thumb|right||Редитељ даје инструкције Позоришни редитељ (или позоришни режисер) је ауторска личност која креативно осмишљава, води и координира процес постављања позоришне представе на сцену. Он је одговоран за уметничку интерпретацију драмског текста или другог предлошка (нпр. оперског либрета, мјузикла), рад са глумцима и целокупном уметничком и техничком екипом, како би се остварила јединствена сценска визија.

Улога и одговорности Улога позоришног редитеља је сложена и обухвата различите фазе стварања представе:

Претпродукција (Припремна фаза) Анализа и интерпретација текста: Дубинско проучавање драмског текста, разумевање његових тема, идеја, ликова и структуре. Развој редитељског концепта: Формулисање основне уметничке идеје и приступа представи (нпр. стил, атмосфера, кључне поруке). Кастинг (одабир глумаца): Одабир глумаца за улоге у представи. Сарадња са ауторским тимом: Блиска сарадња са драматургом (ако је ангажован), сценографом, костимографом, композитором сценске музике, дизајнером светла и другим сарадницима на осмишљавању свих визуелних и аудитивних аспеката представе. Планирање проба: Израда плана проба и организација рада.

Пробе Ово је кључна фаза у којој редитељ ради директно са глумцима и осталим учесницима: Читајуће пробе: Анализа текста са глумцима, дискусија о ликовима и односима. Постављање сцена (мизансцен): Одређивање кретања глумаца на сцени, њихових међусобних односа у простору и аранжирање сценских радњи. Рад на ликовима: Помагање глумцима да развију своје улоге, пронађу мотивацију и остваре уверљиве интерпретације. Увежбавање представе: Повезивање сцена, рад на ритму, темпу и целокупној динамици представе.

Техничке пробе и премијера У завршној фази, редитељ усклађује све елементе представе: Техничке пробе: Интегрисање сценографије, костима, светла, звука и музике са глумачком игром. Генералне пробе: Извођење представе у целини, са свим техничким елементима. Претпремијера и премијера: Након премијере, редитељев активни ангажман на представи се обично завршава, а даље извођење представе преузима инспицијент или сценски менаџер.

Редитељски концепт и интерпретација Позоришни редитељ није само технички реализатор текста, већ уметник који драмском делу даје своје тумачење и визуелни идентитет. Редитељски концепт представља основну идеју или "кључ" за читање и постављање одређеног комада. Он може да укључује одлуке о времену и месту радње, стилу глуме, визуелном изгледу представе, као и о томе које аспекте текста редитељ жели посебно да нагласи. Кроз своју интерпретацију, редитељ актуализује класична дела или даје ново читање савременим текстовима.

Стилови режије Режија је уметничка форма која је расла са развојем позоришне теорије и позоришне праксе. Са појавом нових трендова у позоришту, редитељи су усвојили нове методологије и укључили се у нове праксе. Интерпретација драме, до краја двадесетог века, постала је централна у редитељском раду. Релативизам и психоаналитичка теорија утицали су на рад иновативних редитеља као што су Питер Брук, Ингмар Бергман, Питер Штајн и Ђорђо Штрелер.Bloom, Michael: ‘’Thinking Like a Director’’ page 13. Farrar, Straus, and Giroux, 2001

Кимберли Сениор, директорка Осрамоћеног на Бродвеју, објашњава своју улогу режисера речима „Морам да узмем ствари које су раније биле у једној димензији и ставим их у три димензије користећи своју машту и интелект и вештине људи.“

Када се представа отвори (премијера пред редовном публиком), генерално се сматра да су директори позоришта испунили своју функцију. Од тог тренутка па надаље, сценски менаџер је задужен за све суштинске послове.

Кључне вештине и знања За успешно бављење позоришном режијом потребне су бројне вештине и знања: Дубоко познавање драматургије, историје позоришта и драмске књижевности. Развијена уметничка визија и маштовитост. Способност аналитичког и критичког мишљења. Одличне комуникационе и интерперсоналне вештине за рад са глумцима и осталим сарадницима. Лидерске и организационе способности. Разумевање сценских техника, сценографије, костимографије, дизајна светла и звука. Способност мотивисања и инспирисања ансамбла.

