Привреда Мађарске је мешовита привреда са високим дохотком, рангирана као девета најсложенија привреда према индексу економске сложености. Мађарска је чланица организације за економску сарадњу и развој са врло високим индексом хуманог развоја и квалификованом радном снагом, са тринаестом најнижом неједнакошћу у приходима на свету. Мађарска привреда је 57. највећа привреда на свету (од 188 земаља које мери међународни монетарни фонд) са годишњом производњом од 265.037 милијарди долара и заузима 40. место у свету по БДП-у по становнику мерено паритетом куповне моћи. Мађарска има извозно оријентисану тржишну привреду са великим нагласком на међународну трговину, тиме је земља 35. највећа извозна привреда на свету. Мађарска је 2015. имала више од 100 милијарди долара извоза, са високим трговинским суфицитом од 9003 милијарде долара, од чега је 79% отишло у Европску унију, а 21% трговина ван ЕУ. Мађарски производни капацитет је више од 80% у приватном сектору, са укупним опорезивањем од 39,1%, што финансира државу благостања. На страни расхода, потрошња домаћинстава је главна компонента бруто домаћег производа и чини 50% његове укупне вредности, затим бруто инвестиције у основни капитал са 22% и јавна потрошња са 20%. Мађарска је 2009. године, због јаких економских потешкоћа, морала да затражи помоћ међународног монетарног фонда за око 9 милијарди евра.

Мађарска је и даље једна од водећих држава у Средњој и источној Европи за привлачење страних директних инвестиција: FDI у земљу 2015. износили су 119,8 милијарди долара, док Мађарска у иностранство улаже више од 50 милијарди долара. Од 2015. кључни трговински партнери Мађарске били су Немачка, Аустрија, Румунија, Словачка, Француска, Италија, Пољска и Чешка. Главне индустрије укључују прераду хране, фармацеутске производе, моторна возила, информациону технологију, хемикалије, металургију, машине, електричну робу и туризам (2014. је примила 12,1 милион међународних туриста). Мађарска је највећи произвођач електронике у Средњој и Источној Европи. Производња и истраживање електронике су међу главним покретачима иновација и економског раста у земљи. У последњих 20 година Мађарска је такође прерасла у главни центар за мобилну технологију, безбедност информација и сродна истраживања хардвера. Стопа запослености у привреди износила је 68,7% у јануару 2017. године, структура запослености показује карактеристике постиндустријских привреда, 63,2% запослене радне снаге ради у услужном сектору, индустрија је допринела 29,7%, док је пољопривреда запошљавала 7,1%. Стопа незапослености износила је 3,8% у септембру— новембру 2017. у односу на 11% током светске финансијске кризе 2007. Мађарска је део јединственог европског тржишта које представља више од 448 милиона потрошача. Неколико домаћих комерцијалних политика утврђено је споразумима између чланица Европске уније и законодавством ЕУ.

Велике мађарске компаније су укључене у BUX, мађарски берзански индекс наведен на будимпештанској берзи. Познате компаније укључују MOL Group, OTP Bank, Gedeon Richter, мађарски телеком, CIG Pannonia, FHB Bank, Zwack Unicum. Мађарска такође има велики број специјализованих малих и средњих предузећа, на пример, између осталог многи добављачи аутомобилске индустрије и технолошка старт-ап предузећа.

Будимпешта је финансијска и пословна престоница Мађарске. Главни град је значајно економско чвориште, у истраживању мреже за глобализацију и истраживање светских градова класификован је као глобални град света и друга је урбана привреда са најбржим развојем у Европи: БДП по глави становника у граду повећан је за 2,4% и запосленост за 4,7% у односу на претходну 2014. годину. На националном нивоу, Будимпешта је главни град Мађарске за пословање, који чини 39% националног дохотка. Град је 2015. имао бруто метрополитански производ већи од 100 милијарди долара, што га је учинило једном од највећих регионалних привреда у Европској унији. Будимпешта је такође међу првих 100 градова са светским бруто домаћим производима, према мерењу PricewaterhouseCoopers. На глобалној ранг листи конкурентности градова од стране обавештајне јединице економиста, Будимпешта се, између осталих, налази изнад Тел Авива, Лисабона, Москве и Јоханезбурга.

Мађарска одржава сопствену валуту, мађарску форинту, иако привреда испуњава мастрихтске критеријуме, са изузетком јавног дуга, али је однос јавног дуга према БДП-у знатно испод просека Европске уније са 66,4% 2019. Мађарска народна банка основана је 1924. године, након распада Аустроугарске. Тренутно се фокусира на стабилност цена са циљем инфлације од 3%.

Историја

Арпадско доба У доба феудализма кључни економски фактор била је земља. Нови економски и социјални поредак створили су приватно власништво над земљом. Постоје три облика постојања: краљевско, црквено и световно приватно имање. Краљевско имање из династије Арпадовићи еволуирало је из племенских земаља.

Порекло световних приватних поседа датира од освајања племенских заједничких поседа, који су све више задужени за друштво и расте над приватним власништвом постајући лидер.

Међутим, од оснивања државе краљевски дар је такође ушао у линију умножавања у секуларну линију приватног власништва. Ова организација је развила феудални посед, који је имао два елемента: древно имање и поседе које је доделио папа Стефан I, а затим и краљевске донације. Над носиоцем неограничено право које је последњи линеарни наследник доделио скоро се вратио краљу. У поретку закона који су се променили 1351. године, којим се укида власништво племства на слободно располагање. Племству је забрањена продаја њихове наслеђене земље.

Панонска низија је била погоднија за пољопривреду од крупне стоке на испаши, и стога се непрестано повећавао у некадашњој тежини. У 11. и 12. веку сусрели су се системи природне пољопривреде и обраде земљишта који су мењали земљу: испаша животиња, и користили су оплођену земљу до исцрпљивања. Најважнији алати за пољопривреду били су плуг и вол.

