мини|250п|Амблем који су чехословачки легионари користили на капама за главу од 1918, такозвани придружени амблем легија Чехословачка легија је назив која се користи за јединице добровољног страног војног отпора Чеха и Словака током Првог светског рата (и Руског грађанског рата). Легије су чинили чешки и словачки сународници који живе у иностранству и бивши војници аустроугарске војске, који су након заробљавања од страних војски споразумно одлучили да се добровољно придруже легијама и тако дезертирају и потом се боре против трупа Централних сила. Тим чином они су, извршили дезертерство и кршили војну заклетву дату монарху, која је у правном систему Аустроугарске значила издају, због чега им је претила смртна казна.
Припадници легија самоиницијативно су прихватили отказивање послушности Аустроугарској и прикључили се револуционарним акције страног отпора са циљем да помогну успостављању независне Чехословачке као државе наследнице бивше Чешке краљевине. Историја је показала да су њихови непорециви војни успеси касније одиграли пресудну улогу у преговорима о успостављању Чехословачке 1918. године и касније током Париске мировне конференције (1919—1920).
У Русији легионари су учествовали у неколико победничких борби, укључујући Зборов и Бахмах против централних сила, такође су били укључени у руски Грађански рат у борби против бољшевика, својевремено контролишући целу Транссибирску железницу и добар део већих градова у Сибиру.
Име чехословачке легије настало је тек после рата, током рата коришћена је колективна ознака револуционарних добровољних трупа (касније страних чехословачких трупа). Основа ових трупа почела је да се појављује 1914. године од добровољаца, чешких сународника који су се пријавили за царску војску у Русији и Легију страних држава у Француској. Чешки сународници у Русији, из Варшаве, околине и са територије Волине, створили су јединицу под називом „ Ческа дружина “ (то нису били само Чеси и Словаци, већ су одавно чинили велику већину). Сународници у Француској били су укључени у француску Легију странаца у засебну јединицу, познату као „Наздарска компанија“.“. Број чешких и словачких добровољаца постепено се повећавао. Како су од 1917. године легије формиране и у Италији, на крају Великог рата, јединице чехословачких страних трупа имале су респектабилну бројку, укупно преко 140.000 припадника.MOJŽÍŠ, Milan. Československé legie 1914-1920. 2.. vyd. Praha: Nakladatelství Epocha, 2017. 456 s.
После рата, чехословачке власти су похвалиле активности легионара који су се храбро борилили против Немачке и Аустроугарске. У борбама је страдало само око пет и по хиљада легионара, док је на царевој страни, у борби страдало 138.000 војника, одведених из чешких округа.
Опште информације У Првом светском рату учествовало је 70 милиона војника, од којих је 10 милиона умрло или погинуло. Аустроугарска је у борбене линије укључила 9 милиона војника, од којих се 1,1 милион није вратило. Број чехословачких војника у саставу царске Аустроугарске војске процењен је на 1,4 милиона. До краја 1917. године, према најгрубљим проценама, пало је 138.000 чешких војника царске војске. Борбени морал Чехословака, који нису имали своју домовину већ су се борили за Аустроугарску царевину, у Великом рату флуктуирао је у времену и простору. На северу су војници изразили саосећање са „руским браћом“ и масовно су се предавали. На југу су били део кичме аустроугарске војске, готово до њеног краја и распада. То је ценио и италијански противник. Ево како је окарактерисао чешке војнике командант Треће италијанске армије током Сочке битке.
Вероватно најпознатији случај дезертирања Чехословака било је пребегавање читавих делова 36. пешадијског пука Млада Болеслава 1915. године Следећих година команда војске покушала је да повећа борбену ефикасност чехословачких јединица и спречи даља дезертерства. При попуњавању борбених јединица смањена је њихова национална хомогеност, а ако су јединице остале претежно чехословачке, чешће су им постављани чешке команданти. Тако су постепено разбијана „расположења“ чешких војника за масовним напуштањем војске.
