Иван Бабејић (рођен 1896 у Лазници — умро у Паљанима, у ноћи између 4. и 5. септембра 1934) био је хајдук влашког порекла из Хомоља, познат под надимком Горски цар. Деловао је на подручју Хомоља, Звижда, Млаве, Ресаве и Поморавља током последњих година Првог светског рата и у међуратном периоду.
Провео је готово две деценије избегавајући жандармеријске потере. Његово име је још за живота постало део народних песама, прича и легенди, али је његов стварни живот тешко одвојити од новинског сензационализма и каснијег усменог предања.
Међуратна штампа представљала га је као опасног разбојника и приписивала му убиства, пљачке, изнуде и читаву мрежу јатака. Насупрот томе, историчар Ђорђе Станковић наводи да током 18 година његовог хајдуковања „није се могло утврдити” да је починио било какав злочин и да је због тога у народном памћењу остао као „митски јунак”.
Порекло и година рођења
Бабејић је рођен у Лазници код Жагубице, у влашкој породици. Војислав С. Марјановић наводи да су му родитељи били Никола и Жарка Бабејић.
Тачна година његовог рођења није поуздано утврђена. Марјановић и пожаревачки лист Грађанин наводе 1896. годину, коју прихвата и документарна емисија Радио-телевизије Србије Траг: Горски цар.
Међутим, лист Време је у октобру 1931. Бабејића описало као човека од 42 године, што би упућивало на ранију годину рођења. Због овог неслагања, тачну годину није могуће навести без ограде.
Породица
Био је ожењен Аном Бабејић. Лист Време је 11. октобра 1931. известило да је Ана пред Духовним судом покренула бракоразводну парницу и од Министарства унутрашњих дела затражила потврду да је њен муж хајдук.
Према њеној изјави коју је лист пренео, удала се за Ивана са осамнаест година, након што јој је наводно претио да ће је убити уколико се не уда за њега. Навела је да ју је неколико месеци после венчања напустио и побегао у шуму пошто су власти почеле да га траже због једног кривичног дела. Министарство јој је издало тражено уверење.
Имали су сина Бранка. Према истом тексту, Бабејић је дете одвојио од мајке и предао га једном човеку у Лазници на чување. Бранко је умро када је имао четири године.
Ана је 1931. изјавила да више није сигурна да ли је Бабејић уопште жив и да су сличну сумњу изражавали поједини његови рођаци.
После хапшења Драже Глигоријевића 1940, Време је објавило да је у Хомољу „велику сензацију” изазвала вест да Бабејић има сина. Лист није јасно идентификовао ту особу нити је пружио доказ да је реч о другом Бабејићевом детету, па ова вест остаје непотврђена.
Први светски рат и бекства
Према документарној емисији РТС-а, Бабејић је почетком Првог светског рата мобилисан у српску војску. Бугарске снаге заробиле су га 1915, али је побегао и вратио се у Лазницу. Након што је поново ухваћен, био је интерниран на Ђавоље острво у Црном мору. Одатле је, према истом извору, такође успео да побегне и 1916. године одметнуо се у шуму.мини|Ivan Babejic - slika restaurirana uz pomoc VIЛокалне монографије и касније народно предање доносе различите и често драматизоване верзије његових заробљавања и бекстава. Због разлика у појединостима, путања његовог заробљеништва не може се у потпуности реконструисати.
Станковић наводи да је Бабејић хајдучку делатност започео 1916. године и наставио је након стварања нове југословенске државе.
Време је 11. априла 1928. писало да се Бабејић током бугарске окупације налазио у шуми и да су бугарске власти против њега слале војнике и жандарме. Према истом извештају, после ослобођења предао се новим властима.
Скок из воза
Према извештају Времена, после рата је осуђен на годину дана затвора у поступку покренутом због крађе два пара волова. Бабејић је оптужбу негирао, али га је суд осудио на основу изјава сведока и потврде коју је издала општина.
Приликом спровођења у Ниш успео је да побегне тако што је, иако везан лисицама, искочио из вагона у тренутку када се воз кретао великом брзином. Након скока изгубио му се сваки траг.
Ова епизода постала је један од најпознатијих делова његове биографије и означила почетак новог периода одметништва.
