Милена Дравић (Београд, 5. октобар 1940 — Београд, 14. октобар 2018) била је српска и југословенска глумица. Често је називана највећом југословенском филмском дивом. Глумила је у преко 100 филмских остварења, заједно са највећим домаћим и холивудским глумцима, а упоредо је играла и у позоришту, где је остварила око 70 улога.
Најпознатије улоге одиграла је у филмовима Прекобројна, Битка на Неретви, Мистерије организма, Посебан третман, Бициклисти, Љубавни живот Будимира Трајковића, Рад на одређено време, Није лако са мушкарцима, Бумеранг и Зона Замфирова. Позната је још и као учитељица из серије Приче из Непричаве, Вера из Полицајца са Петловог брда, Живка из Госпође министарке, затим као Душица из ТВ-серије за децу Метла без дршке, и као Вукосава Петровић и Споменка из ТВ–комедија Позориште у кући и Луд, збуњен, нормалан. Са својим супругом и колегом Драганом Николићем је од 1972. до 1974. водила популарни шоу програм Образ уз образ.
Милена је често играла самохране мајке, сељанке, жене из радничке класе, заводнице и јунакиње ратних епопеја, била је и пионир и ексцентрична бунтовница из филмова црног таласа и трагична хероина, а великим делом на успеху у каријери дугује и романтичним комедијама у којима је глумила уз Љубишу Самарџића.
Дравићева је добитница великог броја домаћих и иностраних награда и признања, од којих су најзначајнији Добричин прстен, Награда Жанка Стокић, Награда за најбољу споредну глумицу на Канском филмском фестивалу, специјална награда Златна ружа на Филмском фестивалу у Венецији, седам Пулских арена, три Статуете Ћуран и један Златни ћуран на Данима комедије, Статуета Јоаким Вујић, Награда Павле Вуисић, Нушићева награда и друге.
Детињство Милена је рођена 5. октобра 1940. у Београду, на Дорћолу, преко пута цркве Светог Александра Невског. Похађала је основну школу Јанко Веселиновић у Душановој улици, а потом уписала Прву мушку гимназију. Њен отац Миленко Дравић је играо фудбал, међутим морао је да престане када је сазнао да болује од инфективне жутице. Пар година касније, њен брат Раде постао је хокејаш. Мајка Ана била је талентована за певање, и премда је сањала да јој то буде професија, одлучила је да буде домаћица и посвети се само породици. Милена каже да јој је њен суд одувек био најбитнији. Њена тетка, очева сестра, препознала је у Дравићевој таленат за рецитовање и сцену, те је замолила једну своју пријатељицу да процени да ли је у праву. Ова се сложила са тетком, и Милениним родитељима предложила да је упишу на балет, што су ови одмах и урадили. Милена има чак и мало манекенског искуства, будући да је на Коларчевом универзитету учествовала на модној ревији и носила ђубретарац. Убрзо након тога, стигла је прва филмска понуда.
Дравићева је често истицала да јој је Народно позориште у Београду било прозор у свет.
Каријера 1958—1970. лево|мини|Дравић на снимању новогодишње емисије 1963. Дравићева је на филм дошла случајно, када је 1958. први пут напустила Београд, и отишла код тетке у Сарајево. Запазио је словеначки редитељ Франтишек Чап и дао јој улогу у свом филму Врата остају отворена. Снимала је цело лето, а продуцент је била кућа Босна филм. Милена потом снима Дилижансу снова, Заједнички стан, Боље је умети, Узаврели град и Лето је криво за све. Уписује Факултет драмских уметности и почиње рад на филму Прекобројна, у режији Бранка Бауера. Ту је играла девојку са села која са момком креће на радну акцију. Иако је факултет уписала зато што је била изузетно мотивисана, Милена је тада мислила да је њен опстанак на филму неизвестан. Међутим, добивши за Прекобројну награду Златна арена на Филмском фестивалу у Пули, схватила је да је на путу да изгради велику каријеру.
