Ханс Гал (; Брун ам Гебирге, 5. август 1890 — 3. октобар 1987) био је аустријско-британски композитор, учитељ и аутор.
Биографија Рођен је 5. августа 1890. у Брун ам Гебиpге, у јеврејској породици, као син лекара Јосефа Гала. Године 1909. његов учитељ клавира Ричард Роберт (који је такође предавао Рудолфу Серкину) именовао је Гала за учитеља када је постао директор новог бечког конзерваторијума. Од 1909. до 1913. године, Гал је студирао историју музике на Универзитету у Бечу код историчара музике Гвида Адлера, који је објавио Галову докторску дисертацију о стилу Лудвига ван Бетовена у свом Studien zur Musikwissenschaft. Од 1909. до 1911. године, Гал је похађао приватне часове композиције код блиског пријатеља Јоханеса Брамса, са којим је касније уредио десет томова комплетног издања Брамсових дела у издању Breitkopf & Härtel 1926. године. Професор му је постао „духовни отац”.Waldstein, Wilhelm, Hans Gál. Eine Studie. Wien: Elisabeth Lafite (Österreichischer Bundesverlag), 1965
Године 1915. био је први добитник нове аустријске државне награде за своју прву симфонију, мада је касније одбацио ово дело и његове наследнике, као и велики број до тада компонованих дела.Hans Gál Archive, York Током Првог светског рата службовао је у Србији, Карпатима и Италији. Из рата се вратио са завршеном опером Der Arzt der Sobeide, која је изведена у Вроцлаву 1919. године под диригентским водством Јулијуса Прувера.
После Првог светског рата политичка ситуација у Аустрији била је изузетно тешка, погоршана одбеглом инфлацијом. Гал је именован за (у почетку неплаћено) место лектора за теорију музике на Универзитету у Бечу (место које је некада заузимао Антон Брукнер). Упркос финансијским потешкоћама, оженио се Ханом Шик.Hans Gál Archive, York Његова друга опера, Die heilige Ente, премијерно је изведена у Диселдорфу априла 1923. и изведена је са континуираним успехом у 20 позоришта. Заједно са његовом трећом опером Das Lied der Nacht успоставила је његову ширу репутацију. Године 1928. освојио је стогодишњу награду Columbia Schubert за своју Sinfonietta, а касније је вратио своју прву симфонију. Следеће године, уз подршку музичара као што су Вилхелм Фуртванглер, Фриц Буш и Рихард Штраус, именован је за директора конзерваторијума у Мајнцу. Следеће три године биле су међу најсрећнијим и најпродуктивнијим у његовом животу.100 Jahre Mainzer Conservatorium. Peter Cornelius Conservatorium, Mainz, 1982Hans Gál zum 100. Geburtstag. Zu einer Austellung im Mainzer Rathaus mit Dokumenten zu seinem Leben und Wirken in Mainz. (Centenary Exhibition). Kulturdezernat der Stadt Mainz, Mainz, 1990Konter, Astrid: 'Hans Gál (1890–1987) als Direktor der Musikhochschule Mainz von 1929 bis 1933'. In Mitteilungen der Arbeitsgemeinschaft für mittelrheinische Musikgeschichte, 81, Mainz, 2007
Други светски рат и каснији живот Успон националсоцијалистичке немачке радничке партије нагло је прекинула Галову каријеру у Мајнцу због његовог јеврејског порекла. Када су нацисти преузели Мајнц у марту 1933. године, одмах је отпуштен са своје функције, а извођење и објављивање његових дела у Немачкој било је забрањено.BBC Radio 3's CD Review program, 9 July 2011 Његова четврта опера, Die beiden Klaas, која је требала имати двоструку премијеру у Дрездену и Хамбургу, отказана је и комад није изведен све док превод на енглеском језику није представила опера Јорк 1990.http://www.hansgal.org/hansgal/46 Он и његова породица вратили су се у Беч, али тамо је већ била очигледна сенка немачког рајха и он није нашао стални положај.
Одмах после Аншлуса 1938. године, Гал је побегао у Лондон, са намером да емигрира у Сједињене Америчке Државе, али остао је у Британији, где је упознао музичара и научника Доналда Франсиса Товија, који га је позвао да дође у Единбург, где је Тове предавао на универзитету. Није било сталних полова за професоре, али Тови му је нашао посао крајем 1938. године, а када је избио рат 1939. Гала су трајно пребацили у Единбург. Године 1940. интерниран је као непријатељInternment on http://www.hansgal.org у кампу близу Ливерпула и централног кампа у Дагласу, острво Мен, од маја до септембра.Cultural Heritage and Prisoners of War: Creativity Behind Barbed Wire edited by Gilly Carr, Harold Mytum, available on Google BooksHans Gál, Musik hinter Stacheldraht (Music behind Barbed Wire), edited by Eva Fox-Gál. Bern: Peter Lang, 2003
Након пуштања вратио се у Единбург, где је остао до краја живота. Компоновао је све време, објављујући своју другу симфонију 1942. Постао је предавач музичког образовања на Универзитету у Единбургу 1945. године, где је предавао до пензионисања 1960.Musical Visitors to Britain, Peter Gordon, 2007.