Хајдучка дружина и подручје деловања
Станковић Бабејића назива чувеним „горским царем” и наводи да је деловао у Хомољу, Звижду и преко Мораве. Према његовом раду, Бабејићева дружина бројала је између 11 и 15 људи. Међу њеним припадницима били су Петар Струјић из Манастирице код Петровца, Живојин Митровић из Сене код Кучева и браћа Барбуловић.
Политика је 18. новембра 1927. објавила текст „Хајдуци са кишобранима”, са фотографијом на којој су, према потпису листа, приказани Иван Бабејић, Живојин Митровић, Лазар Радовановић и Петар Струјић.
Новински извештаји из 1940. наводили су да су се Бабејић и Дража Глигоријевић кретали по веома широком подручју — Хомољу, Млави, Ресави и Поморављу, допирући наводно до Прахова, Градишта, Крагујевца и Ниша. Ови подаци потичу из новинског извештаја насталог поводом Дражиног хапшења и не представљају прецизно документован пут њиховог кретања.
Штампа је повремено писала да је Бабејић прелазио у Румунију или се тамо скривао. Лист Грађанин навео је после његове смрти да се понекад повлачио преко границе, али су такви извештаји најчешће почивали на дојавама, претпоставкама власти и гласинама.
Јатаци и скровишта
Дуготрајно избегавање потера није било могуће без мреже јатака који су хајдуцима обезбеђивали храну, преноћиште и податке о кретању жандармерије.
На суђењу за хомољску хајдучију 1937. помињан је Ђорђе Пуплић из Бигренице, за кога је речено да је раније скривао Бабејића и Дражу Глигоријевића. Пуплић је каснијим хајдуцима наводно понудио пећину у којој се пре њих скривао Бабејић.
На истом суђењу поменута је и Дубочка планина као подручје на коме се Бабејић раније скривао.
Каталог Историјског архива Пожаревац бележи читаву архивску јединицу са поверљивом преписком о организовању хајки и предметима хапшења Бабејића и других хајдука у периоду од 1920. до 1940. године.
Јединица 13Varia 98 садржи 92 листа и три прилога поверљиве преписке о хајкама и предметима хапшења, док 13Varia 85 садржи „Списак оглашених и уцењених хајдука у Округу пожаревачком” од 16. јуна 1924. Пошто је јавно доступан само архивски каталог, садржај самих докумената тек треба посебно истражити.
Награда за хватање
Износ државне награде за Бабејићево хватање временом је повећаван. Према листу Грађанин, награда је 2. јануара 1921. износила 5.000 динара, 28. марта 1927. повећана је на 50.000, а наредбом Министарства унутрашњих дела од 22. децембра 1927. на 100.000 динара.
Време је 31. марта 1937. писало да је уцена од 50.000 динара тада била највиша за већину одметника, „изузев Бабејића, који је био уцењен са 100.000”.
После Бабејићеве смрти, Правда је 3. октобра 1934. известила да је министар унутрашњих дела решењем од 27. септембра одобрио исплату 100.000 динара сељаку који је допринео његовом убиству.
Наводи о злочинима
Међуратни новински извештаји приписивали су Бабејићу убиства, пљачке, изнуде, паљевине и освете над сведоцима и противницима. Лист Грађанин га је непосредно после погибије представио као одметника одговорног за велики број кривичних дела.
Ипак, Станковић наводи да за 18 година његовог хајдуковања није било могуће утврдити да је починио било какав злочин. Због овог великог неслагања, новинске оптужбе о појединачним злочинима не могу се представљати као неспорно доказане чињенице.
После хапшења Драже Глигоријевића 1940. појавили су се нови искази о ранијим злочинима. Илија Микуљевић из Лазнице, који је тврдио да је девет година провео на робији због убиства Петра Шермановића, изјавио је да су право убиство починили Бабејић и Глигоријевић и да је Бабејић испалио смртоносни хитац. Лист је ово објавио као Микуљевићев накнадни исказ, а не као раније судски утврђену чињеницу.
Дражино сведочење о заједничком хајдуковању
Дража Глигоријевић је после хапшења 1940. износио бројне тврдње о времену проведеном са Бабејићем. Према његовом исказу који је пренело Време, када би њих двојица прикупили око 10.000 динара, Бабејић би говорио да имају довољно новца за зиму и да више не треба да иду по новац.