Њени следећи пројекти били су ратни филм Козара, Лито виловито – комедија о туристичкој сезони у једном далматинском градићу, и политички неподобан Човек није тица, са Евом Рас, добитник Сребрне арене на фестивалу у Пули. Године 1967. игра Хасанагиницу у успешној екранизацији народне баладе. Исте године добија малу награду Златна ружа на Филмском фестивалу у Венецији за улогу у филму Јутро са Љубишом Самарџићем. Двоје младих глумаца су тада изабрани и за филмски пар године. За потребе филма Крос контри из 1969. године, редитеља Пурише Ђорђевића, морала је да тренира трчање са личним тренером. После годину дана напорног вежбања, камерман је на снимању молио да спорије трчи, јер није могао да је стигне иако се возио у шевролету. Крајем деценије глумила је у филму Заседа, још једном изданку „црног таласа“, али и у најскупљем филму у целој источној Европи (без Русије). Реч је о ратној драми Битка на Неретви, која је те година била у трци за Оскара за најбољи страни филм, и у којој су играле велике звезде попут Јула Бринера и Орсона Велса.
Дравићева је тада била избачена са факултета, јер је на предавањима због снимања није било више од месец дана. Годинама касније, њена професорка Огњенка Милићевић је молила да се врати и предложила да јој Прекобројна буде дипломски рад, но ова није хтела. Негде у то време почела је да игра у позоришту Атеље 212, за које данас каже да је везују јако лепе успомене.
1971—1990. мини|На слици Стевана Крагујевића, седамдесетих година мини|На слици Стевана Крагујевића, седамдесетих година Године 1971. Милена игра у Бициклистима Пурише Ђорђевића, а за своје извођење добија другу Златну арену на Пулском фестивалу, и титулу Прве даме југословенског филма, која јој је додељена на петим Филмским сусретима у Нишу. Снима још и контроверзни филм -{W.R. Мистерије организма}-, чије је приказивање власт одмах била забранила. Потом глуми у комедији Како су се волеле две будале са Гидром Бојанићем. Тада упознаје Драгана Николића, са којим почиње љубавну везу. Исте године почињу да воде шоу програм Образ уз образ, који је за врло кратко време стекао енормну популарност. Текст су осмишљавали Љубивоје Ршумовић, Душан Радовић, Здравко Шотра и Синиша Павић, а гости програма биле су неке од најпопуларнијих јавних личности Југославије, попут Бисере Велетанлић, Здравка Чолића, Миодрага Петровића Чкаље, Секе Саблић и других. Дравићева и Николић су тада постали најпопуларнији телевизијски пар у земљи.
Већ 1973. Дравићева је била најпопуларнија глумица у Југославији. Од зараде од филма Сутјеска, који је снимила те године купила је кола. Четири године касније игра Лепу у филму Љубавни живот Будимира Трајковића, са Љубишом Самарџићем у насловној улози. Филм је постао велики комерцијални хит, те су дуо Дравић–Самарџић постали добитна комбинација и сан многих редитеља. Љубавни живот Будимира Трајковића био је само први у низу успешних романтичних комедија које су направили заједно. У ратној акцији Повратак отписаних из 1978. игра Лулу, а у биографском филму Снови, живот, смрт Филипа Филиповића из 1980. његову сестру Драгу Филиповић. Исте године снима још два битна филма: први је била комедија са Самарџићем Рад на одређено време, где глуми самохрану мајку чијем је сину (Никола Којо) потребан отац. Ово је био изузетно популаран филм, који се и данас често репризира. Други филм који је снимила 1980. је Посебан третман, кандидат за Златни глобус за најбољи страни филм. Дравићева је за њега награђена Повељом Нишких филмских сусрета за најбољу женску улогу и Наградом за најбољу споредну глумицу на Канском филмском фестивалу.
Милена осамдесетих наставља са низањем биоскопских хитова – игра у комедијама Лаф у срцу, Мој тата на одређено време, Развод на одређено време, тумачи споредне или мање улоге у филмовима Шећерна водица, Бој на Косову и Чавка. Изузетан успех остварује као Гордана Диклић, у данас често репризираном филму Није лако са мушкарцима. Дравићева је велику популарност и омиљеност у народу стекла и улогом у ТВ–серији за децу Приче из Непричаве, где је глумила учитељицу која долази да ради у једној сеоској школи, где се спријатељи са локалним сељаком, кога је играо Зоран Радмиловић. Серија је била веома гледана и вољена, јер је на духовит начин приказивала односе између господствене учитељице с једне, и необразоване али паметне деце и неотесаног, али шармантног сељака Миленка (Радмиловић) с друге стране.
