мини|265 п|<center>Острво са превлаке која од луке води до града Туниса. мини|лево|265 п|<center>Туниско језеро. мини|265 п|<center>Тврђава Сантијаго Чикли. Чикли ( ) је мало ненастањено острво (0,035 km²) у северном делу Туниског језара, познато по тврђави Сантијаго Чикли, бившем римском утврђењу, које је реконструисао Luis Pérez de Vargas, шпански гувернер Голете (Golettе), између 1546. и 1550; потпуно је напуштено 1830. и руинирано. Острво је готово равно, са просечном надморском висином од 2 m, са ниским насипима дренажног материјала и малим депресијама. Уски пут-превлака до острва дуга је преко 8,5 km.
Статус Влада Републике Тунис је острво 1993. године прогласила резерватом природе, у складу са члановима 218 и 219 Шумарског закона. Значајне промене 2005. и 2009. поставиле су нове стандарде заштите за овај резерват природе и препоручила израду планова управљања. Северни део Туниског језера сматра се важним подручјем за птице (Important Bird Area, IBA) у оквиру програма Birdlife International program. Од 2014. године на основу Рамсарске конвенције проглашено је мочварним подручјем од међународног значаја, поред тога што је резерват природе IUCN категорије IV.
Клима Град Тунис, од чијег центра је острво удаљуно око 3,5 km у ваздушној линији, одликује се медитеранском климом, са врућим, сувим летима и благим, релативно кишовитим зимама, са годишњом количином падавина од 465,5 mm, средњом минималном температуром од 13,3 °C и средњом максималном температуром од 23,5 °C. Доминантни ветрови су из правца севера и запада са ударима од 83,5 km/h.Banque Mondiale (2011): Adaptation au changement climatique et aux désastres naturels des villes côtières d’Afrique du nord.
Вегетација Вегетација се углавном састоји од зељастих халофита као што су сукуленте из породице Chenopodiacae. Suaeda maritima је једина дрвенаста биљка на острву; доминира депресијама које се зими пуне водом. Остале врсте укључују Halocnemum strobilaceum и Tecticornia indica. У истраживањима из 1999. помињу су 4 врсте (Galactites mutabilis, Limoniun boitardii, Marrubium aschersonii и Silene barrattei), 2 подврсте (Hippocrepis minor subsp. brevipetala и Onopordon nervosum subsp. platylepis) и један ендемски варијетет Koeleria pubescens subsp. villosa var. doumeti.Neffati, M., Ghrabi, N., Akrimi, N., Henchi, B. (1999): Les plantes endémiques de la Tunisie. in Flora Mediterrànea, nº 9, 163-174 </div>
Орнитофауна Највећу природну вредност острву дају водене птице, са 57 врста којима ово острво представља зимовалиште. У њему се налази 6% зимујуће популације фламинга (Phoenicopterus roseus) из региона западног Палеарктика, са 8.000-10.000 парова. Бројне су и популације зимујућих корморана (Phalacrocorax carbo), чапље кашикаре (Platalea leucorodia), властелице (Himantopus himantopus), шиљкана (Anas acuta) и пловке кашикаре (Anas clypeata). Друге врсте формирају колоније за размножавање: мала бела чапља (Egretta garzetta), а на острву се, поред осталих, гнезде и жутоноги галеб (Larus michahellis), шарена утва (Tadorna tadorna) и ћубасти гњурац (Podiceps cristatus).Viñals, M.J., Planelles, M., Alonso-Monasterio, P., Morant, M. (2016) Recreational Carrying Capacity оn Small Mediterranean Islands. Cuadernos de Turismo, nº 37: 437-463 </div> Референце
Категорија:ТунисКатегорија:Острва