Ова тврдња коришћена је у каснијим представама о Бабејићу као хајдуку који је имао сопствена правила и границе, али потиче искључиво из Дражиног накнадног исказа.
Правда је истовремено пренела да су се својевремено шириле приче како је Дража Бабејићу узео пушку и новац. Дража је то делимично негирао, тврдећи да му је узео само неколико хиљада динара.
Писмо Народном музеју
Време је 21. јуна 1930. известило да је београдски Народни музеј примио необично писмо потписано именом Ивана Бабејића. Текст је објављен на насловној страни под насловом „Хајдук Бабејић уцењује Народни музеј са милион динара?”, уз поднаслов којим је и редакција поставила питање да ли је реч о поруци разбојника или о шали.
У писму се налазио никлени новчић од десет аустријских филира из 1895, који је пошиљалац наводно поклањао музеју. Истовремено је захтевано да музеј до 29. јуна припреми милион динара. Писмо је носило жиг пожаревачке поште и предато је др Јоси Петровићу из нумизматичког одељења музеја.
Аутентичност писма никада није утврђена. У међуратној штампи забележени су и случајеви људи који су користили Бабејићево име за претње и изнуде, па се не може поуздано тврдити да је писмо послао лично Бабејић.
Нетачна вест о смрти 1929. године
Време је 13. августа 1929. објавило текст „Како је ухваћен и убијен озлоглашени хајдук Бабејић”, у коме је детаљно описана његова наводна погибија током жандармеријске потере код Жагубице.
Вест се убрзо показала нетачном. Словеначки дневник Jutro је 15. августа објавио текст „Babejić straši dalje”, наводећи да вест о његовој смрти није потврђена и да жандармеријске потере и даље трају. Лист је претпоставио да су глас о смрти можда ширили његови сарадници како би смањили притисак потере.
Ова епизода показује колико су вести о Бабејићу биле засноване на непровереним дојавама и колико је већ за живота постао предмет сензационалних прича.
Смрт
Иван Бабејић погинуо је у ноћи између 4. и 5. септембра 1934. у Паљанима код Ћуприје. Грађанин је четири дана касније објавио опширан извештај и навео да је Бабејић имао 38 година.
Верзија Мише Илића
Према верзији прихваћеној у тадашњој истрази, Бабејић и Дража Глигоријевић дошли су у кућу Мише Илића у Паљанима. Илић је тврдио да је отворио ватру на њих, убио Бабејића и ранио Глигоријевића, који је успео да побегне.
Илић је означен као човек који је допринео Бабејићевом убиству и исплаћена му је државна награда од 100.000 динара.
Верзија Драже Глигоријевића
Званична верзија доведена је у питање шест година касније, после хапшења Драже Глигоријевића. Дража је изјавио да је он лично убио Бабејића и да је са Мишом Илићем договорио да Илић преузме заслугу и подигне награду.
Због ове изјаве Илић је ухапшен и одведен на суочење са Глигоријевићем. Дража је тврдио да је Бабејића убио у Паљанима и одбацио гласине да је тело донето из другог места.
Мештани Лазнице су, према Времену, били изненађени Дражиним признањем јер су њега и Бабејића сматрали добрим пријатељима.
Правда је нагласила да Дражине тврдње тек треба испитати. Због противречних исказа, није могуће потпуно поуздано утврдити ко је непосредно испалио смртоносне хице.
Према извештају Грађанина, Бабејић је био веома крупан човек, тежак више од сто килограма. Код њега су пронађене четири торбе, од којих су две садржале храну, док је у новцу имао свега око шеснаест динара.
Јавна слика и настанак легенде
Бабејићево име постало је широко познато много пре његове смрти. Лист Нови Сад је јануара 1929, у тексту о чувеном мађарском разбојнику Шандору Рожи, овога читаоцима објаснио поређењем „као данашњи Бабејић”. Такво поређење показује да је новинар претпостављао да је Бабејићево име већ познато читаоцима изван Хомоља.
Колико је његово име постало синоним за хајдука види се и из једног судског извештаја Времена из 1936, у коме је увреда „твој швалер је хајдук Бабејић” била предмет судског спора.