Мирјана Булатовић (Ловћенац, 19. јун 1958) српска је књижевница и песникиња. Аутор је више од двадесет књига поезије и прозе за одрасле и за децу, а објавила је и три књиге превода руске поезије. Члан је Удружења књижевника Србије, где је једно време била секретар и уредник Трибине „Француска 7”, као и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, у статусу почасног члана оснивача.

Биографија Мирјана Булатовић рођена је 19. јуна 1958. године у Ловћенцу, код Врбаса. Гимназију је завршила у Србобрану, а потом је у Новом Саду дипломирала књижевност на Филозофском факултету. Своју каријеру отпочела је као новинар и лектор у Подгорици, затим је наставила у Новом Саду, а током 1985. и 1986. године живела је и радила и у Лондону. Крајем 1988. боравила је у Манастиру Враћевшници, што је у неколико наврата описала као духовни препород. Након четири месеца живота са монасима, Мирјана се 1989. преселила у Београд, где и данас живи и ради.

Почетком 2001. године одабрана је за уредника Трибине „Француска 7” Удружења књижевника Србије, чији је члан од 1987. године. У Удружењу је једно време радила и као секретар.

Током 2002. године уређивала је односе са јавношћу у „Гутенберговој  галаксији”. Поводом своје књиге „Ђаво у праху”, током 2004. године одржала је око две стотине предавања на тему наркоманије. Овом књигом Министарство вера Републике Србије, у сарадњи са Министарством просвете, отпочело је акцију заштите младих од болести зависности.

Била је уредник дечјих страна у часопису Источник Српске православне Епархије канадске. За дечје Позориште „Пуж” и Бранка Коцкицу саставила је бројне стихове (сонгове).

мини|261x261пиксел|Виктор Лазић уручује „Повељу захвалности Адлигата” Мирјани Булатовић, 2018.

Као почасни члан оснивач Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” била је иницијатор оснивања легата породице Бешевић.

Добитница је, поред осталих, Награде „Змајеве дечје игре”, за изузетан стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу, те Награде „Златно перо Русије” „за висок ниво књижевних превода“.

Песме Мирјане Булатовић објављене су у многим домаћим и страним антологијама. Владимир Јагличић, у уводу своје антологије Када будемо трава (1998), истиче: „У савременој српској поезији, после смрти Десанке Максимовић, међу женама предњачи Мирјана Булатовић. Њена, мушки отворена поезија, каткад има лепоту призваног анђела.“.

Дела (библиографија) Мирјана Булатовић аутор је више од тридесет књига поезије и прозе за одрасле и за децу, од којих су неке од њих:

Стопало на дну света, поезија; Матица српска, Нови Сад, 1984; Молитва Хуане Инес од Крста, поезија; Дневник, Нови Сад, 1987; Прасведок, поезија; Нолит, Београд, 1990; Ђаво у праху – исповести наркомана, А-Ш дело, Београд, 1991; Гутенбергова галаксија, Београд 2002. (друго, допуњено издање); Завет, Београд, 2004. (допуњено, треће и четврто издање); Будући древни народе, поезија; Научна књига, Београд, 1993; Песме за дипломирану децу, Књижевна заједница Новог Сада, 1994; Песме за дипломирану децу, друго, допуњено издање, Нови Сад,1995; Хотел Земља, поезија; Купола, Београд, 1995; Лепа села лепо горе (записи са снимања истоименог филма, уз истините ратне приче) – четири издања, 1995. и 1996; Хеј, ванземаљци!, поезија за децу; Матица српска, Нови Сад, 2000; Поправни дом за родитеље, поезија за децу; Рад, Београд, 2001; Хитна књига, поезија за децу; Просвета, Београд, 2003. године; друго издање – Просвета, 2004; Салон за негу душа, поезија; Итака, Београд, 2005; друго издање – Артист, Београд, 2006; Ко је ставио мирис у лук? – изабране мисли дечака Матије (бележене током пет и по година дечаковог одрастања), Београд, 2005; Школа љубави, поезија за децу; Завет, Београд, 2006. године; друго издање – Прво слово, Београд, 2007;   Романчић о поштењу, проза за децу; Завод за уџбенике, Београд, 2008; Хвала аутобусу који није дошао, проза за децу; Артист, Београд, 2008; Велике мисли малих људи, записи; Источник, Торонто, 2008; Сањао сам да ми гори школа, поезија за децу; Граматик, Београд, 2010; Смрт је моја кратког века, поезија; Граматик, Београд, 2010; Споне, поезија; двојезично, руско-српско издање, Москва – Београд, 2010; Чудна лица пословица, проза за децу, српско-енглеско издање; Источник, Торонто, 2011; Чудна лица пословица, преуређено издање; Флавијан, Љубовија, 2016; Ако је неком срце стало, поезија; Граматик, Београд, 2017; Стонога Елвира тражи педикира – Изабране и нове песме за децу и безазлене, Фондација РШУМ, Београд, 2020.

мини|Мирјана Булатовић, „Златни кључић Смедерева“, 2021

Са руског језика превела је један позоришни комад и три књиге поезије, а шездесет њених песама уврштено је у тротомну „Антологију српског песништва” др Андреја Базилевског, из Института за светску књижевност Руске академије наука и уметности.

Други програм Радио Београда је 2005. године, у „Антологији песника" Драгомира Брајковића, начинио звучни запис песама које говори песникиња, у трајању од педесет минута, а за Интерплов из Лондона начињен је 2009. године звучни запис књиге песама за децу Сањао сам да ми гори школа.

Референце

Спољашње везе Булатовић, Мирјана. „Ђаво у праху” . (електронско издање на веб-сајту cacak-dis.rs)

Категорија:Рођени 1958. Категорија:Српски књижевници Категорија:Оснивачи и чланови Адлигата Категорија:Српски песници Категорија:Чланови Удружења књижевника Србије Категорија:Добитници награде Златни кључић