Праисторија Анадолије протеже се од палеолитске ереhttp://www.sci-news.com/archaeology/science-stone-tool-turkey-02370.html до појаве класичне (античке) цивилизације средином 1. миленијума пре нове ере. Генерално се сматра подељеном у три доба која одражавају доминантне материјале који су се користили за израду оруђа и оружја: камено, бронзано и гвоздено доба. Израз бакарно доба (халколит или енеолит) користи се за означавање раздобља које захвата камено и бронзано доба.
Анадолија (турски: Anadolu), позната и под латинским називом Мала Азија, сматра се најзападнијом територијом западне Азије. Географски обухвата централно горје модерне Турске, од обалске равнице Егејског мора на истоку до западног руба Јерменске висоравни и од уске обале Црног мора јужно до планина Таурус и обале Средоземног мора.
Најранији прикази културе у Анадолији могу се наћи на неколико археолошких налазишта која се налазе у централном и источном делу региона. Артефакти каменог доба попут животињских костију и фосила намирница пронађени су у Бурдуру (северно од Анталије). Иако је порекло неких најранијих народа обавијено велом тајне, остаци цивилизација бронзаног доба, попут Хата, Акадског царства, Асирије и Хетита, пружају нам многе примере свакодневног живота становника и њихове трговине. После пада Хетита, нове државе Фригија и Лидија снажно су стајале на западној обали док је грчка цивилизација почела да цвета. Само их је претња из далеког персијског царства спречила да напредују након врхунца свог успеха.
Камено доба Камено доба је праисторијско раздобље у коме се камен широко користио у производњи оруђа. Овај период се догодио након појаве рода Хомо пре око 2,6 милиона година и трајао је отприлике 2,5 милиона година до периода између 4500. и 2000. године пре нове ере са појавом обраде метала.
Палеолит 2014. године у реци Гедиз пронађена је камена алатка која је датирана у период пре 1,2 милиона година. Докази о палеолитским пребивалиштима (праисторија 500.000–10.000. п. н. е.) укључују пећину Јаримбургаз (Истанбул), пећину Караин (Анталија) и пећине Окузини, Белдиби и Белбаси, Кумбучаги и Кадини у суседним областима. Примери палеолитских људи могу се наћи у Музеју анадолијских цивилизација (Анкара), у Археолошком музеју у Анталији и у другим турским институцијама.
У Јаримбургазу су пронађени докази о воћу и животињским костима. Пећине медитеранског региона садрже фреске. Првобитне тврдње (1975) о отисцима стопала Хомо сапиенса старим 250.000 година, из средњег плеистоцена, у пећинама КулаManisa Museum , Republic of Turkey Culture minister website и Караин, сада се сматрају погрешним и ревидиране су у доба касног плеистоцена.
Мезолит Остаци мезолитске културе у Анадолији могу се наћи дуж медитеранске обале, такође у Тракији и западном подручју Црног мора. Остаци мезолита налазили су се у истим пећинама као и палеолитски артефакти и цртежи. Додатни налази потичу из пећине Сарклимагара у Газијантепу, пећине Барадиз (Бурдур), као и гробља и насеља на отвореном, Согут Тарласи, Бирис (Бозова) и Урфа.
Неолит мини|Локација Гобекли Тепе(1) мини| Стуб 2 из ограђеног простора А (слој III) са ниским рељефима онога за шта се верује да су бик, лисица и ждрал. десно|мини| Стуб 27 из ограђеног простора Ц (слој III) са скулптуром грабежљиве животиње мини|Стуб са скулптуром лисице Због свог стратешког положаја на раскрсници Азије и Европе, Анадолија је била центар неколико цивилизација још од праисторије. Анадолска хипотеза, коју је први развио британски археолог Колин Ренфрју 1987. године, претпоставља да ширење Праиндоевропљана потиче из неолитске Анадолије. Главни је конкурент курганској хипотези, или степској теорији, академски фаворизованом ставу. Неолитска насеља укључују Чатал Хојук, Чајону, Невали Кори, Ашикли Хојук, Бонцуклу Хојук Хацилар, Гобекли Тепе, Норсунтепе, Коск и Мерсин.
