Русинистика

десно|мини|265п|Данашњи етнички опсег русинског народау матичним (карпатским) областима и јужним (панонским) областима

Русинистика је научна дисциплина у оквиру славистике, која се бави проучавањем културно-историјске баштине русинског народа, са посебним тежиштем на изучавању русинског језика и русинске књижевности. Иако је рад на проучавању русинског културно-историјског наслеђа започет већ током 19. века, русинске студије () су због сплета сложених историјских и политичких околности успеле да се конституишу као посебна академска дисциплина тек током друге половине 20. века.

мини|десно|265п|Дијалектолошка карта русинског језика у матичним (карпатским) областима

У оквиру славистичких студија, русинистика се у неким образовним и научним установама изучава самостално, док се у другим центрима русински језик проучава у комбинацији са сродним источнословенским језицима. Главни русинистички центри налазе се у појединим европским државама у којима живе делови русинског народа, као и у страним срединама у којима постоји развијена традиција славистичких истраживања.

На међународном нивоу, преломну тачку у развоју русинистике означило је окупљање стручњака за русински језик и књижевност на првом међународном Конгресу русинског језика (Бардејов, 1992), након чега су уследила и нова конгресна заседања: друго у Прешову (1999), треће у Кракову (2007) и четврто поново у Прешову (2015).

Положај русинистике у оквиру славистике предмет је дуготрајних и сложених расправа и спорова између две струје, од којих прва сматра да су русинске студије по свему равноправне са осталим славистичким дисциплинама, док друга (украјинска) струја сматра да би русинистику требало третирати као саставни део украјинистике.Михајло Фејса (2007): Одговор на реплику колеге Тамаша

мини|десно|220п|Место русинског језика у широј породици словенских језика, према немачкој класификацији

Конституисање русинистике као посебне славистичке дисциплине било је условљено низом историјских и политичких околности, које су повезане са расправама и споровима о етничком идентитету Русина и статусу русинског језика у широј породици словенских језика.

Пошто се русински народ све до 1918. године налазио у границама Аустроугарске монархије, развој русинских студија је у том периоду зависио првенствено од аустроугарске државне политике, која је према источнословенском становништву била изузетно рестриктивна, пошто су сва питања која су се односила на то становништво посматрана кроз призму сузбијања политичких и културних утицаја који су долазили из суседне царске Русије.

Значајне промене су наступиле након 1918. године, када се русински народ нашао подељен у неколико новонасталих држава, које су имале различит однос према решавању русинског питања, што се одразило и на развој русинских студија у тим државама.

У циљу придобијања Русина, новопроглашена Мађарска Народна Република је крајем 1918. године озваничила стварање русинске аутономне области, која је добила назив Русинска Крајина, а почетком 1919. године на државном универзитету у Будимпешти установљен је и посебан одсек за русински језик и књижевност, који је расформиран већ 1924. године.

Русинске студије у Мађарској обновљене су 1992. године, када је установљена Катедра за украјинску и русинску филологију на Високој школи у граду Њиређхаза, а при тој установи је 1993. године покренута и зборничка едиција под насловом: Studia Ukrainica et Rusinica Nyíregyháziensia.

Сличне установе (катедре, центри, институти) за проучавање русинског језика и књижевности основане су крајем 20. и почетком 21. века у Словачкој и Пољској.

Први кораци у области проучавања русинске културно-историјске баштине на подручју бивше Југославије учињени су већ у периоду између два светска рата, али до конституисања русинистике као посебне академске дисциплине дошло је тек током седамдесетих и осамдесетих година 20. века. Пошто Русини у Србији говоре панонским наречјем русинског језика, истраживања су од почетка била усмерена првенствено ка проучавању тог наречја и локалног русинског културно-историјског наслеђа, које је такође сагледавано и у контексту ширег (општег) русинског корпуса.

Главни центар проучавања русинске културно-историјске баштине у некадашњој Југославији и данашњој Србији, од почетка се налазио у Новом Саду, где је 1970. године основано Друштво за русински језик и књижевност (), које почевши од 1975. године издаје годишњак под насловом: Творчосц.Дружтво за руски язик, литературу и културу: Гласнїки Друштва

У међувремену, Микола Кочиш је 1971. године објавио Правопис русинског језика (), а три године касније објављена је и његова Граматика русинског језика (). Ови радови, упркос својим насловима, нису били посвећени русинском језику у целини, већ само панонском наречју русинског језика.

Обичај да се радовима који су посвећени домаћем русинском наречју дају општи наслови који се односе на русински језик у целини, опстао је и касније међу русинистима у Србији, чак и у насловима капиталних издања. Тако је 1995. и 1997. године објављено двотомно лексикографско дело под насловом: Српско-русински речник, а потом је 2010. године објављен и русинско-српски речник. Међутим, ова дела се нису односила на русински језик у целини, већ само на домаће русинско наречје.