У Единбургу је био уважени члан локалне музичке сцене и један од оснивача Међународног фестивала у Единбургу 1947. године. Његова каснија одликовања укључују Велику аустријску државну награду за музику (1957), именовање за официра реда Британског царства (1964)The Palgrave Dictionary of Anglo-Jewish History и аустријски крст части за науку и уметност, 1. класа (1971).
Преминуо је у Единбургу 3. октобра 1987.
Музика Галов стил је укорењен у аустријско-немачкој музичкој традицији, али од раних 1920-их развио је свој музички језик, којем је остао веран током своје дуге каријере. Никада није следио преовлађујућу моду, нити је напустио веру у важност тоналитета.An interview with Hans Gál, in Newsletter of the Hans Gál Society. Edinburgh: Hans Gál Society, 2010, pp. 5–8 Иако се његов стил не може извести ни из једног утицаја, ипак се могу идентификовати одређени афинитети, посебно са бечким композиторима из 18. века чија су бистрина, пластичност и разиграни хумор основни састојци. Његова дела комбинују романтични интензитет са емоционалном уздржаношћу, а хроматске хармоније и проширени тоналитет предсеријских раних модерних са Шубертовом љубављу према мелодији, интегрисаном у вишегласну текстуру која потиче из његовог целоживотног ангажмана са делима Јохана Себастијана Баха. Његов рад је био значајан: преко 150 објављених дела у готово свим жанровима, укључујући, поред његове четири опере,de Souza, Christopher.: 'The Continentals – Second Phase'. In British Opera in Retrospect. The British Music Society, 1986. p.115-116 четири симфоније, четири гудачка квартета, две велике кантате са оркестром, друга оркестрална дела, камерну музику, сетове 24 прелудија и 24 фуге за клавир и вокална дела разних врста.Lloyd, Thomas: 'The vocal chamber music of Hans Gál'. In American Choral Review 52.1, Winter/Spring 2010, pp. 1–16
Послератно занемаривање Галова музика наставила је редовно да се концертира у годинама непосредно после Другог светског рата захваљујући заступању колега попут Рудолфа Шварца и Ота Шмитгена. Како су године пролазиле, а Галови адвокати престали да раде, његова музика је готово потпуно занемарена. Овај процес је убрзан променом програмске политике BBC-а: од 1960-их надаље, национални емитер је изричито фаворизовао музику из авангардних или додекафонијских школа.
Препород 21. века Почетком 21. века заживело је интересовање за Галову музику. Дискографија сада укључује четири симфоније (Кенет Вудс и Оркестар лабуда), комплетну клавирску музику (Леон Макаоли), комплетне гудачке триосе, концерте и концертино за виолину, виолончело и клавир (солисти Анет-Барбара Вогел, Метју Шарп и Сара Бет Бригс са диригентом Кенетом Вудсом, енглеским симфонијским оркестром и краљевском северном синфонијом), концерт за виолончело (Антонио Менесес) и комплетни гудачки квартети (единбуршки квартет), као и низ камерних дела. Недавна издања укључују прву од Галових опера, Das Lied der Nacht. Гал је био композитор недеље BBC Радија 3, маја 2014.http://www.bbc.co.uk/programmes/b042bjpf
Књиге
Anleitung zum Partiturlesen. Vienna: Philharmonischer Verlag, 1923. Енглеско издање: Directions for Score Reading. Лондон, 1924. The Golden Age of Vienna. Лондон, 1948. Johannes Brahms. Werk und Persönlichkeit. Франкфурт на Мајни: 2. изд. 1980. Енглеско издање: Brahms: his Work and Personality. Њујорк: Knopf, 1963, Лондон: Severn House, 1975. Richard Wagner. Versuch einer Würdigung. Франкфурт на Мајни: Fischer, 1963. Енглеско издање: Richard Wagner. Лондон: Gollancz, Њујорк: Stein & Day, 1976. The Musician's World. Great Musicians in their Letters. Лондон: Thames & Hudson, 1965. Franz Schubert oder die Melodie. Frankfurt am Main: Fischer, 1970. Енглеско издање: Franz Schubert and the Essence of Melody. Лондон: Gollancz, 1974. Drei Meister – drei Welten. Brahms, Wagner, Verdi. Франкфурт на Мајни: Fischer, 1975. Brahms: Briefe. Hans Gál. Франкфурт на Мајни: Fischer, 1979. Schumann Orchestral Music. Лондон: BBC, 1979. Giuseppe Verdi und die Oper. Франкфурт на Мајни: Fischer, 1982. Musik hinter Stacheldraht Берн: Peter Lang, 2003.