Анжу

Мађарска привреда пре транзиције лево|мини|250x250пиксел| Фабрика конзерви (1880). лево|мини|250x250пиксел| Привредна комора Будимпеште, почетак 20. века. Мађарска привреда пре Другог светског рата била је првенствено оријентисана на пољопривреду и малу производњу. Стратешки положај Мађарске у Европи и релативно висок недостатак природних ресурса такође су диктирали традиционално ослањање на спољну трговину. На пример, његов највећи произвођач аутомобила, Magomobil (произвођач Magosix), произвео је укупно неколико хиљада.G.N. Georgano Cars: Early and Vintage, 1886–1930. Почетком 1920-их текстилна индустрија је почела брзо да се шири, а 1928. постала је најважнија индустрија у спољној трговини Мађарске која је те године извозила текстилне производе вредне више од 60 милиона пенги. Компаније попут MÁVAG извозиле су локомотиве у Индију и Јужну Америку, њена локомотива бр. 601 је била највећа и најмоћнија у Европи у то време.

Од касних 1940-их, комунистичка влада започела је национализацију индустрије. У почетку су национализоване само фабрике са више од сто радника; касније је ова граница смањена на само десет. У пољопривреди је влада започела успешан програм колективизације. Од раних педесетих година градило се све више нових фабрика. Ова брза и присилна индустријализација следила је стандардни стаљинистички образац у настојању да подстакне самозадовољнију привреду. Већину привредних активности спроводила су државна предузећа или задруге и државне фарме. Године 1968. стаљинистичку самодовољност заменио је Нови економски механизам, који је Мађарску поново отворио за спољну трговину, дао ограничену слободу деловању тржишта и омогућио ограниченом броју малих предузећа да послују у сектору услуга.

Иако је Мађарска уживала једну од најлибералнијих и најнапреднијих привреда бившег Источног блока, и пољопривреда и индустрија почеле су да пате од недостатка инвестиција током 1970-их, а нето спољни дуг Мађарске знатно је порастао - са 1 милијарде долара 1973. на 15 милијарде долара 1993, углавном због субвенција потрошача и непрофитабилних државних предузећа. Суочени са економском стагнацијом, Мађарска се одлучила за даљу либерализацију доношењем закона о заједничком улагању, успостављањем пореза на доходак и придруживањем Међународном монетарном фонду и Светској банци. До 1988. године Мађарска је развила двостепени банкарски систем и донела је значајно корпоративно законодавство које је отворило пут амбициозним тржишно оријентисаним реформама посткомунистичких година.

Прелазак на тржишну привреду лево|мини| Седиште ING-а у Будимпешти. После пада комунизма, бивши Источни блок морао је да пређе са једнопартијске, централно планске привреде на тржишну са вишепартијским системом. Распадом Совјетског Савеза, земље Источног блока претрпеле су значајан губитак на оба тржишта робе и субвенционисање од Совјетског Савеза. На пример, Мађарска је изгубила скоро 70% својих извозних тржишта у источној и централној Европи. Губитак спољних тржишта у Мађарској резултирао је 800.000 незапослених људи јер су све непрофитабилне и неоправљиве фабрике затворене. Други облик совјетског субвенционисања који је у великој мери погодио Мађарску након пада комунизма био је губитак програма социјалне заштите. Због недостатка субвенција и потребе за смањењем издатака, многи социјални програми у Мађарској морали су да се смање у покушају да смање потрошњу. Као резултат тога, многи људи у Мађарској су претрпели невероватне потешкоће током транзиције ка тржишној привреди. Након приватизације и смањења пореза у мађарским предузећима, незапосленост је нагло порасла на 12% 1991. (износила је 1,7% 1990), постепено се смањујући до 2001. Економски раст, након пада 1991. на −11,9%, постепено је растао до краја 1990-их по просечној годишњој стопи од 4,2%. Са стабилизацијом нове тржишне привреде, Мађарска је забележила раст страних инвестиција са кумулативним директним страним инвестицијама у укупном износу већем од 60$ милијарде од 1989.

Влада Јожефа Антала 1990—94. започела је тржишне реформе мерама за ослобађање цена и трговине, прерађеним пореским и банкарским системом заснованим на тржишту. Међутим, до 1994. трошкови прекомерне потрошње владе и колебљиве приватизације постали су јасно видљиви. Смањење субвенција за потрошаче довело је до повећања цена хране, лекова, транспортних услуга и енергије. Смањен извоз у бивши совјетски блок и смањење индустријске производње допринели су наглом паду БДП-а. Незапосленост је нагло порасла на око 12% 1993. Терет спољног дуга, један од највећих у Европи, достигао је 250% годишње извозне зараде, док су се дефицит буџета и текућег рачуна приближили 10% БДП-а. Девалвација валуте (у циљу подршке извозу), без ефикасних мера стабилизације, као што је индексација зарада, изазвала је изузетно високу стопу инфлације, која је 1991. достигла 35% и благо се смањивала до 1994, поново повећавајући 1995. У марту 1995, влада премијера Ђуле Хорна спровела је програм штедње, заједно са агресивном приватизацијом државних предузећа и сировим режимом који подстиче извоз, да би смањила задуженост, смањила дефицит текућег рачуна и смањила јавну потрошњу. До краја 1997. консолидовани дефицит јавног сектора смањио се на 4,6% БДП-а при чему је потрошња јавног сектора пала са 62% БДП-а на испод 50%. Дефицит текућег рачуна смањен је на 2% БДП-а, а државни дуг је отплаћен на 94% годишње извозне зараде. мини|220x220пиксел| Међери мост у Будимпешти