мини|315x315пиксел|Слика "Смрт Сократова", насликана од стране Жак-Луј Давида, 1777. године. Практична филозофија изучава питање људске праксе и обухвата пре свега подручја етике, филозофије права, политичке филозофије. Практична филозофија изворно поставља питање о карактеру и смислу сврсисходног практичног и политичког делања, а тиме и питање разграничења спрам теоретског мишљења. Практична филозофија се уједно разграничава од теоретске филозофије и одређује посебност свог теоретског статуса.Immanuel Kant, Lectures on Ethics, Cambridge University Press, 2001, p. 41 ("On Universal Practical Philosophy"). Original text: Immanuel Kant, Kant’s Gesammelte Schriften, Band XXVII – Moralphilosophie, 1. Hälfte, 1974, p. 243.Aristotle, Metaphysics, Book 1.Albert Schwegler, A History of Philosophy in Epitome, D. Appleton, 1877, p. 312.

Питање којим се филозофи често баве јесте однос према смрти. Смрт је једна од ретких ствари за које људи могу бити сигурни да ће им се догодити. Неки људи су свесни чињенице да смрт постоји, али не виде сопствену смрт. О томе говори и Толстој у свом делу Рат и мир. Међутим, људи су често свесни смрти, купују гробна места, пишу тестаменте... У филозофији, често се поставља питање да ли се смрти треба плашити и зашто. Смрт је, дакле, феномен према којем људи имају и когнитивни однос (верују или не у њену неминовност), али и емоционални однос (плаше се, радују јој се, итд.).

Филозофија се, у културној и цивилизацијској традицији, од најранијих дана бавила проблемом односа смртних људских бића према сопственој смртности и према догађају сопствене смрти. Сократ је, саопштава Платон, мислио да филозофија јесте вид припреме за смрт; добар филозоф је онај ко своју смрт дочека добро припремљен. Шта год то тачно значило, једна компонента адекватног дочекивања смрти требало би да буде и адекватна емоционална реакција.

Филозофи се баве питањем какав однос према смрти треба сматрати рационалним и још конкретније да ли је страх од смрти адекватна реакција на чињеницу да ће особа умрети. Другим речима, да ли је рационално плашити се смрти. Умирање може бити изразито болно и непријатно, како физички тако и емоционално. Када неко окончава свој живот у дуготрајном болном умирању од физичких повреда, утолико се може рећи да је такво умирање нешто лоше. Болно умирање јесте нешто чега се треба плашити, јер је изразито лоше за онога ко то доживљава.В, Џејмс Ерл, (2005). Увод у филозофију. Београд: Дерета.

Међутим, и ово је поента дистинкције коју филозофи повлаче да би избегли неспоразум, болно умирање није нешто чега се треба плашити због тога што се ради о процесу који резултира смрћу, већ због тога што је сâм процес болан, а тиме и лош за онога ко га доживљава. Сходно томе, може се рећи да када је умирање безболно, као на пример када се догоди у сасвим бесвесном стању или у дубоком сну, онда нема ничега чега се треба плашити.

Аргумент против страха Аргумент против страха од смрти се заснива на идеји да човек не треба да се плаши онога што није лоше за њега, и на тврдњи да смрт није лоша за онога ко умире. Аргумент гласи:Б. Расел, (1980). Проблеми филозофије. Београд: Нолит (ПС1) Свака особа која умре престаје да буде свесна. (ПС2) Ако особа која умре престаје да буде свесна, онда смрт није лоша за ту особу (ПС3) Дакле, смрт није лоша за особу која умре. (ПС4) Ако смрт није лоша за особу која умре, онда се не треба плашити смрти. (ПС5) Дакле, не треба се плашити смрти.

Хедонизам Премиса ПС2 тврди како у случају да свесност престаје са смрћу, може се рећи да смрт није лоша за онога ко је умро. Одбрана премисе ПС2 се најлакше може засновати на тези да је доживљавање задовољстава једина ствар која је добра за човека, а да је доживљавање болова, како физичких, тако и емоционалних, једина ствар која је лоша за човека.

