Клетве су кратки облици народних умотворина. То су говорни изрази који се изричу обично у срџби, бесу или очају, с намером да се коме догоди зло. Пореклом воде од црне, негативне магије, из веровања да ће се изречено стварно десити.
Смисао клетве Клетва је нека врста антибасме. Басмама се изгони болест, а клетвом дозива несрећа. Често се употребљавају у бајалицама и враџбинама. Обично су тешке и сурове, као на пример: Имао па немао , Тамница те узела или Муња те спржила. Да се клетва не би обистинила, често се ублажавала речцом не (Гром те не спалио). Снажна осећања, сликовитост и језгровит израз дају клетвама посебну вредност, о чему говори и Хатиџа Крњевић: „Поетска лепота и снага клетве остварује се у изразитој емоционалној тензији, у експресивности и очуваној древној метафорици и симболици народног језика”.
У народном веровању најтежим клетвама сматра се девојачка, мајчинска и кумова клетва. О тежини девојачке клетве говори се и у народним песмама:
Клетве се најчешће казују са да бог да. Овај део клетве се подразумева чак и када није изречен.
Клетва у народној поезији Клетва се често користи у народној поезији. Њоме се подиже емотивна тензија казивања, подстиче развој радње или склапа порука (Бог убио Вука Бранковића!, О Чупићу, жалост дочекао!)
Најтежим клетвама изриче се проклетство. Пример за ово је Косовска клетва кнеза Лазара уочи Косовског боја у песми Мусић Стеван:
Види још Српска народна књижевност
Референце
Литература
Категорија:Народна књижевност