Образовање Образовање за позоришне редитеље стиче се на академијама или факултетима драмских уметности, где постоје одсеци или катедре за позоришну режију. У Србији, такве студије нуде, између осталих, Факултет драмских уметности Универзитета уметности у Београду и Академија уметности Универзитета у Новом Саду. Програм студија обично обухвата теоријске предмете из области театрологије, драматургије и историје уметности, као и практичне вежбе режије.

Историјски развој улоге позоришног редитеља Улога редитеља у позоришту није увек била дефинисана као данас. У античком грчком позоришту, сам писац комада (дидаскалос) често је био задужен за увежбавање хора и глумаца. У средњовековним представама, ту улогу су имали вође трупа или организатори верских приказа (conducteurs de secrets). У елизабетанско доба, па и касније, глумци-менаџери (попут Шекспира или Молијера) водили су своје трупе и бринули о уметничким аспектима представа.

thumb|Жан Фуке: The Martyrdom of St. Appollonia (1460), depicting the staging of a mystery play, led by a theatre director

У античкој Грчкој драматурзи су уједно били и позоришни редитељи а често су узимали учешћа и као глумци. Позоришни редитељи су се називали „didaskalos”, што у преводу значи „учитељ”.. 8th ed. Needham Heights, MA: Allyn & Bacon, 1999,

У средњем веку, сложеност вернакуларне верске драме, са њеним великим мистеријама које су често укључивале сценске масе, процесије и разрађене ефекте, давала је улози редитеља (или менаџера сцене или мајстора приредбе) знатну важност. Минијатура Жана Фукеа из 1460. године (на слици) носи један од најранијих приказа редитеља на делу. Држећи књигу дознака, централна фигура, уз помоћ дугачког штапа, усмерава ток инсценације драматизације Мучеништва Свете Аполоније. Према Фукеу, редитељски задаци су укључивали надгледање подизања сцене и сценографије (у то време није било сталних, наменски изграђених позоришних објеката, а представе народне драме углавном су се одвијале на отвореном), глуме и режију глумаца (што је укључивало и новчане казне за оне који су прекршили правила) и обраћање публици на почетку сваког наступа и после сваког прекида.Brocket, op.cit.,

Од периода ренесансе до 19. века, улогу редитеља је углавном обављао глумац-менаџер. Посао глумца-менаџер обављали су углавном старији глумци и били су одговорни за бирање репертоара, режију као и менаџмент позоришне трупе. То је био случај, на пример, са компанијама Комедија дел арте и енглеским глумцима-менаџерима као што су Коли Сајбер и Дејвид Гарик.

thumb|Портрет руског редитеља Константина Станиславског,Stanislavski, Konstantin. 1963. An Actor's Handbook: An Alphabetical Arrangement of Concise Statements on Aspects of Acting. Ed. and trans. Elizabeth Reynolds Hapgood. Stanislavski, Konstantin. 1968. Stanislavski's Legacy: A Collection of Comments on a Variety of Aspects of an Actor's Art and Life. Ed. and trans. Elizabeth Reynolds Hapgood. Revised and expanded edition. . рад уметника Валентина Серова|алт= Посао позоришног редитеља какав је данас познат је потекао из рада на продукционо и редитељски захтевним позоришним спектаклима Меинингер трупе којој је покровитељ био војвода Горџ II.Russel Brown, John (ed.): Немачка позоришна сцена је, заједно са руском и редитељем Константином Станиславским, била кључна за утицај и развој позоришног редитеља.

Француска реч regisseur се некада користи да означи редитеља, углавном у балету. Устаљенији термин за позоришног редитеља у Француској је metteur en scène.

После Другог светског рата, позиција глумца-менаџера је почињала де јењава, док се позиција позоришног редитеља етаблирала као независна уметничка позиција у позоришту. Оригинална редитељска визија и концепт постали су норма. Значајне личности за брендирање позиције позоришног редитеља и саму историју позоришне режије су: Владимир Немирович-Данченко, Михаел Чехов, Јури Љубимов, Евгеније Вахтангов, Орсон Велс, Питер Брук, Питер Хол, Ђорђо Стрехлер, Бертолт Брехт и Франко Зефирели.

Бројна семинална дела о режији и редитељима укључују рад Тобија Кола и Хелен Крич из 1972. Режисери о режији: Изворник модерног позоришта, књигу Едварда Брауна из 1982. Режисер и сцена: од натурализма до Гротовског и Вилова Режија у променљивом театру (1976).Eckersley, M. 1998. University of Melbourne. Melbourne.