Чатал Хојук (централна Турска) сматра се најнапреднијим од њих, а Чајону на истоку најстаријим (око 7250–6750. п. н. е.). Имамо добру представу о распореду града Чајону, заснованом на централном тргу са зградама изграђеним од камена и блата. Археолошки налази укључују пољопривредне алатке који указују на гајење усева и сточарство, као и припитомљавање паса. Религију представљају фигурице Кибеле, богиње мајке. Хацилар (западна Турска) је следио Чајону и датиран је у 7040. годину п. н. е.
Халколит (бакарно доба) Захватајући раздобље неолита и раног бронзаног доба, халколитно доба (енеолит) (око 5500–3000. п. н. е.) је дефинисано првим металним алаткама израђеним од бакра. Ово доба је представљено у Анадолији локацијама Хацилар, Бејџесултан, Канхасан, Мерсин Јумуктепе, Елазиг Тепецик, Малатија Дегирментепе, Норсунтепе и Истанбул Фикиртепе.
Бронзано доба Бронзано доба (око 3300–1200. п. н. е.) карактерише употреба бакра и његове легуре са калајем, бронзе, за израду оруђа. Мала Азија је била једна од првих области која је развила израду бронзе.
Рано бронзано доба (3000–2500. п. н. е.) Иако се чини да се прво настаниште догодило већ у 6. миленијуму пре нове ере током халколитног периода, функционална насеља која су међусобно трговала догодила су се током 3. миленијума пре нове ере. Насеље на високом гребену постаће познато као Бујуккаја, а касније и као град Хатуш, средиште ове цивилизације. Касније ће, ипак, постати хетитско упориште Хатуша и сада је Богазкеј. Остаци хатске цивилизације пронађени су и под доњим градом Хатуша и у вишим областима Бујуккаја и Бујуккале. Још једно насеље је основано у Јариккаји, око 2 км североисточно. мини|Краљевска гробница у Алаки Хојук Откриће минералних налазишта у овом делу Анадолије омогућило је Анадолцима да развијају металургију, производећи предмете попут оруђа пронађеног у краљевским гробовима у Алаки Хојук, око 25 км од Богазкеја, датирано у 2400–2200. п. н. е. Остали хатски центри укључују Хасум, Канеш, Пурусханду и Залвар.The History Files: Hatti (Hattusa)Expedition in Ancient Anatolia: Hattians - First Civilizations in AnatoliaThe Hittites, their forerunners and their followers Током овог периода Хати су се бави трговином са градским државама као што је Сумер, којој је било потребно дрво из Аманус планина.
Анадолија је остала у праисторијском периоду док није ушла у сферу утицаја Акадског царства у 24. веку пре нове ере под Саргоном из Акада, посебно у источној Анадолији. Међутим, Акадско царство претрпело је проблематичне климатске промене у Месопотамији, као и смањење расположиве радне снаге што је утицало на трговину. То је довело до њиховог пада у руке Гута око 2150. п. н. е. Интерес Акађана у региону, колико је познато, био је извоз различитих материјала за производњу. Бронзана металургија се проширила у Анадолију из закавкаске културе Кура-Араксес крајем 4. миленијума пре нове ере. Иако је Анадолија била добро обдарена рудама бакра, није било доказа о значајној обради калаја потребног за израду бронзе у Анадолији бронзаног доба. rev. ed, 2005:9.
Средње бронзано доба (2500–2000. п. н. е.) Анадолијске равнице унутар простора окруженог реком Кизил биле су запоседнуте од стране прве дефинисане цивилизације у Анадолији, а не-Индоевропским домороцима, под називом Хати (око 2500 - 2000. п. н. е.). Током средњег бронзаног доба, хатска цивилизација, укључујући и њен главни град Хатуш, наставила је да се шири. Анадолско средње бронзано доба утицало је на рану минојску културу Крита (3400. до 2200. п. н. е.) о чему сведоче археолошки налази у Кнососу.C. Michael Hogan, Knossos fieldnotes, Modern Antiquarian (2007)
Касно бронзано доба (2000–1200. п. н. е.) мини|250x250пиксел| Мапа древног Блиског истока током периода Амарне Касити(14. век п. н. е.), која приказује велике тадашње силе: Египат (жута), Хати (плава), Каситско краљевство Бабилон (црна), Асирија (жута) и Митани (браон). Опсег ахајске/микенске цивилизације приказан је љубичасто, а опсег Арзаве светлозелене боје.