Постоје разне ствари које су добре или лоше, а да су различите од искустава задовољства или бола: победа на светском првенству у кошарци; прослава успеха са најбољим пријатељима; неузвраћена љубав; лоша оцена на испиту. Али у свим овим случајевима може се рећи да се оцена о томе да ли се ради о нечему добром или лошом може свести на присуство искустава задовољства или бола. У сваком од ових случајева може се идентификовати задовољство или болови који конкретан догађај чине добрим или лошим. Неузвраћена љубав је лоша због емоционалне патње и бола кроз које особа пролази, а прослава са најбољим пријатељима је добра због осећања задовољства које производи блиски контакт са драгим људима.

Филозофи додуше морају бити опрезни са начином на који ће изразити увид о фундаменталној важности осећања задовољства и бола за вредносну оцену појединачних доживљаја. На пример, могу покушати са оваквом формулацијом:

(Х) Нека ствар је лоша за одређену особу ако и само ако је болна.

„Ствар“ овде треба схватити на што је могућие шири начин: може укључивати предмете, доживљаје, догађаје, итд. Теза Х је, нажалост, неупотребљива као формулација хедонистичког увида. Постоје два проблема са овом тезом. Као прво, присуство бола није нужно за то да нешто буде лоше.

Постоје разне ствари које нису болне а које могу бити лоше: на пример, не мора бити болно да особа проведе целу ноћ пре испита играјући онлајн игру, али је свеједно лоше за њу. Такође, присуство бола није ни довољно за то да нешто буде лоше. Посета зубару приликом које особа доживи нека непријатна и болна искуства није лоша за особу.

Зашто је играње игре лоше иако није болно а посета зубару добра иако је болна? Одговор је да ови догађају су добри или лоши сходно томе какав биланс садашњих и будућих задовољстава и болова испостављају. Ако особа проведе целу ноћ играјући онлајн игру, на испиту ће бити неиспавана и уморна, њен мозак неће функционисати на довољно добар начин да оствари успех каквом се нада и то ће довести до значајно болних емоција када се буде кајала због пропуштене прилике и због даљих последица које ће то имати на њен живот (поновљена година, разочарање у себе, итд.).

Слично томе, посета зубару је болна, али није лоша јер води решавању проблема који би особу, кроз неколико месеци, довео у ситуацију да доживи значајно горе болове од оних на које је сад пристала. Модификована формулација тезе хедонизма јесте:

(Х*) Нека ствар је лоша за одређену особу ако и само ако за последицу има више бола него што би та особа иначе доживела.

Ова формулација може да задржи поенту иницијалне идеје хедонизма као начин да се објасни евалуирање ствари као добрих или лоших, а да истовремено објасни случајеве ствари које су само наизглед добре или лоше због осећања задовољства и бола које непосредно производе.

Модификовани аргумент на основу хедонизма Премиса ПС2 сада може бранити формулисање аргумента који је подржава: (АХ1) Ако особа која умре престаје да буде свесна када умре, онда смрт не производи више бола од онога што би та особа иначе доживела. (АХ2) Нека ствар је лоша за одређену особу ако и само ако за последицу има више бола него што би та особа иначе доживела. (ПС2) Ако особа која умре престаје да буде свесна, онда смрт није лоша за ту особу.

Првој премиси није потребна посебна одбрана. Чињеница је да је бол нешто што се може доживети само у свесном стању, па је несумњиво да, у случају да смрт доноси престанак свесности, по наступању смрти неће бити никаквих болних стања. Самим тим, смрт не може да резултира са више бола од онога што би дата особа доживела да није умрла. Друга премиса је раније наведена хедонистичка теза Х*. Аргумент пада или пролази у зависности од тога шта може да се каже у одбрану ове тезе. Међутим, постоје приговори и тези Х*.

Приговори Прво, Х* се може довести у питање позивањем на конгениталну аналгезију као противпример. Конгенитална аналгезија је генетски условљено стање у којем особа нема способност да осећа бол. За такву особу би било веома лоше ако би спустила длан на усијану ринглу (оштећења коже и других ткива би била знатна), иако не би осећала више бола него да није то учинила.