У склопу наведеног треба гледати и на основања Чехословачке легије, волонтерске јединице састављене углавном од Чеха и малог процента Словака (око осам одсто), које су чинили заробљеници из аустроугарске војске који су се углавном борили у Италији, Француској и Русији.
Подела легија према месту деловања Према месту оперативног деловања легије се могу поделити на: Чешкословачке легије у Русији - означене бројем 1 Чешкословачке легије у Француској - означене бројем 21 Чешкословачке легије у Италији - означене бројем 31 На крају Великог рата, јединице чешко-словачких страних трупа имале су више од 100.000 добровољаца. У борбама је погинуло 5.152 чехословачких легионара, од чега 4.112 у Русији, 630 у Француској и 410 у Италији. И док су након врло грубе процене међуратног статистичара Вилхелма Винклера, само до 1917. године живот изгубила 138.128 војника из „чисто чешких“ округа (више од 80% Чеха), укупан броја палих легионара Чеха, Мораваца и Слежана који су се борили у Великом рату, било је само 4%.
1922 Према грубој процени статистике из 1922. године: 3% Словака било је у италијанским легијама, 16% у француским легијама (већину добровољаца из САД довео је МР Штефаник), 7,4% у руским легијама. Током 1922. године легионарски официри чинили су 29%, а бивши аустроугарски официри 34% официрског кора чехословачке војске.
1932. Чехословачка канцеларија легије објавила је у октобру 1932. податке који су наведени на овој табели: РусијаФранцускаИталијаукупнолегионари60 1099 36719 22588 701остали10 9132 4797 51020 902губици4 1205607255 405 Напомена: У „остали“ наведени су чехословачки легионари, које или нису правилно отпуштени или су примењене тек након 28. октобра 1918.Ottův slovník naučný nové doby, heslo Legionáři českoslovenští. Sv. 6, str. 1115.
1937 Према ситуацији из 1937. године, те године пре доласка у републику, било је око
60.000 руских легионара „по закону“ (са државним уверењем), око 10.000 француских легионара, 20.000 италијанских легионара
Године 1938. било је само 19% и 10% легионара: који су били окоснице војске након што су постали нови чехословачки официри, који су чинили 49% од укупног броја официра.
Појединачни пукови су нумерисани према месту свог деловања: у Русији од броја 1, у Француској од броја 21 и у Италији од броја 31.
Поред тога, чехословачки добровољци (добровољци, браћа - званична ознака члана војске) борили су се и у другим војскама, посебно око 32 хиљаде америчких сународника у француској и америчкој војсци. Поред тога, у српској војсци је било око 1.400 добровољаца и око 1.000 добровољаца у британској војсци.
Иако америчка, српска и британска војска нису успеле да формирају одвојене чехословачке војне јединице, ти добровољци су званично названи легионарима. Нарочито у случају српских добровољаца, то је најизраженије и понекад се за њих користио назив „Српска легија“.
Чехословачка легија у Русији náhled|мини|250п|Чехословачки легионари у Русији 1918. године Чехословачка легија у Русији биле је добровољачка војне јединице на руској територији, које су се у периоду од 1914. до 1920. године бориле прво против аустроугарске војске и Немаца у Украјини, а затим под руским царем заједно са Белом гардом против Црвене армије.
Један од главних команданата легија у Русији био је Радола Гајда.
Претходница легија била су чешка формација које су 7. јануара 1919. године укључена у састав под називом Чехословачка војска у Русији, и која је већ била део чехословачке војске, углавном захваљујући Томашу Масарику (1850-1937), који је 1915. године емигрирао је у западну Европу, где је признат за представника Чешког покрета за независност, и одакле се залагао за оснивање државе која би обухватала Чешку, Моравску, Шлеску (чији се већи део налази на простору данашње Пољске) и Словачку и Французима (командант легија био је Морис Јанин ).
