Белорепи јелен или вирџинијски јелен () је врста јелена која као аутохтона врста насељава већи део Северне Америке и северозапад Јужне (све до Перуа и Боливије). Уведен је и на Нови Зеланд, сва острва Великих Антила (Куба, Јамајка, Хаити и Порторикоislaculebra.com), и неке земље у Европи, као што су Чешка, Финска, Румунија, Србија, Немачка и Француска.
Опис мини|лево|Кошута у септембру (у време лињања) у Пис Риверу у канадској покрајини Алберти
Боја крзна белорепог јелена је црвено-смеђа у пролеће и лето, а током јесени и зиме прелази у сиво-смеђу. Препознатљив је по карактеристичној белој доњој страни репа. Реп подиже када је узбуњен како би упозорио грабљивца да је откривен.мини|лево|Женка подигнутим репом упозорава на опасност
Популација белорепог јелена у Њујорку је потпуно беле боје осим носа и папака (није последица албинизма). Бивше војно складиште Сенека у њујоршком граду Ромулусу има највећу познату концентрацију белих јелена. На овом подручју је бели јелен захваљујући заштити достигао велику бројност. Индикација старости јелена је дужина њушке и боја длаке, старији јелени теже да имају дуже њушке и сивља крзна. Хоризонталне зенице белорепог јелена омогућавају му добар ноћни вид и вид у боји током дана.
мини|Глава женке у крупном плану Белорепи јелен значајно варира у величини, углавном следећи Аленово правило и Бергманово правило да је просечна величина већа што је животиња удаљенија од екватора. Мужјаци у Северној Америци обично теже 68 до 136 kg, али су зрели мужјаци тешки преко 180 kg забележени у најсевернијим крајевима њиховог ареала, пре свега у Минесоти, Онтарију и Манитоби. Године 1926. Карл Џ. Ленандер млађи је измерио тежину одстрељеног мужјака белорепог јелена у близини Тофтеа у Минесоти, који је након што су му извађени унутрашњи органи био тежак 183 kg, на основу чега је процењено да је док је био жив био тежак 232 kg. Женке (кошуте) у Северној Америци обично теже 40-90 kg. Женке из тропских крајева и са Флорида Киза значајно су мање од јединки из крајева са умереном климом, у просеку теже 35-50 kg, али забележени су и случајеви женки тешких само 25 kg. Белорепи јелени са Анда већи су од осталих тропских јелена ове врсте и имају густо крзно благо вуненог изгледа. Дужина се креће од 95−220 cm, укључујући реп од 10−37 цм, а висина у раменима је 53−120 cm.Boitani, Luigi, . Simon & Schuster/Touchstone Books . Укључујући све подврсте, просечна тежина одраслих мужјака током лета је 68 kg, а одраслих женки је 45,3 kg. Међу највећим је врстама јелена у Северној Америци, а највећа је у Јужној Америци.science.smith.edu (2011).
Белорепи јелен има двобојни вид са плавом и жутом као основним бојама; за разлику од њега човек има тробојни вид. Дакле, белорепи јелен има проблем да распозна нијансе наранџасте и црвене које су човеку видљиве., Wakulla.com, February 23, 2009. This is a report of
мини|Мужјак белорепог јелена мини|усправно=0.95|Мужјак у градићи Мизула у Монтани
Мужјацима сваке године поново расту рогови. Отприлике једна од 10.000 женки такође има рогове, мада се то обично повезује са фримартинизмом.
Подврсте мини|Женка подврсте O. v. nemoralis из Костарике мини|Три јединке подврсте O. v. borealis у Њу Хемпширу На свету постоји 26 подврста. Седамнаест од њих се налази у Северној Америци (на мапи распрострањености подврста оне су представљене бројевима (који се на списку подврста налазе у заградама)).
Северна Америка O. v. acapulcensis (1)– (приобаље јужног Мексика) O. v. borealis (2)– северни белорепи јелен (највећа и најтамнија подврста) O. v. carminis (4)– (тексашко мексичка граница) O. v. chiriquensis (5)– (Панама) O. v. clavium (6)– (Флорида Киз) O. v. couesi (7)– (Аризона) O. v. dacotensis (9)– дакотски белорепи јелен (једна од најсевернијих и друга по величини подврста) O. v. hiltonensis (12)– (Хилтон Хед Ајленд недалеко од обале Јужне Каролине) O. v. leucurus (13)– (приобаље Орегона) O. v. macrourus (14)– (Средњи запад САД) O. v. mcilhennyi (15)– (приобаље Луизијане) O. v. mexicanus (17)– (средњи Мексико) O. v. miquihuanensis (18)– (северни Мексико) O. v. nelsoni (19)– (од унутрашњости јужног Мексика до Никарагве) O. v. nemoralis (20)– (од карипског приобаља јужног Мексика до Панаме) O. v. nigribarbis (21)– (приобаље Џорџије) O. v. oaxacensis (22)– (јужни Мексико) O. v. ochrourus (23)– (запад Канаде и САД) O. v. osceola (24)– (приобаље Флориде) O. v. rothschildi (26)– (панамско острво Којба) O. v. seminolus (27)– (Флорида) O. v. sinaloae (28)– (јужни Мексико) O. v. taurinsulae (29)– (Бул Ајленд у Јужној Каролини) O. v. texanus (30)– (од Тексаса до Јужне Дакоте) O. v. thomasi (31)– (јужни Мексико) O. v. toltecu (32)– (од јужног Мексика до Ел Салвадора) O. v. venatorius (35)– (Хантинг Ајленд у Јужној Каролини) O. v. veraecrucis (36)– (карипско приобаље Мексика) O. v. virginianus (37)– (јужне државе САД) O. v. yucatanesis (38)– (северни Јукатан у јужном Мексику)
Јужна Америка O. v. cariacou (3)– (Француска Гвајана и северни Бразил) O. v. curassavicus (8)– (Курасао) O. v. goudotii (10)– (Колумбија (Анди) и западна Венецуела) O. v. gymnotis (11)– (северна половина Венецуеле, укључујући област Љанос) O. v. margaritae (16)– (острво Маргарита) O. v. nemoralis (20)– (од карипског приобаља јужног Мексика до Панаме) O. v. peruvianus (25)– (Перу и Боливија) O. v. tropicalis (33)– (Перу и Еквадор, могуће и Колумбија) O. v. ustus (34)– (Еквадор, могуће и јужна Колумбија и северни Перу)
+ Распрострањеност подврста мини|центар|Северна Америка (без Централне Америке) мини|центар|Централна и Јужна Америка
Референце
Литература
Категорија:Јелени