Радови
Опере
Op. 4 Der Arzt der Sobeide (Sobeide's Doctor) (1917–18) Op. 15 Die heilige Ente (The Sacred Duck) (1920–1) Op. 23 Das Lied der Nacht (The Song of the Night) (1924–5) Op. 42 Die beiden Klaas (Rich Claus, Poor Claus) (1932–3)
Оркестрална дела
Op. 3b Serbische Weisen (1937) Op. 20 Ouvertüre zu einem Puppenspiel (1923) Op. 30 Symphony No. 1 in D major (1927) Op. 36 Ballet Suite Scaramuccio (1929) Op. 38 Der Zauberspiegel. (1930) Op. 42b Burleske, Die beiden Klaas(1933) Op. 45 A Pickwickian Overture (1939–44) Op. 46 Serenade for string orchestra (1937) Op. 48 Lilliburlero. Improvisations on a martial melody (1945) Op. 53 Symphony No. 2 in F major (1942–3) Op. 54 Kaledonische Suite. (1949) Op. 62 Symphony No. 3 in A major (1951–2) Op. 66 Biedermeiertänze (1954) Op. 69 Mäander (1954–5) Op. 73 Music for String Orchestra (1957) Op. 79 Idyllikon мали оркестар (1958–9) Op. 81 Sinfonietta No. 1 мандолински оркестар, гитара и бас (1961) Op. 86 Sinfonietta No. 2 мандолински оркестар (1966) Op. 100 Triptych оркестар (1970) Op. 105 Symphony No. 4, симфонија концертанте за флауту, кларинет, виолину, виолончело и оркестар (1974) Promenadenmusik војни оркестар (1926) Capriccio мандолински оркестар (1973) Hugo Wolf: Corregidor, свита за оркестар
Концерти
Оп. 39 концерт за виолину и мали оркестар (1932) Оп. 43 концертино за клавир и гудачки оркестар (1934) Оп. 52 концертино за виолину и гудачки оркестар (1939) Оп. 55 концертино за оргуље и гудачки оркестар (1948) Оп. 57 концерт за клавир и оркестар (1948) Оп. 67 концерт за виолончело и оркестар (1944–49) Оп. 82 концертино за диктафон високих тонова/флаута и гудачки квартет Оп. 87 концертино за виолончело и гудачки оркестар (1966) Оп. 102а виола и клавир или оркестар (1949–50) Оп. 105 симфонија бр. 4 Sinfonia concertante за флауту, кларинет, виолину, виолончело и оркестар (1974)
Ради за соло инструмент са или без тастатуре
Оп. 6 свита за виолончело и клавир (1919) Оп. 17 соната у С-молу за виолину и клавир (1920) Оп. 56 свита за виолину и клавир (1942) Оп. 56а мандолина и клавир (1935) Оп. 71 три сонатине за виолину и клавир (1956–7) Оп. 84 соната за кларинет и клавир (1964) Оп. 85 соната за обој и клавир (1965) Оп. 89 соната за виолончело и клавир (1953) Оп. 101 соната у А-дуру за виолу и клавир (1941) Оп. 102а саксофон и клавир или оркестар (1949–50) Оп. 103 високи тон, флаута и чембало, клавир (1974) Оп. 109а соната за соло виолончело (1982) Оп. 109б соло виолончело (1982) Соната за виолину и клавир (1933) Две шкотске рапсодије за виолончело и клавир (1960)
Камерна музика за гудаче
Оп. 10 пет интермеца за гудачки квартет (1914) Оп. 16 гудачки квартет I Ф-мол (1916) Оп. 35 Гудачки квартет II у А-молу (1929) Оп. 41 серенада за виолину, виолу и виолончело (1932) Оп. 60б импровизација, варијације и финале на Моцартову тему за гудачки квартет (1934) Оп. 90 (2) дивертименто за виолину и виолончело (1967) Оп. 90 (3) дивертименто за виолину и виолу (1969) Оп. 95 гудачки квартет III (1969) Оп. 99 гудачки квартет IV (1970) Оп. 104 Трио у Ф-молу за виолину, виолу и виолончело (1971)
Остала камерна музика