Чехословачка војска у Русији састојала се од три дивизије, чије је језгро чинило 12 пешачких пукова, два коњичка пука и неколико артиљеријских батерија. Борбе у Украјини мини|250п|Споменик у Зборову После битке код Зборова (2. јула 1917. године ), у којој су се чехословачке легионари истакли у борби против аустроугарске војске, руска влада, је на наговор председника Чехословачког националног већа, професора Томаша Масарика, који је организовао легије у Русији од 15. маја 1917. године, приступила оснивању чехословачких трупа. Тако су постепено формиране и друге јединице, које су 9. октобра 1917. године прерасле у Чехословачки корпус у Русији .
Крајем 1917. године јединице легија у Русији бројале су 38.500 добровољаца (распоређених у две дивизије од по осам пешадијских и два коњичка пука, да би почев од Зборова до Прокопа Великог, допуниле 1. дивизију и 5. прашки пук у другој дивизије). Ове јединице бројале су и преко 6.000 ратних заробљеника у логорима, од којихје Томађ Масарик организовао легијску резерву (база 3. дивизије). Томаш Масарик је себе сматрао врховним заповедником ових јединица.Holeček Vojta, Medek Rudolf: Obrázková kronika Za Svobodu, 2. díl, "Pod vedením T. G. Masaryka", Praha 1925
После Октобарске револуције, у којој су руска влада дошла у сукоб са бољшевицима, војно руководство државе одлучило је да започне премештање легија на Западни фронт.. 720 s. мини|250п|Чехословачка легија, 2. дивизија, јединица 6. стрељачког пука, 1917. године
У новембру 1917. године део 1. дивизије (2. пук краља Георгија од Подебрадија) заузео је Кијев практично без борбе, и без сукоба са бољшевичким демонстрантима, јер је према тадашњим Масариковим упутствима, добио наређење „да се не меша у унутрашње руске спорове ."
Као пратилац свега модерног, Томаш Масарик је у легијама основао ваздухопловну школу, из које се развила Масарикова ваздухопловна лига после рата. Ваздухоплови из овог састав обично нису носили бомбе ни митраљезе, већ само малокалибарско наоружање и претежно су коришћени у борби, у извиђачке сврхе. Упркос томе, током сибирске анабазе чехословачких легионара помогли су спашавању неколико мостова (које су бољшевицима испред чехословачке трупе дигли у ваздух, и која су уз помоћ америчких специјалиста, морали брзо да се обнове), и посебно четрдесет Бајкалских железничких тунела на транссибирском правцу (чињеница да су бољшевици минирали тунел бр. 39, сазнао је пилот авион, али није имао начина да их отера од уништења) тако да је уништени и затрпани тунел одложио је напредовање другог дела легије до Владивостока за 14 дана).
Масарик је легионаре у Русији напустио на дан свог 68. рођендана 7. марта 1918. године (одласком воза из Москве Транссибирском магистралом), за Владивосток, када је претходно обезбедио да војска државе која још није постојала постане део француске војске. За команданта Друге дивизије именовао је руског генерала Петра Н. Подхаиецкија. мини|250п|Спомен плоча на битку код Бахмача у Оломоуцу Када су Немци почели да врше притисак на Украјину, а Петљурови пукови почели да се повлаче пред њима, он је молио чехословачке легионаре за помоћ. Тако између Немаца и легионара долази крвавих борби код Доклеа. Развој ситуације захтевао је од Немаца да са легионарима закључе примирје, којим су легионари добили слободан пролаз Чехословачких ешалона (војног возови) кроз железничког чвора Бахмач.
У бици за Доч бриљирала је и митраљеска чета Холт из 6. стрељачког пука „Ханацкаја“, јер су бољшевици, нарочито они врло млади и неискусни дечаци у борби, понекад случајно пуцали у своје редове.
Како би спрчили дејство два Чехословачка оклопна воза легионари су оштетити мост преко реке Десне и тако спречити Немце да уђу у железнички чвор Бахмач, где су чехословачки ешалони у миру пролазили сибирским магистралним правцем до Чељабинска и Пензе.