Стварање посебних академских јединица за проучавање русинског језика и књижевности започето је 1972. године, када је у оквиру тадашње катедре за Руски језик и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду установљен лекторат за русински језик. Потом је уследило кадровско ојачавање, које је текло упоредо са организационим променама (1975, 1979, 1981). Катедра за русински језик и књижевност, која је основана 1983. године на новосадском Филозофском факултету, прерасла је 2002. године у Одсек за русинистику.Филозофски факултет у Новом Саду: Одсек за русинистику

Тиме су створени предуслови за значајно унапређивање рада на систематском изучавању русинског језика и књижевности. Почевши од 2017. године, при одсеку је покренут научни часопис под насловом: Русинистични студиï ().Русинистични студиï (Ruthenian Studies)

Међу русинистима у Србији такође је изражена подела на две струје, од којих прва посматра русинистику као самосталну славистичку дисциплину, док друга (коју предводи проф. др Јулијан Тамаш) посматра русинистику као огранак украјинистике.

Појам русинистика (),Kassianova 2002, стр. 1001: "Rusinistica, or Carpatho-Rusyn studies - a social science discipline focussing on the history of an Eastern Slavic people inhabiting the northern and southern slope of the Carpathian mountains and living within the borders of several Eastern and Central European countries." који означава русинске студије (), поникао је у славистичким круговима, а потом је прихваћен и у широј научној јавности. Термин је у том облику прихваћен не само у словенским, већ и у несловенским језицима (, ), а назив русинског језика () потврђен је на глобалном нивоу и од стране Међународне организације за стандардизацију (ISO).ISO 639-3: Change Request Documentation: 2019-016

Насупрот томе, у извесним круговима се појавила тенденција ка избегавању појмова који су изведени из ендонимских (изворних) назива, заснованих на русинском народном имену. Уместо тога, заговара се употреба другачијих термина, заснованих на архаичном појму Рутени, који је током историје имао веома широко значење и никада се није односио само на Русине, већ је обухватао и остале Источне Словене. Због своје вишезначности, рутенске одреднице представљају посебан терминолошки проблем и изазов за истраживаче у области славистичких студија.

Осврнувши се на поменута питања, најпознатији русински историчар и бивши председник Светског конгреса Русина, проф. др Павел Р. Магочи је изричито указао на неприкладност употребе рутенских одредница за означавање Русина у међународној терминологији.

мини|десно|220п|Слависта Александар Дуличенко, заговорник спорне тезе по којој се наводни "феномен lingua ruthenica" у савременом контексту своди управо на русински језик

Такве и сличне примедбе биле су изречене поводом извесних тенденција које су дошле до посебног изражаја током последњих година 20. и првих година 21. века, првенствено у радовима истакнутог слависте Александра Дуличенка и његових следбеника. Иако је стари латински појам "lingua ruthenica" у историјској и научној терминологији употребљаван за означавање ширег источнослчовенског језичког корпуса, Дуличенко је у низу радова формулисао тезу по којој се наводни "феномен lingua ruthenica" у савременом контексту своди на русински језик.

Таквом употребом опште рутенске одреднице, без икаквог ближег (конкретног) одређења, Дуличенко је створио додатну основу за афирмацију вишезначне егзонимске (стране) терминологије, која је још од раније форсирана и од стране разних антирусинских чинилаца, који су управо у рутенским одредницама препознали згодно средство за избегавање ендонимских (изворних) појмова, изведених из русинског народног имена. На ту опасност је већ током 1970-тих година указивао русински гркокатолички свештеник и писац Иван Сливка (1899—1986), који је у разним радовима упозоравао своје сународнике на опасност од наметања егзонимског (страног) назива Рутени.

Терминолошка рутенизација () се на специфичан начин манифестовала и у појединим круговима у бившој Југославији, првобитно међу русинистима који су припадали про-украјинској струји. Као најзначајнији представник таквог усмерења међу русинистима у Србији, Јулијан Тамаш је већ током осамдесетих година 20. века путем наратива на страним језицима промовисао употребу рутенских одредница (Ruthenians, Ruthenian language), избегавајући на тај начин употребу међународних термина изведених из русинског народног имена (Rusyns, Rusyn language).

Такве тенденције су потом добиле и додатну димензију. У време обнове гркокатоличких установа у матичним русинским (карпатским) областима (1989), оживео је и стари спор између две гркокатоличке цркве (украјинске и русинске) око припадности Мукачевске гркокатоличке еоархије, која се налази под непосредном управом Рима. У склопу тог спора, обновљене су расправе о природи и опсегу рутенских одредница, које су по потреби тумачене у разним, ширим или ужим значењима. Управо у то време, руководство Друштва за русински језик и књижевност донело је одлуку да се уређивање домаћег русинског часописа Творчосц повери Јулијану Тамашу, након чега је поменути часопис почевши од двоброја 13-14 (1988-1989) преименован у Studia Ruthenica.

Тиме је био означен почетак терминолошке рутенизације, која се манифестовала у виду све чешћег избегавања употребе међународно признатог назива за русински језик (), уместо кога се у домаћим радовима на енглеском језику, који су били посвећени русинској тематици, почео промовисати термин рутенски језик (). Тиме је постављена основа за настанак бројних терминолошких проблема, пошто се рутенске одреднице у међународној научној терминологији користе у далеко ширем контексту, који обухвата источнословенски корпус.

Русинистика

Źródło i licencja