Изгледа да конгенитална аналгезија показује да већи бол није нужан за то да се нека ствар прогласи лошом за одређену особу. Х* као да имплицира да за особе са конгениталном аналгезијом ништа не може бити лоше.

Међутим, ово није импликација тезе Х*. Разлог за то јесте да се о болу као ономе што фигурира у вредносном оцењивању ствари, говори и о физичком болу, али и о емоционалном болу. Особа која не осећа физичку сензацију бола ипак је сасвим способна да буде емоционално погођена повредом руке. Такав догађај је може емоционално повредити и чак произвести трајне последице, не најмање у виду страха од могућности да се у будућности догоде други слични догађаји без присуства бола као упозорења.

Други приговор који се може изнети против Х* настаје указивањем на чињеницу да нешто може бити одређеној особи сасвим пријатно а да је и даље лоше. На пример, може се замислити особа која доживљава врхунско задовољство када кришом посматра људе који се пресвлаче у свлачионицама на јавним базенима. Ако би неко такав кришом пробушио рупу у зиду свлачионице и затим непримећен са друге стране зида посматрао пливаче који се пресвлаче, доживео би огромно задовољство. Међутим, та врста самовољног нарушавања туђе приватности нешто лоше. Х* онда ипак каже нешто погрешно: требало би да изостанак већег бола може за последицу да има само нешто добро. Овај приговор погрешно интерпретира оно што се тврди тезом Х*. Наиме, ова теза нешто говори само о томе шта је добро или лоше за неку особу, али не и шта је добро или лоше у апсолутном смислу, односно независно од тога да ли вредносно процењује та ствар из перспективе неког појединачног субјекта. Х* је сасвим компатибилно са тврдњом да је нарушавање приватности посетилаца базена само по себи погрешно; све што ова теза тврди је да тај поступак није лош за преступника јер неће водити већем болу.

Трећи приговор се не супротставља хедонизму као таквом, већ инсистира на томе да је тези Х* потребна даља модификација. Није довољно, идеја је овог приговора, да се дефинише оно што је за некога лоше само путем већег бола, већ се мора увести и зависност овакве евалуације од мањег задовољства. Алтернативну формулацију хедонистичке тезе: (Х**) Нека ствар је лоша за одређену особу ако и само ако за последицу има више бола или мање задовољства него што би та особа иначе доживела.

Х** се може учинити као нешто сасвим супротно од приговора, као разложна и чак добронамерна интервенција на претходној формулацији тезе хедонизма. Уосталом, јасан је смисао у којем је ток догађаја који води мањој количини задовољства лошија варијанта у односу на алтернативне токове догађаја. Теза Х** веома опасна теза за некога ко брани Аргумент на основу хедонизма. Разлог за то је у чињеници да смрт сасвим сигурно лишава особу која умире макар неких задовољстава која би доживела да их смрт није предупредила. Ако је тако, Х** имплицира да је смрт лоша за људе.

Ипак, Х** се може одбацити. Чињеница да један од два алтернативна тока догађаја доноси више задовољства не значи нужно да је неповољнији ток догађаја самим тим лош за особу која је субјекат тих догађаја. На пример, могу се упоредити два алтернативна сценарија, један у којем на испиту особа добија 10 као завршну оцену и други у којем на испиту добија 9. Први сценарио је несумњиво онај у којем ће доживети веће задовољство, али то не значи да је алтернативни сценарио лош за ту особу.

Х** се показује као неприхватљива верзија хедонистичког увида. То се може учинити још јаснијим ако формулише аргумент против Х**. Уколико је та особа добила 9:

Аргумент испита: (АИ1) Доживела би веће задовољство да је добила 10 на испиту. (АИ2) Ако би доживела веће задовољство да је добила 10 на испиту, онда: ако је Х** истинито, чињеница да је добила 9 на испиту је лоша за њу. (АИ3) Чињеница да је добила 9 на испиту није лоша за њу. (АИ4) Дакле, Х** није истинито.

Свест после смрти