Модерни концепт позоришног редитеља као централне креативне личности која обједињује све аспекте представе и даје јој јединствен уметнички печат, почиње да се формира у другој половини 19. века. Георг II, војвода од Сакс-Мајнингена, са својом позоришном трупом, сматра се једним од првих модерних редитеља због инсистирања на јединству стила, детаљним пробама и историјски тачним костимима и сценографији. Крајем 19. и почетком 20. века, личности као што су Андре Антоан (оснивач Слободног позоришта у Паризу), Константин Станиславски (са Московским художественим театром и својим "системом" глуме), Всеволод Мејерхољд, Едвард Гордон Крег и Макс Рајнхарт даље су утврдили улогу редитеља као доминантног уметничког ауторитета у позоришту.

Види још Редитељ Филмски редитељ Телевизијски редитељ Позориште Режија Драматургија Сценографија Костимографија Глума Списак српских позоришних редитеља

Референце

Литература

Abbott, John. 2007. . . Besser, Matt; Ian Roberts, Matt Walsh. 2013. , Comedy Council of Nicea, Charna Halpern, Del Close, Kim Howard Johnson. 1994. Meriwether Pub Ltd. Coleman, Janet. 1991. The Compass: The Improvisational Theatre that Revolutionized American Comedy. Chicago: University Of Chicago Press. Dudeck, Theresa Robbins. 2013. "Keith Johnstone: A Critical Biography." London: Bloomsbury. . Hauck, Ben. 2012. Long-Form Improv: The Complete Guide to Creating Characters, Sustaining Scenes, and Performing Extraordinary Harolds. . Johnstone, Keith. 1981. Impro: Improvisation and the Theatre Rev. ed. . Koppett, Kat. 2011. "Training to imagine practical improvisational theatre techniques to enhance creativity, teamwork, leadership, and learn." Stylus Publishing. Lösel, Gunter. 2013. transcript. Ryan Madson, Patricia. 2005. "Improv Wisdom: Don't Prepare, Just Show Up" New York: Bell Tower. Spolin, Viola. 1967. . Third rev. ed. Evanston, Il.: Northwestern University Press, 1999. .

Aston, Elaine, and George Savona. 1991. . . Benjamin, Walter. 1928. The Origin of German Tragic Drama. Trans. John Osborne. . Brown, John Russell. 1997. . . . Kindle Direct Publishing. . Carnicke, Sharon Marie. 2000. "Stanislavsky's System: Pathways for the Actor". In Hodge (2000, 11–36). Dacre, Kathy, and Paul Fryer, eds. 2008. Sidcup, Kent: Stanislavski Centre Rose Bruford College. . Deleuze, Gilles and Félix Guattari. 1972. . Trans. Robert Hurley, Mark Seem and Helen R. Lane. London and New York: Continuum, 2004. Vol. 1. New Accents Ser. London and New York: Methuen. . Felski, Rita, ed. 2008. . . Harrison, Martin. 1998. . . Hartnoll, Phyllis, ed. 1983. . 4th ed. Oxford: Oxford UP. . Hodge, Alison, ed. 2000. . .

Leach, Robert, and Victor Borovsky, eds. 1999. . . Meyer-Dinkgräfe, Daniel. 2001. . . Meyerhold, Vsevolod. 1991. . Ed. and trans. Edward Braun. Revised edition. London: Methuen. . Mitter, Shomit. 1992. . . O'Brien, Nick. 2010. . . Rayner, Alice. 1994. Roach, Joseph R. 1985. The Player's Passion: Studies in the Science of Acting. Theater:Theory/Text/Performance Ser. Ann Arbor: U of Michigan P. . Speirs, Ronald, trans. 1999. By Friedrich Nietzsche. Ed. Raymond Geuss and Ronald Speirs. Cambridge Texts in the History of Philosophy ser. Cambridge: Cambridge UP. .

Спољашње везе -{INSTED: International Network for Students in Theatre Directing }- -{Working with amateurs}- -{Theatre directing, Chapter 11 }- -{Stage Matrix}- -{Society of Stage Directors and Choreographers}-

Категорија:Позоришни сарадници Категорија:Позоришна занимања