинцар-Марковића и других најистакнутијих представника војске.

Дана 3. марта 1900. именован је за почасног ађутанта краља Александра Обреновића.

Краљ Милан одлази из Србије почетком јуна 1900, а „у одсуству га у дужности команданта Активне војске“ заступа начелник штаба генерал Димитрије Цинцар-Марковић .Службени војни лист (скр. СВЛ), 10. јун 1900,

Женидба краља Александра и Драге Машин

Због објављивања веридбе краља Александра бившом дворском дамом његове мајке Драгом Машин 21. јула 1900, влада Владана Ђорђевића је поднела оставку, а краљ Милан одлучио је да се не враћа у Србију.

После дугих неуспешних консултација о новој влади, у напетој атмосфери, 24. јула 1900. увече краљ је позвао у двор генерала Цинцар-Марковића, који се такође супротставио његовој намери да се ожени Драгом Машин. После разговора који је трајао дубоко у ноћ, Цинцар-Марковић се вратио кући, верујући да постоји могућност да краљ одустане од женидбе. Међутим, сутрадан око 8 сати ујутро краљ Александар је телефоном позвао Цинцар-Марковића и рекао му: „Господине генерале, реците драгичка! Знате ли шта је ново. Ја сам ипак нашао људе који ће по мојој жељи саставити владу и ако ви то не хтедосте учинити“Марија Цинцар-Марковић, Пред 29. мај, Политика, 22. октобар 1926, .

Према записаним и објављеним сведочанствима Цинцар-Марковићеве удовице даље се ређају следећи догађаји.Марија Цинцар-Марковић, Пред 29. мај, Политика, 20-30. октобар 1926, У намери да још на неки начин покуша да спречи женидбу, Цинцар-Марковић, по кога долазе кочија са калемегданске тврђаве из Активне команде, одмах одлази код поглавара Српске православне цркве у Србији митрополита Инокентија, који му је био рођак и кум. Међутим, митрополит сумња у могућност одвраћања краља од женидбе „јер се много воле“ и с обзиром на подршку Русије, пошто је руски цар пристао да буде кум. Након тога, на своју руку генерал Цинцар-Марковић, тајно је из Земуна послао телеграм краљу Милану са позивом да се врати у Србију. Међутим, краљ Милан је одлучио да се више не враћа у Србију.

Познајући краљеву прекост и страхујући да не одлучи да га притвори, као што је притворио његовог брата, генерал Цинцар-Марковић је, пошто су му жена и кћерке биле на одмору у бањи МехадијиБања у данашњој Румунији, у Банату, тада у саставу Аустроугарске, дао свом послужитељу кључеве од писаћег стола и упутства како да поступи у случају да по краљевој наредби буде лишен слободе.