250px|мини|Симиџија у Истамбулу Симиџије су били посебна група „црних пекара” или фурунџија, која се првенствено бавила израдом симита, али и другог немасног и масног пецива. Ове занатлије су у почетку у Србији имале самосталан еснаф, а касније су под притиском екмеџија (фурунџија) придружене екмеџијском занату.Rječnik hrvatskoga i srpskoga jezika, JAN, dio III, Zagreb 1973/74, str. 632

Примера ради 1528. године у Новом Пазару је радио само један симиџија, а 1540. године два. То је можда због чињенице да су домаћинства сама пекла хлеб и пециво, а све ашчинице су имале и своје пекаре.Elijas Rebronja, STARI MAJSTORI JENI PAZARA - STARI ZANATI U NOVOM PAZARU, Narodna biblioteka „Dositej Obradović”, Novi Pazar

Назив Назив ових занатлија потиче од турске речи simit, симид, или арапске речи sämīd која означава округли хлеб.

Опште информације Реч занат је арапског порекла и у српском језику је преузета од турске речи sanat и арапске. ṣan̕a што у преводу значи мајсторство или вештина, у које спада и симџијски занат. Овим и другим занатима у Османском царству могли су да се баве само људи исламске вероисповести, па је тако било и на простору Балканског полуострва у време вишевековне владавине Осмаског царства.

Симиџије су се бавили израдом источњачког луксузног пецива и посластица од црног брашна, али са посебним додацима (били су то симити или ђевреци, погаче, ћаје, пите и др).

Симит се обично једе сам или углавном са сиром, a обично сe продаје по уличним тезгама, колицима или на дрвеном послужавницима са неслаганим симитимаа.

Свакодневно кад умесе и испеку пециво семиџијски радници ишли по градским улицама и продавали обичне, слане и неслане кифле и переце, носећи их у плетеним корпама.

Луксузније пециво (симит или ђеврек) слагали су на специјално за ту намену направљених округле даске које су носили на глави.

Једно време симиџије су били у сукобу са екмеџијама (пекарима) због настојања да и они добију дозволу за печење класичног хлеба. Како им то није пошло за руком на крају су се симиџије спојиле са екмеџијама у исти еснаф.

Израда Симиџије које су пекле симите или касније сомуне, од грчке речи psomi што значи хлеб, а све за потребе продаје, припрему симита почињале су у пекари у касним вечерњим сатима, а завршавле пред зору.

Умешено тесто је прво требало да се добро умеси а онда одлежи у посебним дрвеним калупима све док не буде спремно за печење.

Тесто се месило од црног интегралног брашна, али и од белог, просејаног брашна.

Печење симита вршено је у земљаним фурунама које су у основи округлог или јајастог облика, а били су направљене од ћерпића и блата. За загревање пећи користило се дрво, а жар се одржавао током целог дана.

Пре стављања теста у фууруну, жар се одвајао са једне стране како би давао топлоту за печење теста. Жар се касније претворао у ћумур и пепео који је продаван ковачима и сапунџијама.

Неке симиџије су пре стављања теста у фуруни бацали брашно или папир у фуруну и тако одређивали да ли је топлота задовољавајућа.

Галерија

Референце

Спољашње везе

Simit – Receta de roscas de pan turcas — www.mordiendolagalleta.blogspot.com Simit – comercialización y diversas presentaciones — www.youtube.com

Категорија:Стари занати