Хати Хати су дошли у контакт са асирским трговцима из Асура у Месопотамији, у Канешу (Нешу) у близини модерне Култепе, који су им обезбедили калај, потребан за израду бронзе. Ова трговачка места или Каруми (акадски - лука) дали су своје име једном периоду, карумском периоду. Каруми, или асирске трговачке колоније, постојале су у Анадолији све док Хамураби није освојио Асирију и она пала под вавилонску доминацију 1756. п. н. е. Ови каруми су представљали одвојена стамбена подручја у којима су живели трговци, заштићени Хатима и плаћали су порез заузврат. У међувремену су утврђења Хатуша ојачана изградњом краљевских резиденција на Бујуккалеу.
Након што су Асирци збацили своје суседе Гутије (око 2050. п. н. е.), они су за себе тражили локалне ресурсе, посебно сребро. Међутим, Асирци су у Анадолију донели писање, неопходно средство за трговање и пословање. Ове трансакције су забележене акадским клинастим писмом на глиненим плочицама. Записи пронађени у Канешу користе напредни систем трговања прорачунима и кредитима. Евиденција такође наводи имена градова у којима је дошло до трансакције.
Хетити десно|мини|200x200пиксел| Цртеж на рељефима урезаним у стенама поворке хетитских божанстава у Јазиликаји, Турска. Историја хетитске цивилизације позната је углавном из клинастих текстова пронађених на подручју њиховог царства и из дипломатске и комерцијалне преписке пронађене у разним архивима у Египту и на Блиском истоку.
Старо царство На хатску цивилизацију утицао је и инвазијски индоевропски народ, Хетити, почетком 18. века пре нове ере, а Хатушу је 1700. п. н. е. спалио краљ Анита из Кусара након свргавања краља Пијуштија. Затим је то место проклео и основао свој главни град Канеш 160 км југоисточно. Хетити су апсорбовали Хате током следећег века, процеса који је у основи био завршен до 1650. п. н. е. На крају Хатуша је постала Хетитски центар у другој половини 17. века пре нове ере, а краљ Хатушили I (1586-1556. п. н. е.) је преселио главни град назад у Хатушу из Канеша.
Старо хетитско царство (17 – 15. век п. н. е.) било је на врхунцу у 16. веку пре нове ере, обухватајући централну Анадолију, северозападну Сирију до Угарита и горњу Месопотамију. Кисвадна у јужној Анадолији контролисала је регион који одваја Хетитско царство од Сирије, чиме је у великој мери утицала на трговинске путеве. Мир се одржавао са обе империје кроз уговоре који су успостављали границе контроле.
Средње Краљевство Након владавине Телипинуа (око 1460. п. н. е.) Хетитско краљевство је ушло у релативно слабу и слабо документовану фазу, познату као Средње краљевство, од владавине Телипинуовог зета Алувамне (средина 15. века п. н. е.) до Муваталија I (око 1400. п. н. е.).
Ново Краљевство десно|мини|300x300пиксел| Приближни обим хетитске владавине, око 1350-1300 п. н. е, са Арзавом, на Луком, и Ахијавом на западу, и Митанијем на југоистоку. Краљ Тудхалија I (почетак 14. века п. н. е.) увео је ново доба хетитске моћи, често називане Хетитским царством. Краљеви су преузели божанску улогу у хетитском друштву и хетитски народи, често удружени са суседима као што је Кисвадна, почели су поново да се шире, усељавајући се у западну Анадолију, апсорбујући лувијску државу Арзаву и Асува савез.
Тек за време владавине краља Шупилулијума (1344-1322. п. н. е.), Кисвадна је преузета у потпуности, иако су Хетити сачували своја културна достигнућа у Кумани (сада Сар, Турска) и Лазавантији, северно од Киликије.
У 13. веку, након владавине Хатушилиша III (око 1267–1237. п. н. е.), Хетитска моћ је почела да опада, претили су јој Египат на југу и Асирија на истоку, завршила се са Шупилулијумом II (око 1207–1178. п. н. е.).
Сиро-хетитска ера