1991—2010. Крајем века игра споредне улоге у филмовима Небеска удица и Буре барута, а 2002. поново добија на популарности захваљујући блокбастеру Зона Замфирова, где је играла Ташану. Године 2007. у ТВ–серији Позориште у кући игра Вукосаву Петровић. Овај римејк истоимене серије из 1972. године, био је веома гледан на РТС-у, где је приказиван у више наврата. Дравићева је још играла и споредне улоге у хумористичној серији Луд, збуњен, нормалан и у хит–филму Свети Георгије убива аждаху, као и епизодну улогу у серији Село гори, а баба се чешља. Милена са захвалношћу истиче да је Стефан Арсенијевић, редитељ филма Љубав и други злочини из 2008, вратио на филм у време када је на РТС-у нису желели, и на неки начин јој обезбедио улоге у поменутим пројектима. Такође каже да је захвална и Горану Паскаљевићу, који јој је обезбедио улогу у његовом Бурету барута, у време када се борила против Милошевићевог режима, и када је трајала најгора деценија у њеној каријери. Педесет година глумичине каријере у земљи није обележено. Милена се 2009. године, тачно педесет година од снимања свог првог филма, поново нашла у Сарајеву. Шетајући се са својом кумом и колегиницом Секом Сабљић, зауставила се испред порушене зграде Босна филма. Велики јубилеј је обележен тако што је Сека телефоном сликала Милену која је стала испред зграде у којој је све почело.
2011—2018. мини|Гроб у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду Милена је крајем 2011. и почетком 2012. године успешно играла у представи Харолд и Мод. Године 2013. глумила је у краткометражном филму Срећа, а наредне године у филму Маријина епизода, у улози Леле. У периоду од 2013—2015. године имала је улогу госпође Ксеније у ТВ серији Синђелићи. У серији Комшије (ТВ серија) глумила је од 2015. године у 19 епизода, у улози Браниславе Здравковић.
Њен супруг Драган Николић преминуо је 11. марта 2016, у 72. години. мини|Dragan Nikolić & Milena Dravić mural, Vračar, Nevesinjska 11 Крајем 2016. године објављена је монографија „Милена Дравић - више од уметности”.Монографија о Милени Дравић („Политика”, 2. јануар 2017) Друга монографија, „Милена Дравић или кључ снова” , објављена је двојезично на српском и на енглеском, крајем 2018. године.Монографија о Милени Дравић („Политика”, 22. новембар 2018)
Легат Милене Дравић и Драгана Николића је отворен у Југословенској кинотеци 5. маја 2018. године, а Дравићева је том приликом кинотеку назвала својом другом кућом.Отворен Легат Милене Дравић и Драгана Николића („Политика”, 6. мај 2018)Милена Дравић: Нисам глумила за награде (Б92, 5. мај 2018)
Била је специјални гост на 65. пулском фестивалу 15. јула 2018. године, где је доживела петнаестоминутне овације.Petnaestominutne ovacije za Milenu Dravić u pulskoj Areni („Nezavisne novine”, 15. jul 2018)
Живела је у Београду, на Врачару, у улици Ивана Ђаје.Жал за дивном комшиницом („Вечерње новости”, 15. октобар 2018) Од 2000. године борила се са раком дојке. Преминула је 14. октобра 2018, после дуге и тешке болести, у КБЦ "Бежанијска коса".Смрт српске диве потресла регион („Вечерње новости”, 14. октобар 2018) Након комеморације одржане у позоришту у коме је највише играла, Звездара театру, Милена је сахрањена 19. октобра 2018. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, поред супруга Драгана.ZBOGOM MILENA Filmska diva sahranjena pored svog voljenog Gageblic.rsОпроштај од велике Милене Дравић („Политика”, 19. октобар 2018)Дирљив опроштај колега: Док чекамо да бол прође - збогом, Милена... (Б92, 19. октобар 2018)Сахрањена Милена Дравић, последње речи упутио јој Макавејев (Б92, 19. октобар 2018)
Позориште мини